Izvor: Večernje novosti, 20.Apr.2019, 15:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kako mala Milica iz Prizrena čuva svoje Kosovo

Dugo paradigma sudbine Srba na KiM, priča o maloj Milici, kako su je mediji "krstili", kao da pada u zaborav, a u stvari se ništa u njenom životu i bitno nije promenilo Milica Đorđević dugo je bila jedino srpsko dete u Prizrenu i jedini srpski đak u tom gradu na jugu Kosova i Metohije, gde je za nju u tek obnovljenom Hramu Svetog Đorđa pre sedam godina opremljena jedna učionica sa samo jednom klupom i jednom stolicom, a samo zbog nje iz Velike Hoče svakodnevno dolazio >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << da je podučava Vuko Danilović, profesor sociologije i filozofije.Već tri godine, međutim, školska klupa u Svetom Đorđu je prazna. U Prizrenu, gradu koji danas vri od života, ima osmoro srpske dece, ali ona su mala i ne idu u školu, a Milica već tri godine, od petog razreda, pohađa nastavu u osmogodišnjoj osnovnoj školi u Velikoj Hoči.Dugo paradigma sudbine Srba na KiM, priča o maloj Milici, kako su je mediji "krstili", kao da pada u zaborav, a u stvari se ništa u njenom životu i bitno nije promenilo.Sa majkom Evicom živi od ponedeljka do petka u iznajmljenoj kućici u jednoj od praznih uličica Velike Hoče u kojoj živi oko 600 Srba, a preko vikenda ide kući u Prizren.Milica voli svoj grad, ali za nju osvetljene ulice, puni kafići, poslastičarnice, bioskopi, škole.., ne znače mnogo.Ona je u ovom gradu od rođenja sama. Nisu je, kao ni druge Srbe, želeli ovde, gde danas živi više od 220.000 ljudi, uglavnom Albanaca, i samo tridesetak Srba.Sada možda Milica više nikome i ne smeta, ali njoj treba pun život, a ovde ga može tražiti samo u okruženje svojih sunarodnika i u okviru svog jezika.PROČITAJTE JOŠ: Prizren: Milica pošla u školu U Velikoj Hoči smo je lako pronašli. Ovde se svi znaju lično, a i nema mnogo dece. Ali, da su brojke relativna stvar, potvrdila nam je Milica."Ovde ima više dece. Došao nam je i novi drugar u razred i sada nas je četvoro, a u petom i šestom nas je bilo troje", informišse nas Milica o svom odeljenju sedmog razreda i školi u kojoj ukupno ima 52 učenika.Kaže i da je "mnogo lepše sa decom, nego bez dece"."Pošto nas više ima, lepše mi je i na fizičkom. Nekada igramo fudbal, košarku, nekada odbojku", priča i deli s nama svoje iskustvo o druženju s dečacima.Priča kako se dečaci malo ljute na devojčice, pošto ne igraju dobro fudbal kao dečaci."Dobra sam i u fudbalu. Kada igramo s nekim ko igra bolje, tada smo jači, a ako se podelimo na slabije, onda slabije igramo", zaključuje veoma ozbiljno svoju analizu igre i motiva.Sada već tinejđerka, Milica svakog vikenda ide u svoj dom u Prizren gde je rođena, gde su ona i njena majka proživele najteže godine u ovom gradu posle rata 1999. godine, bez rodbine i bez prijatelja, okružene podozrenjem i nenaklonošcu komšija i sugradana Albanaca.Tamo je željno očekuje i "njen" deda, plemeniti Albanac Adam Mujović (89), koji je brigu o Milici i njenoj majci preuzeo onog momenta kada je preko prijatelja Evicinih pokojnih roditelja saznao da je ova mlada žena ostala sama u roditeljskom stanu i da je, pošto se posle pogroma 17. marta 2007. vratila iz baze Kfora, izložena teroru brojnih sugrađana.Milica je rođena godinu dana kasnije i nije upoznala život u slobodi. Ona i njena majka godinama nisu izašle iz stana bez pratnje dede Adama, dugo je on bio jedini Miličin drug, igrao se s njom, vodio je u grad i uvek voleo bezgranično.PROČITAJTE JOŠ: Prizren: Otvara se škola za MilicuI dalje mu je, priča, ona najdraže unuče, a ima ih petoro rođenih.Iščekuje je s nestrpljenjem svakog petka popodne kada dolazi kući preko vikenda.Zbog Milice je prešao i na pravoslavnu veru, jer crkva su Milici i Evici u njihovom samotnom životu u Prizrenu, od momenta kada je obnovljena Bogoslovija, bile jedino mesto za utehu, razgovor i druženje.U Bogosloviji, koja je obnovila rad 2011. godine, Milica je dobila i školu i učitelja i drugare, mlade bogoslove.Oni koje je poznavala, dok je išla u školu sa njima, kaže, sada su otišli."Sada polako odlaze oni koje sam poznavala i dolaze novi. I dalje se družim sa onima koji su peta godina i koje poznajem, ali polako odlaze ti stariji, jer oni završavaju Bogosloviju i neki će da budu sveštenici.", priča i kaže da ona i dalje nema vršnjake u Prizrenu."Imaju tu popadijina deca i deca drugih nastavnika, ali nema dece koja su moje godište. Sve su mala deca", predočava Milica Ðorđević sliku života trinaestogodišnje tinejđerke sa Kosova i Metohije koja je rođena u gradu dve godine posle martovskog pogroma u kome su osim svih objekata Bogoslovije izgoreli i konaci manastira Svetih Arhangela kod Prizrena i Crkva Bogorodice Ljeviške iz 14. veka.Sada je već otkrila prednosi škole u Velikoj Hoči, ali i ograničenja."Nema puno toga što bih mogla da radim, da treniram. Bilo je nešto za karate, ali i to su ukinuli, nema posebno da se trenira ni fudbal. Samo na fizičkom možemo da igramo", priča i dodaje da "sa strane ponekad dođu i prikazuju se filmovi, inače ništa drugo nema".Ponekad negde otputuje kada pozovu srpsku decu sa Kosova. Bila je u Republici Srpskoj, prošle godine u Beogradu.Volela bi, kaže, opet: "Nisam bila skoro, a volela bih da opet obiđem žološki vrt".Iščekuje i ekskurziju."Neko ide na Taru, neko na Durmitor, a neko u Prijedor. Ja sam odlučila da idem na Durmitor, pošto mi deluje zanimljivo, jer sam prošle godine bila u Bijeljini", kaže.Milica je skromna i tiha devojčica. Nije stidljiva, ali nije brbljiva. Priča sporo, kao da dugo razmišlja kako da nam prenese istinito svoja osećanja i svoje razmišljanja i insistira na onome što u njenom sistemu vrednosti zauzima najznačajnije mesto.Kaže da joj je u Velikoj Hoči lepa škola, jer je velika, ali i crkve."Crkva iz 13. veka koja je veoma interesantna, crkva Svetog Nikole. To je moja krsna slava i lepo je da je ja obilazim", kaže.Dok je bila mala i na beogradskim ulicama srela prvi put Deda Mraza vodila je unutrašnjhu borbu oko njegove uloge u životu dece i vere u Svetog Nikolu kao zaštitnika najmlađih i uspela je tada da ih pomiri zaključkom: "Deda Mraza treba da volimo, a u Svetog Nikolu da verujemo".Podsetili smo je na to i pitamo u kakvim je odnosima sada s Deda Mrazom i Svetim Nikolom, a ona kaže: "To je samo za malu decu, ali ipak postoji to ako hoćemo da budemo srećni za Novu godinu, ali ipak naš, sveti Nikola Čudotvoracn čuva decu".A onda nam je Milica, kao da je htela da nam skrene pažnju, da možemo da sa njom i razgovaramo o manje "dečijih" stvarima, i da to što je ona u Velikoj Hoči nije samo zbog toga što ona i njena majka nemaju izbora, nego možda i zbog nečeg značajnijeg, rekla:"Nas čuvaju sveci i svetinje na Kosovu pošto su svi oni živi, a sve dok mi ovde čuvamo naše manastire i zadužbine, i sveci kroz njih žive ovde".
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija

Nastavak na Večernje novosti...