Izvor: RTS, 22.Sep.2019, 06:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beogradski reditelj budi savest bečkog establišmenta
U bečkom Narodnom pozorištu (Volkstheater) večeras se održava premijera nastala po motivima romana američkog pisca Horasa Mekoja (Horace McCoy) "Konje ubijaju, za ne?". Komad postavlja Beograđanin Miloš Lolić, kome je ovo ukupno osma režija u Austriji. Motiv ekonomske krize iz originalnog teksta Lolić interpretira u društvenom kodu nove brutalnosti.
Mekojevi "Konji" iz 1935. su težak tekst, bez >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << trunke optimizma. "Jedini pravi život je skončati s dostojanstvom crkvenog miša", kaže jedan od likova. Kada je reditelj Sidni Polak po tom predlošku snimao film 1969, još je dodatno naglasio atmosferu bezizlaza i klaustrofobije.
Sada je na Loliću da tu priču o ljudima koji se bore za minimum dostojanstva u uslovima ekonomskog sistema u raspadu, povuče u još dublje depresivne vode, ili obogati dimenzijom skromne nade.
Posle "Borbe crnca i pasa" francuskog dramatičara Bernard Mari Koltesa, koji je Lolić postavio za bečki Burg u oktobru prošle godine, ovo je još jedan komad gde je teško držati ravnotežu između teme, ideje, forme i sublimacije.
Kao jedan od najpreciznijih evropskih reditelja, Lolić te slojeve smisla obično drži odvojenima, dopuštajući da se dodirnu samo u momentima dramske katarze.
Što se tiče forme i sublimacije, treba sačekati večerašnju premijeru.
Iako informativni, utisci sa pozorišnih proba su varljivi i više prenose osnovnu liniju, nego što otkrivaju scensku snagu gotovog dela.
U dva-tri dana koji stoje između probe za medije i premijere, pozorišne predstave prolaze trasom nepredvidljive energetske transformacije.
Unutar tog kratkog vremenskog segmenta važi pravilo "čarolije". Kako ona deluje, to je pre dve decenije objasnio glumac Džofri Raš, alijas vlasnik teatra Filip Henslou, u filmu "Zaljubljeni Šekspir" (režija Džon Medn, sedam Oskara).
Dok ga jure poverioci, dok mu autori prekoračuju termine, a glumci završavaju u pijanim tučama, on govori da će sve biti u redu. Kako, pitaju ga realisti? "Nemam pojma", odgovara Raš/Henslou, "ali na kraju uvek sve ispadne dobro. It's a mystery!"
Što se tiče ideje i pristupa temi, tu je već moguće reći za kakav tip pozorišta se reditelj u konkretnom slučaju odlučio - za ono gde preovlađuju glasna moralna agenda, u kojem se, hegelovskom terminologijom, pred društvom podiže ogledalo da se u njemu prepozna.
"Reci mi kad si spremna"
Radnja romana/filma "Konje ubijaju, zar ne?" zbiva se u Americi u vreme Velike depresije, dekade razorne ekonomske i finansijske krize koja je počela na njujorškoj Berzi 1929. (Wall Street Crash), odakle se raširila na Evropu, a u Nemačkoj u krajnjem efektu dovela naciste na vlast.
U zabavnom parku podignutom na drvenoj platformi iznad okeana, negde u blizini Holivuda, održava se plesni maraton.
Nagrada za pobednički par je kod Mekoja hiljadu, u Polakovom filmu hiljadu i po srebrnih dolara.
Ukupni dan od 24 sata odvija se u ritmu od po dva sata, pri čemu se sat i pedeset minuta pleše, a 10 minuta radi sve ostalo – spava, jede, ide u toalet, kupa ili pere odeća. Onda ispočetka, ples, trenutak sna, dan i noć isto, u romanu 37, u filmu 33 dana.
Učesnici su pauperizovane žrtve ekonomske krize, beskućnici bez posla i profesije, koji su se prijavili da bi nekoliko dana bili na suvom i "mogli da jedu osam puta dnevno", kako ponavlja muž koji je na plesni maraton dovukao trudnu ženu.
U romanu se maraton prekida abruptno, bez pobednika; u filmu se ne zna ko je pobednik.
Sistem eliminacije je takozvani "derbi" jednom dnevno, kad parovi trče u krug deset minuta, da bi po isteku tog vremena ispala tri najsporija.
Okolo na tribinama se smenjuje publika, jede, pije i navija, dolaze sponzori, mediji i holivudska krema; unutra trče ljudi kao konji.
Moderator "Roki" vodi takmičenje kao šou. U filmu ga je igrao Gig Jang, jedini dobitnik Oskara iz višestruko nominovanog Polakovog filma.
Neispavan u istom ritmu kao i takmičari, Roki je takođe "žrtva sistema", ali i njegov dijabolični manipulator.
On ne samo da računa s tim da će neko od takmičara umreti na plesnom podijumu (stariji "Mornar" dobije infarkt dok trči "derbi"), ili poludeti od nespavanja ("Elis" odvuku u ludnicu), već aktivno proizvodi situacije koje ubrzavaju njihovo rapidno propadanje pred publikom.
Prevara je u tome da pobednički par ne dobija ništa, jer organizatori na kraju od nagrade odbijaju celokupne troškove.
Jedine nagrade su ustvari besplatna hrana, medijska pažnja i šansa sponzorstva.
Kada filmski Roki to prizna takmičarima "Gloriji" i "Robertu" (igraju ih Džejn Fonda i Majkl Sarazin), Glorija pokušava da se ubije, ali kako nije u stanju da povuče okidač, moli Roberta za uslugu.
Priča završava asistiranim samoubistvom. "Reci mi kada?", pita Robert. "Ja sam spremna", odgovara Glorija.
Tomas Gotšalk, nemački "Roki"
Taj završni razgovor spada u najčuvenije filmske dijaloge, kao što sam film "Konje ubijaju, zar ne?" podseća na vreme kad je Holivud snimao ozbiljne drame, a ne štancovao retardirane komedije i zaglupljujuće akcione filmove gde ljudi lete deset metara s jurećeg voza na voz u tunelu ispod Lamanša i nije im ništa.
Polakov film je "stara filmčina", ali i pre nego što je to postao, važio je za "najpotcenjenije remek delo filmske umetnosti" (Bi-Bi-Si).
Ni Lolić nije mogao bez tog završnog dijaloga kao najradikalnije moguće društvene kritike. Ali narativni tok koji vodi do takvog kraja je kod Lolića drugačiji.
Jedna mogućnost koja je stajala pred njim je bila da Mekojeve i Polakove "Konje" pretvori u interpretaciju savremenog fenomena rijaliti-šoua.
Paralela je direktna, jer je plesni maraton iz 1932. bio preteča moderne "Farme", "Džungle", "Robinzona", "Velikog Brata", "Bečelora", "Udavače" i slično.
Sve su to profili TV-zabave koji su dali prvi podsticaj za rađanje fenomena "nove brutalnosti" u modernim društvima.
Razloga za takvu rediteljsku odluku je bilo, jer rijaliti-sistemi prekoračuju granicu između života i fingirane situacije na isti način kao i preteče iz vremena Velike depresije.
Argument da je danas manje brutalnosti, ili da još niko nije umro ili poludeo pred gledaocima nije moralno održiv.
Na primer: Džejd Gudi (Jade Goody), učesnicu britanskog "Velikog brata" (Channel 4) su publika i gledaoci u pravom mobingu isterali iz emisije kao glupaču (između ostalog, mislila je da je Rio de Žaneiro ime osobe, a Portugal federalna jedinica u Španiji).
Nakon toga je prešla u indijskog "Velikog brata", pred kamerama saznala da boluje od neoperabinog cervikalnog kancera, i od tog trenutka inscenirala vlastito umiranje kao pozorišnu predstavu, skupa sa venčanjem mesec dana pre smrti 2009.
Od najomraženije učesnice "Velikog brata", postala je ljubimica, objekt emotivne identifikacije stotine hiljada gledaoca, koji su u živo pratili sve stadijume bolesti.
Bio je to pravi Truman-šou za nekrofile u slatkom očekivanju.
Drugi primer: U popularnoj nemačkoj emisiji "Wetten, dass...?" ("Kladim se da ću...", producenti ZDF, ORF, SRF) nastupali su ljudi sa vratolomnim opkladama.
U decembru 2010. kad je u emisiji nastupao Samuel Koh sa ocem, to se i bukvalno dogodilo.
Samuel se kladio da će pet puta skočiti preko automobila u vožnji.
Momak - tada 23 godine - je nosio neku vrstu pozorišnih koturni s federima, njima se odbijao o pod i u saltu napred skakao preko automobila, koji su svaki put bivali sve širi i viši. Peti najveći je vozio tata.
Četiri puta je Samuel preskočio, peti put pao, slomio kičmu i ostao nepokretan od vrata na dole.
Poznati nemački moderator Tomas Gotšalk je zbog osećaja odgovornosti i krivice napustio "Wetten, dass...?", čak se i emisija ugasila u napadu neosveštenog javnog srama da se tako nešto gledalo za zabavu.
Činjenica je da je i pre toga bilo sličnih opklada na rubu ilegalnog, koje su prošle bez posledica - ova nije, čista statistika.
Treći primer je o producentu Jon de Molu, šefu producentske firme Endemol, koja je patentirala "Velikog brata" za evropsko TV tržište.
Špigl (28.2.2000.) prenosi razgovor sa Holanđaninom: "Kad Jon de Mol razmišlja, onda razmatra da uvede igru ruskog ruleta.
Ili da u avion smesti 10 ljudi sa devet padobrana, s tim da svi znaju da će se avion srušiti, ali i to da će devet preživelih na kraju dobiti po milion maraka, guldena ili dolara svako.
Može li to? Naravno da može, odgovara De Mol, televizijska era živog prenosa je puna uvrnutih tipova.
Kad već za par hiljada ližu pokretne stepenice u robnoj kući, na šta bi tek bili spremni za milion!
To je tako jednostavno, zaključuje De Mol. Problem je, kaže zamišljeno, da bi se to kvalifikovalo kao planirano samoubistvo u programskoj šemi, što bi verovatno bilo ilegalno."
"Dunav je kao somot"
Prihvatajući se Mekoja i Polaka, Lolić je mogao da napravi tu vrstu paralele.
Umesto toga se odlučio da moralnu snagu predloška upotrebi ne bi li protresao savest bečkog pozorišnog establišmenta, s čije strane se Narodno pozorište sistematski izgladnjuje u poslednjih nekoliko godina.
Beogradski reditelj je tako ušao u lokalni politički kontekst, na momenat postao pozorišna Greta Tunberg koja insistira na pravednijoj društveno-političkoj klimi prema scenskoj umetnosti.
Narativ njegovih "Konja" je sledeći: Dva savremena "Rokija", ženski i muški, moderiraju igru u igri, u kojoj se realni ansambl bečkog Narodnog pozorišta iscrpljuje do totalnog poniženja, i (pozorišne) smrti, tako što igra epizode iz bogate istorije tog teatra, ne bi li skrenuo javnu pažnju i na kuću i na sebe.
Polakovi maratonci su sanjali okean, Lolićevi Dunav. "Noćas je Dunav kao somot", kaže jedan od glumaca.
Opštu temu modernih gladijatora suočenih sa hladnoćom društva, Lolić sužava na poseban slučaj jedne pozorišne kuće.
Odluka delom ima veze sa realizmom, jer nema te društvene kritike koja može slomiti rijaliti-sistem, ali uz dobro planiranje može izvući iz bule jedno staro i ugledno pozorište.
Kako se ono uopšte našlo u toj situaciji? Kombinacija faktora. Od dolaska Ane Badore za intendanta 2015, koja je promovisala pozorište kao emancipatorski program za odgajanje leve humanističke inteligencije, gledaoci su se proredili.
Takva politizacija repertoara je više starih gledalaca oterala, nego novih dovela.
Badora se uvek branila tvrdeći da je još u toku pregovora dobila dozvolu poslodavaca za taj tip "misionarstva".
A poslodavci su državno ministarstvo kulture i gradski ekvivalent, institucije koje dotiraju Narodno pozorište.
U poslednjih godinu i nešto, iako sve premijere nisu naravno bile u tom ključu, reakcije su narasle u pravi mobing protiv Badore, u projekciji i protiv ansambla.
Naravno, kad su lokalni mediji namirisali krv, onda su se i oni pridružili kampanji i dodatno rasterali gledaoce.
Pred kraj su se predstave rezale u letu, premijere su se sahranjivale na tekućoj traci, a kritika je puna strasti egzekutirala novootkrivenu moć nad jednim izvrsnim ansamblom.
Kako po ugovoru ostaje intendant do kraja sezone 2019/2020, pitanje je šta se Badori još medijski sprema.
Tanane su strune na kojima svira svaki pozorišni intendant u Beču.
(Poljakinja) Badora je bila slavljena zbog svog društvenog angažmana dok je vodila Šaušpilhaus u Gracu. U Beču ju je kritika zbog istog srušila u blato.
Samo što je (austrijski Slovenac) Martin Kušej ovog septembra postao novi intendant Burg-teatra, iz kofera je raspakovao pre politiku nego prvu vlastitu režiju.
U intervjuu za nemački list Vreme (Die Zeit) Kušej je pre nekoliko dana rekao kako je još od 1938. "Beč sredina gde se dobija po tintari".
Kušej: "Nemam problema s tim da direktno kažem kakvu politiku promovišu stranke kao nemački AfD ili austrijski Slobodari.
Istovremeno, nemam ni previše volje da postanem mučenik. Ono što me posebno iritira je da je potpuno svejedno za šta se odlučim, za napad ili ćutanje, jer to ionako ništa neće promeniti na stanju u društvu (...) u kome sve više vlada diktatura prostodušne misli."
Kad se sve to sabere, Lolićeva idejna skica za večerašnju premijeru prolazi kroz novu transformaciju i od posebne, srezane za jedan teatar, ponovo postaje opšta - kao paradigma za uvek nelagodni odnos umetnosti i politike.
Lolić večeras režira "band aid" za bečko Narodno pozorište. Sa kojim scenskim rešenjima, i kojim uspehom, o tome sutra u ponedeljak u izveštaju za Kulturni dnevnik RTS-a.
.jpg)
