Izvor: KMnovine.com, 30.Sep.2019, 00:51   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ivan Maksimović: Dvadeseta godina od zaboravljenog bombaškog napada na srpsku pijacu kod Kosova Polja

Usamljenost u sećanju na stradanje jedna je od najtežih ljudskih usamljenosti, a uspomene na zlobno vreme još su strašnije kada shvatite da su umesto opomene bile tek začetak zlog doba.


   
Bolnica koja je nakon terorističkog napada na pijaci zbrinula sve povređene, stradala je u martovskom pogromu 2004. godine. / Foto: Ivan Maksimović    











>> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com <<






Piše: Ivan Maksimović


VAŽNA NAPOMENA: BEZ IZRIČITE SAGLASNOSTI AUTORA NIJE DOZVOLjENO UNOSITI BILO KAKVE IZMENE U TEKST, IZBACIVANjE BILO KOG DELA TEKSTA KAO NI SELEKTIVNA ILI POTPUNA UPOTREBA ČINjENICA NAVEDENIH U TEKSTU U NAUČNE, POLITIČKE, UMETNIČKE NITI BILO KOJE DRUGE SVRHE. ZAHTEVE ILI PITANjA AUTORU SLATI NA I-MEJL ADRESU: imaksmax@gmail.com


Takav je i događaj koji bezmalo da nikoga nije zanimao, a nikoga ko bi se iskreno trudio da on ostane upamćen u pravom svetlu, bez skrivenih namera i upotrebe u svrhu samopromocije.

Dakle, ovog 28. septembra ušli smo u dvadesetu godinu od zločina i granatiranja srpske pijace u Bresju kod Kosova Polja kada su 1999. Šiptari bacili dve bombe u masu i ubili dvoje a ranili blizu pedesetoro Srba. Moj otac i moja sestra bili su među njima.


Nakon okupacije Kosova i Metohije juna te godine, zločini nad Srbima i nealbancima bili su svakodnevnica. Zbog toga su se Srbi kretali “sigurnijim” sredinama, to jest onima u kojima su još uvek živeli u velikom broju a to su bila mahom sela. Državne institucije su funkcionisale smanjenim kapacitetom i odrađivalo se samo ono što se mora, što je neizbežno, jer je svaka aktivnost predstavljala opasnost po život.


Nekoliko dana ranije, 22. septembra, izvršen je bombaški napad na Srbe u Lipljanu kada je ranjeno nekoliko osoba a jedna od njih, Milka Romić, pet dana kasnije je podlegla povredama. Četiri dana pre napada na pijacu u Bresju, ranjen je Srbin, vozač koji je upravljao kamionom kada su “nepoznati napadači” kod Podujeva iz automatskog oružja otvorili vatru na njega. Tog istog dana na kuću Dragana Đorđeviča u rudarskom naselju Kišnica kraj Gračanice, bačena je ručna bomba. Tada je povređeno dvoje Srba.

Čuvajući sopstvene glave većina naroda je bila bukvalno “bez obaveza”. Ja sam bio jedan od njih.


Moja soba je gledala na stričevu kuću iza koje se u desnom smeru pružala Priština duž čije panorame je sunce izlazilo menjajući svoj položaj u odnosu na godišnje doba. Po levoj strani vidokruga, udaljena oko 400 metara, kao na dlanu videla se pijaca koja je nekoliko godina ranije izmeštena na tu lokaciju. Teren je poravnat pa su suvišne količine zemlje nagomilane po obodu parcele okruživale prostor slično bedemu u obliku kupe bez vrha, visine oko 3 metra. Nije se moglo videti dno ali su se nazirale glave ljudi koji su tu dolazili da trguju.


Tog jutra, koje je kao i ove godine bilo toplo pravo letnje, još uvek sam ležao u krevetu iako je bilo oko deset sati. Na leđima, sa rukama ispod glave, razmišljao sam šta bih tog dana mogao da radim.


Odjednom se začula eksplozija, prilično jaka, što me je trglo iz razmišljanja. Nastalo je neko nejasno komešanje... Nije prošlo dugo kada je odjeknula još jedna eksplozija. Skočio sam iz kreveta i pogledao vani.


Sasvim jasno su se čuli jezivi krici preplašenih ljudi. Uznemireni narod je pretrčavao zidove zemljane kupe uz vrisak, viku, dozivanja... Masa je kuljala kao lava iz užarenog vulkana, padali su jedni preko drugih, kotrljali se, preskakali one na zemlji.


Znao sam da su moj otac i sestra tog dana otišli na pijacu. Na brzinu sam se obukao i pošao da vidim šta je sa njima.


Izašao sam napolje i sestričini od nepune četiri godine, sa porodicom proteranoj sa drugog kraja KiM i privremeno smeštenoj kod nas, rekao da kaže mojoj majci da sam pošao da kupim nešto i da se vraćam se za deset minuta. Bio sam previše uznemiren što nisam mogao da sakrijem pa sam zato njoj rekao.

Inače, njeni roditelji, moja druga sestra i zet, bili su sprečeni da iz centralne Srbije dođu na KiM jer još uvek nije bilo sanirano namerno oštećenje Kosovo Polje - Kraljevo od pre dva dana, na kojoj su odvrnuti šrafovi pa je negde ispred Kosovske Mitrovice iz šine izletelo pet vagona. To je, od juna meseca, bio treći put da je demolirana pruga kojom je saobraćao voz inače jedino prevozno sredstvo Srba sa centralnog Kosova ka bezbednom severu pokrajine. Moju drugu sestru “obavestili” su medijski izveštaji koje su svi redovno pratili na televiziji.


   
Jedan od vagona koji su sleteli sa šina / Foto: Helene Caux    



Kada sam izašao iz kuće bilo je jasno da ispred niko nije čuo ništa. Naše dvorište bilo prostrano i okruženo drugim kućama, a i zbog eha je bilo teže odrediti odakle dopire zvuk. I nisam želeo da čuje dok ne budemo imali sigurna saznanja o tome šta se desilo, a svakako da su prve misli one najcrnje. Prve komšije su me srele na kapiji utrčavajući u dvorište i bez daha počeli da viču kako su “izgleda poginuli i Novica i Ljilja”, odnosno moj otac i sestra. Pošto se napad odigrao svega nekoliko sekundi ranije znao sam da nisu imali dovoljno vremena da odu tamo, da vide šta se desilo i da se vrate da nas obaveste. Bila je to njihova uobrazilja i neki sumanuti poriv da pošto-poto šire paniku. Umirio sam ih, rekao da sam pošao tamo da vidim šta se desilo i da sačekaju da se vratim i da ne treba plašiti bilo koga neproverenim informacijama. Pošto mi je bilo usput ispratio sam ih nazad na brzinu i nastavio ka pijaci.


Koliko god pokušavao da vladam sobom, nisam mogao u potpunosti. Imao sam utisak da se tlo ispod mene ljuljalo kao brod na nemirnim talasima. Gubio sam korak i imao osećaj da hodam gotovo u mestu. Komšije sa druge strane su se okupile na blagom uzvišenju i opet uz najavu najgoreg, rekli samo “brzo, idi vidi šta se desilo”.


Svakako nisam mogao da hodam ni približno brzo koliko sam želeo a trebalo je preći “samo” 400 metara. Oko mene je sve bilo mutno osim centralnog polja koje je bila u nekom čudnom fokusu, kao da gledam sa dna flaše kroz njen otvor. Sve vreme sam gledao u pravcu napada čekajući da se još nešto dogodi ili čuje ne bih li više saznao o događaju i pre nego što tamo stignem.


Nadomak pijace osećanja su me već sasvim preplavila. U nekoliko navrata sam želeo da se okrenem i vratim kući, odbijajući da prihvatim da se bilo šta dogodilo, ali to ipak nije bilo moguće. Naišao sam na patrolu KFOR-a, grupa od četvorice ili petorice britanskih vojnika, sa puškama u rukama hodala je u mom pravcu. Sa njima je bila osoba, Srpkinja, iz “Centra za mir i toleranciju” čije su kancelarije tada bile u Kosovom Polju. Poznavali smo se prilično dobro. Hodala je sa njima potpuno van sebe od besa.


Slika mi se “izbistrila” u trenutku kada sam pogledao u britanske vojnike. Nisu se smeškali već su na licu imali širok osmeh i gotovo ludački izraz sreće. Ni oni nisu mogli da savladaju svoje emocije, ako su mržnja koju su osećali prema Srbima i zluradost uopšte emocije. Prošli su pored mene i otišli nekuda. Okolo je prolazio neko ili nešto, ne znam tačno šta. Da li su neki ljudi trčali, bežali, došli da vide šta se dešava ili su to možda bila vozila, hitna pomoć... Ne znam, sećam se samo da je i dalje vladao metež.


Stigao sam do početka ograde koja je pijacu delila od glavne ulice, bila je od visokih betonskih stubova, između kojih su vodoravno razvučeni redovi bodljikave žice. Osim na koncentracioni logor ni na šta drugo nije podsećala. Sa čeličnih bodlji, u visini pojasa, visili su krvavi komadi nečije odeće pocepane dok se neko provlačio kroz žicu bežeći posle eksplozije, jer prva bomba je bačena baš na samom ulazu u pijacu. Tkanina je bila pamučna, verovatno sa muške košulje, teget boje i kariranim zeleno - sivim šarama...


Trebalo je podići pogled, videti šta se desilo na pijaci... I ostati pribran da se u tom metežu raspozna ono što je ostalo.


Sa kapije pijace gledao sam u haos koji je ostao. Prevrnute tezge, roba, voće, paketi... prosuto i razbacano svuda naokolo i opet neki besmisleni detalji koji su privlačili pažnju. U tom trenutku mi je prišao neko i u prolazu rekao “Novica i Ljilja su u bolnici”. Nisam stigao, ili mogao, da vidim ko je to bio.


Krenuo sam ka bolnici, uz magistralu Priština - Peć koju smo zvali “ruska bolnica” jer su njihovi vojnici KFOR-a kapacitete proširili montažnim, prizemnim prostorijama sa oko 70 ili više ležajeva i pravom operacionom salom.


Osetio sam olakšanje, ipak su u bolnici... ali i dalje nisam znao u kakvom stanju. Na putu ka bolnici, sa leve strane, nalazio se blok stambenih zgrada, lamela. Kako je prošlo nekoliko meseci od povratka Šiptara, koji su za svoje nasilje nad Srbima uživali punu podršku KFOR-a, većina Srba iz tih zgrada se već iselila. Tu, ispred jednog ulaza, vidim grupu mladića, Šiptara, koji kao da nikada nisu bili srećniji. Naravno, povod za njihovu sreću bio je upravo napad na srpsku pijacu. Ta zluradost me je razgnevila. Zastao sam automatski i gledao netremice u njih. Shvatili su da sam Srbin i smejali se i dalje. Nešto su pričali na šiptarskom kao među sobom ali tako glasno da ja čujem, gledali u mene i onda se i dalje smejali na glas. Nisam razumeo šta govore ali mi je njihovo ponašanje bilo sasvim jasno. Pošto, narodski rečeno, nisam bio praznih šaka, bilo najpametnije da nastavim jer se u suprotnom to moglo završiti na samo jedan način.

Ispred bolnice se već okupilo mnogo naroda. Više njih je pokušavalo da uđe unutra ali je ulaz obezbeđivao jedan ruski vojnik u punoj ratnoj opremi, sa puškom i pancirom. Provukao sam se kroz gužvu i pokušavao da mu objasnim da moram da uđem. Ništa ga nije zanimalo osim da nikog ne pusti unutra. Počeo sam da vičem da su mi otac i sestra unutra i da moram da uđem. Mislim da me ništa nije razumeo, mada ne znam jer su oni došli iz Bosne i malo srpskog već znali. On je samo odmahivao glavom odlučan da izvrši svoj zadatak (što je, iskreno govoreći, i za lekare bilo najbolje jer su imali veliki broj pacijenata koje je trebalo zbrinuti u isto vreme a gužva bi im taj posao učinila nemogućim). Ipak, nisam mogao da čekam. Strpljenje je iscurelo, uhvatio sam ga obema rukama za pancir, onaj deo ivice gde se nalazi otvor za ruke, podigao ga iz mesta i preko desnog ramena bacio iza sebe. Lakoća sa kojom sam to učinio iznenadila je i mene. Okrenuo da se uverim da li se to stvarno desilo. Vojnik nije bio ništa manje u neverici, što se videlo po izrazu njegovog lica. Masa je tada navalila u bolnicu i ja za njima.


Ulaz u Dom zdravlja je vodio do staklenog atrijuma u kome su bile posađene neke biljke, bilo je tu cveća, ruža... Trebalo je zaobići ga desno i ući u deo u kome su se nalazila već ona uobičajena odeljenja, a pravo odatle se ulazilo u drugi deo, hol u kome su sa desne strane bile stomatološke ordinacije a sa leve prostorije za previjanja. Na zidu pravo samo ogromni prozori koji gledaju u zadnje dvorište i kuće preko puta.


A na sredini hodnika - opružena dva beživotna tela prekrivena belim medicinskim čaršavima.


   
Foto: Ilustracija    














Prizor koji ukopa u mestu, oduzme hrabrost da se krene dalje. Stajao sam tu, u mrtvoj tišini koja je odjednom nastala u mojoj glavi, i svu pažnju usmerio ka leševima pokušavajući na osnovu obrisa tela da raspoznam da li su to moj otac i sestra.


Gledao sam glavu, ruke, noge... Mogao sam samo da budem siguran da se radi o jednom muškom i jednom ženskom telu. “Potvrde” da to jesu ili da nisu oni, smenjivale su se neprestano.


Odjednom je neko prišao i naglo strgao čaršav sa prvog tela. Radilo se o starijem muškarcu. Krupan, u crnoj košljulji. Izuzetno pedantan, uredno obrijan sa pažljivo održavanim, gustim brkovima. Nisam mogao da vidim rane, čak ni krv, grčevito stegnutih vilica ležao je nepomično na podu. Nisam ga poznavao. Strgli su šaršav i sa drugog tela. Radilo se o nekoj ženi koju takođe nisam poznavao... Tek tada sam zakoračio napred a onda mi je neko rekao “dobro ti je ćale, eno ga tamo na previjanju” i pokazao mi na prostoriju sa leve strane.


Ugledao sam ga sa vrata. Bio je okružen lekarima koji su žurno radili oko njega. Ležao je naslonjen na levu ruku, na mediciskom krevetu na kome se obavaljaju pregledi, ali podignutom u visini stola. Bio je sav žut u licu. Krvava su mu usta, nos, uši... Sva odeća na njemu je bila mu je bila krvava i pocepana, komadi su visili sa njega a desna strana tela sva u ranama. Prvo uz protivljenje, ipak su me pustili da mu priđem na kratko.


Nasmejao se... “Dobro sam, ne brini ništa”, počeo je da me teši. Videlo se da je jako iscrpljen. Ne znam šta sam tačno osećao. Bilo mi je drago što je živ, doktori su bili jako posvećeni i to je ulivalo nadu, ali stanje u kome sam ga zatekao... Nisam mogao ni reč da izustim jer bih već zaplakao. A i njemu su suze navirale na oči. “Ljilja je dobro, kući je” uspeo je i to da mi kaže a onda su me zamolili da izađem.


Vrlo brzo došla je i moja sestra. Još je bila u šoku i pod snažnim utiskom. Odmah nakon eksplozije otišla je kući da kaže majci šta se dešava i da su dobro, da se ne bi brinula. Na brzinu mi je ispričala da su komšije, koje sam vratio sa kapije zbog širenja panike, kasnije sa druge strane dvorišta ipak otišli do moje majke i rekli joj ono što i meni. Srećom, sestra je brzo stigla. Pošto joj je odeća bila prljava presvukla se. Tek kada je jedna rođaka videla da joj je noga u krvi. Nju je pogodio jedan geler koga do tada nije ni primetila.


A kako čudno život ume da ukrsti sudbine ispostaviće se nekoliko godina kasnije kada će se sestra udati za čoveka čija je tetka zapravo žena koja je poginula u tom napadu.


Neko od ljudi u Domu zdravlja je rekao da je “jedna žena videla ko je bacio bombe”. Ta žena je bila moja strina i potvrdila mi je da je to tačno.



   
Barikade u Bresju    
U to vreme Srbi iz Bresja su već blokirali magistralni put kraj kojeg se nalazio Dom zdravlja, odnosno bolnica, a došli su i Britanci koji su licemerno i sa otvorenim prezirom prema Srbima, sasvim sigurno likujući, ubeđivali okupljene da se raziđu i da je “sve pod kontrolom”. 

Prišao sam vojnicima i onome ko mi se učinio nadležnim, na engleskom rekao “imamo svedoka. Jedna žena je videla ko je bacio bombe, živi ovde u blizini i hoće da govori”. Kada je čuo da govorim engleski sa olakašnjem ali i britanskom ohološću, rekao mi je da kažem okupljenima da treba samo da se raziđemo i da je “sve pod kontrolom”. “Ali, imamo svedoka” uporno sam ponavljao nadajući se da bi njihova brza reakcija mogla da spreči napadača u bekstvu. Nije želeo da čuje da postoji svedok i to je bilo tako očigledno! Nastavio sam da vičem i ponavljao jedno te isto pokušavajući da ga nateram da on, ili bilo ko, preduzme nešto. Njega je to sve više gnevilo pa je sve glasnije vikao na mene i bio sve ljući. Jedino ga je zanimalo da prevodim za njega i da okupljenima kažem da se raziđu što je među Srbima, ukupno sa njegovim oholim ponašanjem, još više podiglo tenziju i pa su sve glasnije negodovali. Odjednom sam iza njega video srpskog mladića koji nam pravolinijski prilazio sa krajnje odlučnim izrazom lica. Bio je borbeno raspoložen. Taman sam hteo da zaustim da se smirimo i da ga nateram da pozove nekog od nadležnih da saslušaju svedoka, dečko je načinio dva krupna koraka, skočio i svom silinom se obrušio na britanskog vojnika a onda su obojica pala na mene. Tada je nastalo komešanje i kratka tuča koja je ubrzo prekinuta ali su barikade na putu ostale. Vratio sam se svojima u bolnici i uskoro smo, iscrpljeni od svega otišli kući. Otac je, naravno, ostao još neki dan radi lečenju.


Ubrzo su u Dom zdravlja su došle i novinarske ekipe koje su pratile “zabrinute” predstavnike KFOR-a. Lekari su dotle zbrinuli mog oca i u svom tom haosu “izbacili” ga u hodnik, i tu ostavili da leži na nekoj tvrdoj podlozi iako je bio jedan od najtežih ranjenika. Oficir KFOR-a, koga je pratila ta grupa novinara, među prvima je naišao na mog oca i preko prevodioca mu postavio nekoliko formalno “brižnih” pitanja o njegovom stanju na šta se ovaj samo mrštio. A onda je upitao “da li znate ko je napadač”? Tada se moj otac prenuo i povikao: “Vi” uperivši prstom u njega. Oficir se se našao u čudu a moj otac je ponovio “Vi! Vi nas ubijate! Dok vi niste došli ovakve stvari se nisu dešavale”. Novinari su snimali, oficir ćutao još nekoliko sekundi a onda se povratio od iznenađenja i pozvao ekipu da krenu dalje. Na snimku koji su televizije emitovale, a kasnije iz svoje arhive i AP objavila na svom Jutjub kanalu, od svih pacijenata nema jedino mog oca.

POGLEDAJ VIDEO:



I ta optužba jeste bila sasvim tačna i svima je to bilo jasno. Od trenutka okupacije KiM, Britanci su zauzeli centralno Kosovo, što znači Kosovo Polje, Prištinu i obližnja naselja uglavnom nastanjena Srbimaod kojih je danas Gračanica kao nekakv "simbol srpstva" iako predstavlja ostatak onoga što su Srbi držali u svojim rukma uprkos okupaciji. Ovdašnji kraj bio je poznat po jakom otporu a kada bi Srbi u tom području blokirali put zatvoreni su bili svi pravci ka Metohiji, Peći, Prizrenu, Brezovici, Kosovskom Pomoravlju... Albanci su mogli ili na sever, opet naseljen Srbima, ili ka Podujevu što ni u kom smislu nije bila zanimljiva lokacija ni taktički bitna. Dakle, Srbi su mogli da kontrolišu najveći deo Kosova i Metohije i posle rata, zato su morali da budu proterani. Britanci su pomagali upravo ta nastojanja Šiptara i svi koji su u brojnim napadima videli šiptarske napadače u tom kraju, tvrde da su imali u svojoj pratnji najmanje jedno britansko vozilo koje je išlo ispred ili iza njih. A to mogu i sam da potvrdim za nekoliko sličnih napada ali i pri otvorenom otimanju srpske imovine od strane Šiptara koji su krvoločno stupali u rasprave sa Srbima dok su ih, sa osmehom na licu i oružjem u rukama, obezbeđivali upravo britanski vojnici više nego svesni šta se zapravo dešava. Niko

   
KFOR umesto zaštite, pomaže raseljavanje. / Jun, 1999.    
nije tražio dokumenta, papire, potvrdu o vlasništvu, ako bi Šiptar rekao da je to njegovo, KFOR bi učini sve da taj postane vlasnik. Ako bi Šiptar uperio prst u Srbina i optužio ga za zločin, taj Srbin bi istog momenta završio u zatvoru. Dešavalo se da Srbi prijave napad, KFOR ili UNMIK ih pozovu u stanicu da daju i zvanično izjavu, a kada odu tamo neko od Šiptara uperi prstom u njih i oni ostanu u pritvoru duže vreme. Mnogo Srba je proterano upravo na taj način u dotadašnjih gotovo 4 meseca okupacije kao i kasnije.

To je bilo ono što je izazvalo gnev i revolt u Srbinu koji je sasvim opravdano nasrnuo na britanskog vojnika sa kojim sam razgovarao. Da je otpor Srba bio odlučniji možda bi nas više i ostalo. Ipak, bili smo uvereni da će oni na terenu uvideti kakvo je stanje zaista se predomisliti. A dešavalo se potpuno suprotno.


Ali, iako to nije konkretno znao u tom trenutku, moj otac je bio potpuno u pravu i za njihovu umešanost u taj napad. Naime, prethodnog dana je neko, po naglasku se moglo zaključiti da se najverovatnije radi o Albancu, pozvao “Centar za mir i toleranciju” i rekao da se sprema napad na pijacu u Bresju sutradan. Iz centra su pozvali britanske snage KFOR-a i obavestili ih o tome na šta su oni odgovorili da nema razloga da se bilo ko brine. Na insisitiranje osoblja da se pijaca zabrani tog dana ili makar obezbedi, Britanci su ponavljali da oni drže sve pod kontrolom.


Iako su nasilja nad Srbima, uključujući ubistva i kidnapovanja, bila svakodnevna, prema nekim tvrdnjama u proseku je čak na svaka tri sata bilo po jedne srpske žrtve, na pijaci i u okolini nije bilo ni jednog jedinog vojnika. Za tih nekoliko meseci, s obzirom da je srpsko stanovništvo i dalje bilo brojno, pijaca je funkcionisala sve do tog jutra.


Ali nisu samo Britanci znali da će napad uslediti, pričalo se o tome i među Srbima na pijaci.


Isprva se to tek pominjalo a kasnije je sve više ljudi govorilo da će do napada doći. Atmosfera je postajala napeta i oko deset sati narod je počeo da se razilazi ali u manjem broju. Bilo je i onih koji su tek stizali. U jednom trenutku je moj otac je rekao sestri “izgleda da se stvarno nešto sprema, da mi pođemo kući” na šta je sestra, videvši koliko je okupljenog naroda i ne verujući da bi se neko usudio da ih napadne, odgovorila “ma jok, nema ništa od toga”. Istog momenta kada je to izgovorila odjeknula je prva eksplozija. Ona se bacila na zemlju, iza neke Fiće koja bila tu parkirana. Čula je oca kako je doziva i odgovarala mu iz zaklona da je tu. Sa napuštene albanske kuće smeštene tik uz dvorište ograde, koja je bila savršena za obezbeđivanje pijace da se imalo volje za to, terorista je ubrzo bacio i drugu bombu.


Moj otac, koji je već bio ranjen po desnoj strani tela, i dalje je stajao na nogama. Zavladao je potpuni haos, ljudi koji su bežali na sve strane, podigla se prašina, lakše stvari koje je eksplozija digla u vazduh još uvek su padale odozgo. Otac je i dalje tražio i dozivao sestru, ona je ustala i ugledala ga. Od siline detonacije krv mu je curela iz ušiju, usana, nosa, nije mogao da čuje da mu je sve vreme vikala gde se nalazi. Njega je jedino zanimalo da vidi kako mu je ćerka, nije mu palo na pamet da potraži zaklon pa je stajao sve vreme i na nogama dočekao i otrpeo obe bombe. Bio je jedan od devetoro najteže povređenih, ali je sa preko 20 gelera u telu i dalje stajao. Bombe su raskomadale odeću na njemu od listova na nogama sve do vrata, a krv curela iz svih rana.


Ljudi su uskakali u automobile i u panici bežali prolazeći pored njega kao da nije tu. Pokušavao je da ih zaustavi ali se niko nije obazirao iako jetako izgledao. Naišao je na neko vozilo kada je vozač tek startovao motor otvorio vrata i rekao mu “vozi me do bolnice, molim te, ne mogu da hodam, iskrvariću”, te ga je ovaj prevezao.


Prva patrola KFOR-a došla je tek nakon što je napad izvršen. Oni koje sam sreo kad sam i ja stigao, a sa kojima je bila i osoba iz Centra za Mir i toleranciju besna na njih što su odbili da spreče napad. Siguran sam da im se definitivno može verovati da su stvar držali pod kontrolom i da je upravo to omogućilo da ranije osmišljeni napad odvije po zamisli.


Barikade koje su Srbi u Bresju postavili iz nezadovoljstva i straha za svoju bezbednost, ostale su još nekoliko dana. Napadi nisu prestajali pa je i septembra zabeležio još jednu srpsku žrtvu, Srbina iz Kosovske Vitine ubijenog poslednjeg dana meseca. Zločini nad Srbima će menjati svoj identitet ali do danas neće prestati.


A sve to je bio tek deo šireg plana - prognati Srbe sa Kosova i Metohije do onog broja koji će ostati bez ikakvog uticaja. To se i dogodilo.


   
Napušteni i nemoćni, Srbi su masovno odlazili iz Kosova Polja / Foto: Simus Marfi, Panos.foto    





Ali, ne tako brzo. Nikome od nas nije palo na pamet da se posle tog napada iseli. Otrpeli smo i druge napade, ne manje teške i ozbiljne od ovog, ipak, tek nakon pogroma 17. marta 2004. godine i odsustva iskrene i konkretne podrške Beograda slomljenog oktobra 2000., sve je više Srba prodavalo imanja i sve se više Albanaca doseljavalo. Moji su prodali tek 2011. godine, kada su ostali pretposlednji u kraju a uznemiravanja, pretnje, upadi Albanaca u dvorište postali svakodnevnica. Želeo sam da sprečim prodaju ali nije bilo načina jer nisam mogao da odgovorim na pitanje - a šta nam to vredi ako ubiju ili kidnapuju nekoga od nas? Nisam imao hrabrosti da preuzmem tu odgovornost i da, ne dao Bog, živim sa tim. Bilo je to daleko van mojih mogućnosti.



Kasnije se pričalo o tome da je napad izveo šiptarski terorista koji je živeo u neposrednoj blizini pijace. U kući koju smo zvali “Štala” jer je nekada služila za smeštaj stoke a kasnije preuređena u prostor za stanovanje, doduše, spolja i dalje nepriličnog izgleda.


Ovaj bombaš je navodno uhapšen ali iz razumevanja prema njegovim osećanjima, pušten je na slobodu već posle nekoliko dana. I sve to se smatra i dalje potpuno normalnim, naročito u zapadnim medijima. A u to, da svi smatramo takav položaj i okruženje normalnim, danas se ulažu veliki napori posebno od srpskih vlasti iz Beograda. Za nedelju dana, 6. oktobra, na Kosovu i Metohiji će biti održani još jedni separatistički kvazi-izbori. Biće to još jedna prilika da Srbi svojim odazivom potvrde ne samo postojanje nekakve “republike Kosovo” već da pruže legitimitet ovom i svim drugim zločinima kao i nekažnjavanju zbog svih zločina nad sopstvenim narodom, kao prihvatljivim političkim metodama! I to će biti tako i nikako drugačije za koga god da Srbi glasaju pa i ako prekriže glasački listić. “Bitno je učestvovati”, pobediće odneti neko drugi, albanski separatisti.


A Srbima je pobeda i dalje na dohvat ruke. Jedino što je potrebno uraditi jeste bojkotovati ilegalne “izbore” i ostati ne samo veran svom narodu i zemlji, već i sačuvati dostojanstvo odbijanjem da postanemo dobrovoljne žrtve svih onih šiptarskih zločina koji su nas mimoišli.  

Na dan napada, ovog 28. septembra, sa ocem sam posetio sestru koja je tada povređena a danas živi u Ugljaru kod Kosova Polja.


   
Mesto na kome se dogodio napad 1999. godine. Danas, 28. septembar 2019. / Foto: Ivan Maksimović    





O tome se ne govori često, niti se dan naročito pamti u porodici jer, kao što sam već rekao, mnogo smo toga preživeli u narednim godinama što je potisnulo taj događaj, a ni danas nije mnogo drugačije.

Kada smo se okupili sestra je poslala je svog 11-togodišnjeg sina do prodavnice, po pivo. Kada je trebao da pređe ulicu vozilom je naišao Šiptar, prvo mu je pokazao srednji prst a onda vozilo naglo usmerio u njegovom pravcu i za dlaku ga promašio. Srbi, slučajni prolaznici, sa nevericom i gnevom su vrteli glavama. Nakon što mi je ispričao o tom, ispričao mi je i o drugim napadima koje je doživeo. U jednom od tih napada gađali su ga ciglom iz automobila, promašili a onda vozilom krenuli na njega. Srećom, staza za pešake je nešto viša sa okomitim ivičnjakom pa nisu uspeli da se popnu. I njemu je sve to "normalno".

Izlaskom na separatističke kvazi-izbore ništa neće biti  promenjeno na bolje, jedino će oni koji nisu mogli ili smeli da na Srbe izvrše napad, biti ohrabreni da to učine. Zato je totalni bojkot, ne samo ovih kvazi-izbora već i svih separatističkih ilegalnih institucija, jedini izlaz i mogućnost da Srbi opstanu. Državni vrh Srbije to zna i zato bi morali da pozovu na bojkot a ne saradnju, odnosno izdaju i saučesništvo sa onima koji krvoločno i danas kidišu na srpsku decu! Sa njima se, kako nas u to uveravaju sami, u ovakvim uslovima ne može izgraditi nikakav suživot.






BOJKOT ŠIPTARSKIH KVAZI-IZBORA JE JEDINI PUT I IZLAZ ZA SRPSKI NAROD I SRPSKO KOSOVO I METOHIJU! 




Autor: Ivan Maksimović   l     Kontakt



Odmah po zavšretku studija počinje da radi kao novinar, što postaje njegovo osnovno zanimanje, pa tako njegove fotografije i tekstovi bivaju objavljivani u svim vodećim srpskim medijima.

Po napadu Šiptara na sever KiM i podizanju barikada, ponovo se samostalno aktivira pokrivajući one teme koje su mediji predstavljali lažno ili ih skrivali. Postaje jedini novinar na Kosovu i Metohiji koji otvoreno kritikuje državnu vlast i njenu veleizdaju počinjenu Briselskim sporazumom.

Rođen je i živi na Kosovu i Metohiji.


KM Novinama je potrebna vaša podrška - pročitajte zašto KLIK

Izvor: KM novine    :: © 2014 - 2019 ::  Hvala na interesovanju

Nastavak na KMnovine.com...