Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 22.Maj.2020, 13:55

Ciklus intervjua "Fermatiran život" - Nada Kolundžija, pijanistkinja (VIDEO)

Fermatiran život je ciklus intervjua s istaknutim pojedincima iz sfere muzičke umetnosti. O krunisanim trenucima vlastitih života stavljenim pod koronu, ali i (van)muzičkoj stanci koja je fermatirala čitavo čovečanstvo, umetnici govore iz ugla autora, izvođača – praktičara, teoretičara, predstavnika institucija i organizatora muzičkih programa.

Jedinstvena i slobodna promišljanja jesu verbalizovani prizori različitih motiva, životnih tezi i arzi, ali i >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << stvaranih i zadatih okolnosti koje su sagovornike formirale kao autentične umetnike. Ove ispovesti stavljene u ravan s metro-ritmičkim tokom neke imaginarne kompozicije, nastale samo radi jednog izvođenja, svedočanstvo su naše uslovljene, fermatirane slobode. One su, ipak, i glasnici radosti posle korone. Autor i urednik serijala: Mirjana Rastović

Moj život su usponi i padovi, iskustvo i učenje, odrastanje i starenje, radost i tuga, snaga i nemoć, razočaranje i praštanje, odluke i posledice, pitanja i odgovori, pitanja bez odgovora, mir i nemir, zastajanje i kretanje, izlaz i bezizlaz, čuđenje, priželjkivanje, inat, traženje... Svega toga je bilo. I u životu i u muzici, što mi je profesija, koja je postepeno zauzimala sve veći prostor u mom životu i ona je njegov i moj centar već dugi niz godina. Postala mi je saputnik, a često i utočište. Dala sam joj mnogo, mnogo i dobila!

Odnos mene i muzike u životu koji živim obeležila su i brojna priznanja, kao i nagrade čiji je niz počeo Trećom nagradom na Međunarodnom takmičenju pijanista „Arnold Šenberg“ u Roterdamu 1979. godine. Poslednju sam primila ovih dana, u vreme korone: Zlatnu medalja na takmičenju „Global Music Awards” za izdanje „UDAH/IZDAH: Mala antologija muzike za klavir (1914–2014)”. Trudila sam se da svoje nastupe obogatim sviranjem prepariranog klavira, klavira igračke, snimljenim zvučnim matricama, višemedijskim konceptima, četvrtstepenom muzikom za dva klavira, a sve u cilju upoznavanja publike s delima XX, a sada i XXI veka. Divno je što imam mogućnost da svoj obimni repertoar stalno proširujem novim kompozicijama inostranih i domaćih autora, od kojih su mi mnogi posvetili dela ili ciljano pisali za mene.

Iza mene je preko hiljadu koncerata, brojne saradnje, projekti, takmičenja, žiriranja, mentorstva, kao i profesura na FMU, koja je trajala od 1981. do 2015. godine. Drago mi je da sam svojim angažmanom podstakla i zainteresovala mnogo mladih ljudi i umetnika za savremenu klavirsku muziku – muziku koja je „živa” i čiji smo svedoci nastajanja.

Čini mi se da je razdoblje studiranja za mene bilo zaista posebno. To je period u životu posle kojeg postajete odgovorni (iako niste još spremni) za sve što učinite dalje. Tada, pa i ranije, prepoznali smo se i počeli da se družimo, moji prijatelji i ja. To su bili izuzetno kvalitetni mladi ljudi, slobodoumni, talentovani, zanimljivi. Svi smo još uvek malo znali, a želeli smo da znamo sve. Mnogo se čitalo, razgovaralo, radilo. Tu je najviše bilo kompozitora, pa i filozofa. Svi mi smo imali svoje ideje, želeli smo dosta toga da promenimo, imali smo nekakav kreativni inat i u tome smo se međusobno podržavali. Radili smo to u šta smo verovali bez obzira na posledice i nesvesno pripremili teren za one koji su bili iza nas. I dan-danas kada ih sve pogledam s ljubavlju, mogu da kažem da su svi zadržali čistotu i stvorili važna dela. A ko je nama bio učitelj, pre svega kao mislilac? To je bio Džon Kejdž.

Kada se dogodilo ono u šta nismo verovali da je moguće – raspad Jugoslavije, nestajanje zemlje, izranjanje mržnje iz ko zna kojih dubina – mi smo bili zatečeni, krhki i nemoćni da to promenimo. Čitali smo, znali smo o tim stvarima, ali tada smo i sami bili svedoci ili učesnici takvih istorijskih događaja. Šta su rezultati svega toga, osim onih opipljivih koji su bili ubijanje, razaranje, strahovi, bežanje…? Kako će se oprati počinioci svih zlodela? I ne samo tada kod nas, nego u celom svetu, konstantno i dan-danas, stalno isto, stalno ukrug. Kako su opasne „vojske” poslušnih, gomile figurica bez svog mislećeg JA! Moj um ne može da shvati kako nastaju takvi ljudi. Verovatno je objašnjivo, ali nimalo prihvatljivo. Jedini izlaz koji imamo jeste da stvorimo sopstvene oaze i živimo u njima pokušavajući da ne vidimo, da ne čujemo. Ta oaza je za mene sviranje.

Muzika koju sviram novijeg je datuma ili sasvim nova. Što je novija, to je manje opterećena velikim brojem interpretacija. Velika, istorijski velika muzička dela doživela su ogroman broj izvođenja, ali svako izvođenje da bi dobilo zaista pravi smisao, trebalo bi da donese autentičan pečat, novo tumačenje, ličnu kreaciju i da bude veliko kao što je i muzika koja se svira. Zamka je to velika. Na vreme sam pobegla od nje. S „mojim” kompozicijama meni je i teže i lakše da se snađem u partiturama koje izvodim. Lakše jer se osećam slobodnijom, teže jer muzika koju sviram tek treba da dobije, osvoji svoje mesto da bi postala slušana. Najčešće publika koja dolazi na moje koncerte ne zna šta će čuti i nema nikakvu garanciju da će joj prijati to što izvodim. Zato ona mora pomalo da liči na mene – da voli da zaviri u nepoznato i da je spremna na rizik.

Kompozicije koje pripremamo imaju različite zahteve, ali mi izvođači imamo jedan – da stignemo do tačke u kojoj smo sigurni da je sve na svom mestu, da nemamo više sumnje i dileme, da je sve „leglo”. Do tog trenutka treba preći dug put i ne žuriti. Meni se više puta događalo da ne dođem do tog cilja jer mi se žurilo da sviram nešto novo. Volela bih da to mogu da promenim, ali ne mogu. Kao da nemam vremena. Potrebno je mnogo rada da se dođe do dobrog rezultata – rada na tonskim bojama, artikulaciji, agogici, još bolje rečeno – muzičkoj inerciji, retorici, logici, kontroli i drugom. Taj rad nam omogućava da pređemo most i da se sjedinimo sa zvukom. Nagrada je velika.

Da, izvođenje je taj važan trenutak gde nema popravnog ispita. Nije to jedini ispit. Greške su dragocena škola. I život je svojevrstan ispit. On je kao mozaik u kome sami ređamo kamenčiće. Ali bude tu i poneki koji se namesti sam i kojem ne možemo da promenimo mesto. Eto, i kada slažemo te kamenčiće, trebalo bi da smo svesni prolaznosti života – ne da bismo bili zastrašeni, nego da bismo sebi postavili ispravnije ciljeve, dok smo još tu. Ta poslednja fermata je tema o kojoj se vrlo malo ozbiljno govori. Ona je tabu. Ne bi trebalo da tako bude.

Na sreću, ima i lepih načina zaustavljanja. To su meditacije. One su zaustavljanje bez prisile. I što duže traje ta fermata, to bolje. Iako je moje iskustvo i znanje o meditacijama zaista zanemarljivo, ipak ga imam. Višednevno povlačenje iz svakodnevnog života u ćutanje i posmatranje sopstvenog uma donosi neslućene blagodeti. Ono nam počisti mentalni haos do te mere da se osećamo kao deca koja otkrivaju svet. To je neopisivo lep doživlja vedrine i radosti. Možda se zbog toga budistički monasi toliko mnogo smeju, čak i kada nam govore o veoma ozbiljnim stvarima. Njihov smeh je smeh deteta.

U decembru prošle godine odsvirala sam poslednji koncert turneje po Srbiji pod nazivom O svetlosti o nežnosti, s delima srpskih kompozitora. Plan je bio da se odradi priprema za štampu kompakt-diska. To sam malo odložila jer sam morala da posvetim dosta vremena osmišljavanju novog programa. To je višemedijski projekat pod nazivom Moj prijatelj klavir. Prijavila sam ga na tri konkursa za sufinansiranje. Onda je i to stalo. Gradski sekretarijat za kulturu ima preča posla, pa je obustavio konkurs. SOKOJ takođe, ako ne grešim, i preostalo nam je samo Ministarstvo kulture, koje obećava da će ipak razmatrati naše prijave. Prestale su i probe, planiranja novih koncerata i snimanje kompakt-diska Ansambla za drugu novu muziku, koji radi s puno entuzijazma. Ekipa je inspirativna i posvećena. Članovi su i kompozitori i pijanisti: Branka Parlić, Lidija Stanković, Dragoljub Ilić, Nataša Penezić, Andrej Negić, Dimitrije Beljanski, Milena Petrović, Miroslav Savić, Miloš Raičković.

Naša sadašnja situacija, a i buduća, o kojoj nam govore toliko mnogo i tako različito, samo mi unosi nemir. Ja zaista ne znam šta će biti posle svega, ako to posle postoji kao posle, što bi podrazumevalo da će ovo sada da se završi. Čemu bi me naučilo ovo što sam sada rekla? Da ne propustim nijedan dan a da ne učinim nešto dobro i za sebe i za druge.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...