Izvor: RTS, 03.Avg.2020, 23:00

Od Kninskog Kosova do Busija - istorija krajiških Srba

Do pre desetak godina ulice u naselju Busije, u Zemunu, nosile su redne brojeve, prva, druga, šesta nova, dvadeseta. A onda su u ovom izbegličkom naselju nastalom posle Oluje ulice počele da se zovu po piscima, sveštenicima, slikarima, istoričarima, političarima. Srbi iz Hrvatske žive i u Altini, Batajnici i Borči, gde se danas nalazi Ulica Kninskog Kosova. Zašto je Simeon Končarević "preneo" Kosovo u Ukrajinu >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << i šta Srbima iz Hrvatske danas znače ulice koje nose nazive po ličnostima iz zavičaja?
Nakon što su u avgustu '95. prešli granicu Hrvatske, oni koji su tada bili u koloni najčešće nisu znali odgovor na jednostavno pitanje - kuda dalje? Neki su kasnije život nastavili u Kanadi, Americi, Australiji. Neki su nastavili da žive u Republici Srpskoj, mnogi su došli u Srbiju. Trideset kilometara od Trga Republike u Beogradu, na goloj ledini 1997. godine, nastalo je novo naselje Busije - Krajina na kraju grada, kako je ovo mesto opisao novinar Mirko Rudić, koji je i sam stigao u Srbiju 1995.

Nedugo nakon što je naselje nastalo, u njega se doselio Jovan Vučenović. Na stolu drži kapu, kuburu i kamen iz sela Poljane kod Knina.
„Jedini ostaci moje imovine, gde su mi živeli prađedovi od 1395. godine od kad postoji manastir Dragović. Nekad je bilo naših preko 2.000 stanovnika, danas imate u četiri kuće pet Srba", kaže Vučenović.
Naselje Busije je među retkim u Srbiji koje zna tačan datum svog nastanka. Busije su rođene 23. januara 1997. godine, kada je u Zemunskim novinama objavljen konkurs za dodelu, odnosno kupovinu placeva. Mogle su da ih kupe samo izbeglice, najviše iz Hrvatske, ali i iz Bosne, kasnije i sa Kosova. Prve prijave Opštini Zemun predate su 27. januara 1997. Tako je ova sremska poljana između Urginovaca i Batajnice počela da postaje naselje, naselje koje je niklo bukvalno na ledini.
„Ovde je ličilo na oranicu, nije bilo ni struje, nije bilo ni vode, danas je ovo možemo reći urbano naselje, biće još bolje kad nam bude prošao centralni plinovod, imamo ambulatnu, školu, fali nam mesna zajednica", priča Sreten Rodić, poreklom iz sela Dugopolje, na granici Bosne i Hrvatske.
Meštani se prisećaju da su jedni drugima pomagali oko gradnje kuća. Donacijama iz Norveške izgrađena je elektromreža, javna rasveta zasijala je 2004, sledeće godine uvedena je autobuska linija. Zatim je izgrađena crkva Svetih Ćirila i Metodija. Onda su na red došli nazivi ulica.
Do pre 10-ak godina ulice u naselju Busije nosile su redne brojeve, prva, druga, 20. ulica. A onda su u ovom naselju ulice počele da se zovu po piscima i pesnicima, sveštenicima, slikarima, istoričarima, političarima. Svi oni bili su važni sa istoriju i kulturu Srba iz Hrvatske.
Svetozar Dančuo se priseća da je knjiga o Savi Mrkalju jedna od retkih stvari koju je poneo u Oluji. Posle '95. živeo je u Borči, pa u Busijama, danas živi na relaciji Busije-Čikago. Komisiji u Zemunu predložio je 13 imena. Po devet se danas zovu ulice u naselju Busije. Za svaku od ličnosti Dančuo nudi barem po jednu knjigu.
„Tamo nam je ostala teritorija, ali deo te istorije sa tim znamenitim ličnostima mi smo to nastojali da ovde donesemo da sa njima živimo, da oni sa nama žive", kaže Dančuo.
Od Korolije do Simeona KončarevićaKo su te ličnosti koje predstavljaju vekovnu istoriju Srba u Hrvatskoj, od vojne krajine do pada Republike Srpske Krajine? Možda je jedna od najboljih osoba za to pitanje, profesor emeritus Filološkog fakulteta Dušan Ivanić, i sam poreklom iz okoline Zadra.
„To pitanje je jako zanimljivo, jer odgovara zapravo jednom stanju srpske kulture do kog je došlo posle izgona '95. a inače je karakteristično za to stalno rasejavanje Srba, gde god su otišli, i na druge kontinente, oni su uvek nastojali da nose sa sobom sećanje na zavičaj, i na značajne ljude tog zavičaja. Ovaj primer iz ovog novog naselja Busije je vrlo karakterističan jer je jedna vrsta koncentracije takvog odnosa. Pri tome je tu koncentrisano pamćenje Srba u Dalmaciji i kako se nekad govorilo u Gornjoj Krajini. Dakle Lika, Banija, Kordun."
Od 2008. godine ulica Nova 29. u Busijama nosi ime po pesniku Mirku Koroliji. Rođen u Kistanjama 1886. godine, na kulturnoj sceni Zagreba, a kasnije i nove države, postaje poznat krajem 19. i početkom 20. veka.
Ugled Mirka Korolije u svojoj sredini, u Dalmaciji u Hrvastkoj u vreme stvaranja nove države bio je očito veliki, čim je njegovom dramom "Zidanje Skadra" otvoreno Narodno kazalište u Zagrebu. "Zidanjem Skadara" je zapravo simbolizovana ili alegorizovana nova država, i poverenje u budućnost te države. Mnogi su se prevarili, pa i Mirko Korolija.
Pored Mirka Korolije nalazi se ulica Jovana Monasterlije. Od vremena Vojne krajine Srbi su služili kao graničari u ratu protiv Turaka. Posle Velike seobe Srba 1690. u Habzburšku monarhiju, Jovan Monasterlija, imenovan je od strane cara Leopolda za podvojvodu i kasnije dobija zapovedništvo nad Petrovaradinskom tvrđavom.
„Srbi su se, šireći se, migrirajući po celom Balkanskom poluostrvu, našli u sukobu između dva velika sveta, i na zapadu Srbima je dodeljena uloga branilaca evropske civilizacije. Ratujući protiv Turaka u kolektvnoj svesti je stvoren lik junaka, koji oličava krajiške Srbe, u taj profil uklapa se Jovan Monasterlija", kaže istoričarka Sofija Božić.
Popis Srba maršala u Austrougarskoj vojsci bio bi cela knjiga, ali i to je deo istorije Srba prečana. U Busijama ulicu ima najpoznatiji od njih, Svetozar Borojević od Bojne, feldmaršal austrougarske vojske, ugarski plemić sa dodatkom „od Bojne".
Ulice Ćanice Opačića i Adama Pribićevića Ova sredina pomirila je nešto što mnoge sredine u Srbiji nisu. Najpoznatije partizansko ime sa Korduna Stanka Opačića Ćanicu i jedno od najpoznatijih imena posleratno emigracije Adama Pribićevića. Njih dvojicu u Busijama deli samo jedna ulica.
Stanko Opačić bio je „narodni tribun" i jedna od najpopularnijih ličnosti Narodnooslobodilačkog pokreta na Kordunu i Baniji. Bio je član Glavnog štaba Hrvatske, svedok svih odluka Avnoja i Zavnoha, a posle rata funkcioner.
„Međutim, on je javno govorio o tome da su zapostavljeni ustanički krajevi, da nema dovoljno Srba u rukovodstvu, da se zapostavlja ćirilica, optužen je da je ibeovac, poslat je na Goli otok, kad je odslužio kaznu, vratio se na Kordun, Udba ga je pratila, živeo je na Kordunu do '91. gde je morao da pređe u Srbiju, živeo je u Šapcu do 1994.
Adam Pribićević bio je jedan od četvorice braće čuvene porodice Pribićević. Najpoznatiji Svetozar, vođa Samostalne demokratske stranke. Milan u mladosti je austrijski oficir, kasnije šef tajne službe srpske vojske i neko ko je ušao na Kosovo 1912. godine.
Adam Pribićević, još kao mlad ležao je u zatvoru posle Veleizdajničkog procesa, gde je optužen za širenje velikosrpske propagande, propagiranje ćirilice, vere, sa namerom da se deo monarhije otcepi i pripoji Kraljevini Srbiji. U međuratnom periodu živi na Kosovu i vodi organizaciju koja se zalaže i za saradnju sa komunistima. Da bi krajem 1943. na Ravnoj Gori prišao Dragoljubu Mihailoviću.
„On je bio razočaran zbog sovjetsko-nemačkog pakta, sovjetskog rata protiv Finske, zbog genocida nad Srbima u NDH on više nije bio za život sa Hrvatima, i od Jugoslovena postao je Srbin. Bio je monarhista, bio je u kongresu u selu Ba, otišao je u Italiju gde je trebalo da Čerčilu predstavi stvar Draže Mihailovića, međutim, Čerčil je tada podržao Tita", navodi Sofija Božić.
Oni koji su ih predlagali za imena ulica, kažu da su se rukovodili literarnim a ne političkim razlozima. Ćanica Opačić bio je sakupljač narodnog kulturnog blaga, a Adam Pribićević pisao je o selu.
Kako su dalmatinski Srbi u Ukrajinu doneli KosovoNaselje Busije je kompletno izbgeličko naselje. Ali nije jedino. Osim njega, Srbi iz Hrvatske naselili su se u Zemun, u naselje Altina. U naselju živi više od 30.000 ljudi, a po nekim procenama čak 70 odsto čine ljudi koji su došli posle '95. Takođe, jedan deo ljudi živi u Borči, a od 2008. jedna ulica u naselju Mali Zbeg nosi naziv Ulica Kninskog Kosova. Tom ulicom često prolazi Denis Ćosić, poreklom baš iz Kninskog, odnosno Dalmatinskog Kosova.
„Postoji i pesma za Kninsko Kosovo - dva Kosova ima zemlja ova, za jedno se znade od davnina, a drugo je Kosovo kraj Knina", priča Denis Ćosić.
Posle Kosovskog boja i pada Srpske Despotovine, i među Srbima u Dalmaciji ostalo je sećanje na tu državu i na tu bitku.
„Taj toponim se javlja u drugoj polovini 12. veka, ali se vezuje tek za period 16. veka kada se Turska proširila na prostor severne Dalmacije, gde su Srbi počeli da se doseljavaju iz Bosne i sa Kosova, i taj prostor ih je podsećao na prostor odakle su oni došli i oni su za to dali taj naziv Kosovo", objašnjava Sofija Božić.
Sa Kosovom i kosovskim mitom na zanimljiv način povezana je još jedna ličnost. Ulica u naselju Altina nosi ime po Simeonu Končareviću, episkopu dalmatinskom, važnoj ličnosti 18. veka.
„Končarević je jedna od najvažnijih ličnosti u istoriji dalmatinskih Srba, a moglo bi se reći i SPC-a, jer on je prvi episkop potvrđen od srpskog patrijarha kao episkop dalmatinskih Srba, to je bio razlog da ga Mletačka Republika progna sa svojih prostora, jer su nastojali da SPC bude pod katoličkom jurisdikcijom. On je morao da napusti Dalmaciju, prešao je u ličko selu Popine, međutim on se odlučio na radikalan potez, na selidbu u Rusiju. Ne zna se koja je to bila grupa, ali stotinak porodica srpskih je otišlo s njima, preneli su u Rusiju i mit o Kosovu", kaže profesor Filološkog fakulteta Dušan Ivanić. 
Simeon Končarević 1758. došao je sa grupom Srba, iseljenika sa dalmatinskog Kosova, u grad u kojem su već živeli srpski graničari, ali koji će od tada promeniti naziv u Kosovo. Danas je to selo Kosivka ili Kosovka u Kirovgradskoj oblasti u Ukrajini.
To su samo neke od ličnosti po kojima ulice u naseljima Busije, Mali Zbeg, Altina, danas nose imena. Jovan Vučenović, inženjer po struci, priznaje da je za neke ličnosti iz istorije Srba iz Hrvatske čuo tek kad je došao u Srbiju. Noću je radio kao obezbeđenje i čitao knjige koje nekad nisu bile dostupne.
„Učili smo za seljačku bunu, Matija Gubac koji je digao svojih 10 seljaka sa vilama protiv Austrogarske, ali niko nama nije spomenuo bunu Petra Jagodića Kuridže koji je digao 7.000 ustanika u Dalmaciji protiv Mletačke Republike i kad je buna ugušena, 40 godina je odležao u zatvoru u Italiji i kad je oslepeo, došao je opet na područje Dalmacije. Nisu mu dozvolili da umre u svom selu, nego je umro u Zadru", priča Jovan Vučenović.
Ko još zaslužuje ulicu?Profesor Dušan Ivanić ističe da je svest, da je u srpsku kulturu potrebno uključiti sve srpske krajeve bila razvijena u 19. veku. „Ta svest je po mom mišljenju bila uvek živa, samo možda nie bila raširena, naravno da je došlo do izvesnog suzbijanja tog znanja posle formiranja FNRJ, jer su republike postepeno počele da reprezentuju nacionalnost. Svi srpski pisci iz Hrvatske, odjednom su postali hrvatski, i Desnica i Grigor Vitez, i niz drugih. Jednostavno nije postojala institucija u Hrvatskoj koja bi se bavila Srbima, i to nikada nije nadoknađeno. Čak su i sami srpski pisci pomalo zaboravljali da pripadaju srpskom narodu", smatra Ivanić.
Ima još prostora u naselju Busije, jer neke ulice još imaju nazive prvi, drugi, treći deo jedne iste ulice. Možda će uskoro postojati Ulica žrtava kordunaškog procesa, ulica Ljubana Jednaka, Jovana Radulovića, autora dela Golubnjača i Braća po materi.
Busije su danas naselje u kojem se rađa 30 dece godišnje, dakle ceo jedan razred, što je možda i najviše u Srbiji. Od ovog septembra trebalo bi da počne da radi i osnovna škola, prva četiri razreda. Svetozar Dančuo, Jovan Vučenović i njegovi prijatelji voleli bi da se nešto zove i po Savi Mrkalju. Uz Vuka Karadžića, on je najzaslužniji za reformu ćirilice.
„Trebalo bi da se zove škola zato što se nijedna obrazovna ustanova u Srbiji ne zove po njemu, a mi mislimo da zaslužuje", navodi Svetozar Dančuo.
Danas na ulazu u Busije stoji spomenik koji se zove Otvorena knjiga. Neki od ljudi koji su te '95. došli, kažu da bi bilo lepo da postoji barem spomen soba u kojoj bi bila sva imena i fotografije žrtava Oluje. Želeli bi Krajišnici da se više pomaže zavičajnim udruženjima koja čuvaju kulturu i sećanje na njihov bivši kraj, želeli bi da se ulaže u sportove kao što je lički višeboj i na primer boćanje ili balote. Sve to je preneto u ove nove sredine, koje su, sticajem životnih okolnosti, morali da nazovu svojima.
„Postoji dosta aktivnih zavičajnih društava. To je neki pokušaj da se sačuva pamćenje, jer sav će se taj narod utopiti u ovu sredinu u kojoj živi, kao što smo se mi utopili i nije dobro da presečemo odnos prema prošlosti, da zaboravimo šta smo bili i da počnemo od početka. Tako da je to spajanje tradicija jedno od ključnih osobina svake normalne zdrave kulture. Utoliko se meni ne sviđa ovo menjanje naziva ulica da bismo se oslobodili veze sa nekadašnjim prostorom, time se ide za najgorim u našoj sredini, i u drugim sredinama", smatra profesor Dušan Ivanić.
Ne mogu ni cele Busije, Plavi horizonti, Altina ili Mali Zbeg da zbrinu sve ličnosti važne da bi se razumela istorija Srba iz Hrvatske. Te 1995. Srbi iz Hrvatske doneli su i ličnosti koje su želeli da zadrže u kolektivnom pamćenju, da ih naredne generacije ne bi zaboravile. Doneli su ličnosti za koje su želeli da ih i nova sredina upozna. Te ličnosti svedoče o jednom narodu, jednom vremenu, svedoče i o tome kakva vrsta istorijskog loma se desila te 1995. godine.

Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija

Nastavak na RTS...