Izvor: KMnovine.com, 23.Avg.2019, 23:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ivan Maksimović: Divlji psi Goraždevca
"Ko su, u stvari, divlji psi Goraždevca? Pitanje na koje nam oni sami daju odgovor. Dovoljno je da samo malo oslušnete... "
Spomenik svim žrtvama u Goraždevcu od 1998 do masakra dece na Bistrici / Foto: Ivan maksimović, KM Novine
Piše: Ivan Maksimović
>> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com <<
Goraždevac.
Jun, 2018.
“Gde su deca ubijena”? - pitao sam da mi neko pokaže put. Najužasnije pitanje koje možete nekome da postavite.
“Tamo, eno tamo”, pokazuje mi meštanin rukom, nekako kao nevoljno.
Sezona poljskih radova je u jeku, gotovo neprestano bruje traktori odlazeći na okolne njive, ali samo na one “bezbedne” tik uz selo.
Gleda u foto-aparat koji nosim, pa u mene. Nastavi sa iskrenim poštovanjem: ”kako hoćete, ali bolje je da ne idete”.
Savet od onih nenametljivih, iskrenih i za koje znate da je najbolje poslušati ih. Iako ne znate zašto je tako najbolje...
Metohijska kotlina je nalik carskoj kruni. Blago brežuljkasta, oivičena je obodima Šar-planine, Prokletija, Juničkih planina, Paštrika, Mokre Gore... šiljatim i strmim poput podignutih ruku sveštenika u oltaru, otvorena je jedino ka nebu. Jedan od biser-gradova te krune jeste i Peć, odakle se u pravcu jugozapada na nekoliko kilometara udaljen nalazi Goraždevac. Ovdašnji Srbi su otvoreni, srdačni i dobroćudni, a istovremeno jaki i istrajni.
Prvi pisani pomen sela nalazi se u povelji kralja Stefana Prvovenčanog manastiru Žiči iz 1220. godine što govori da je Goraždevac, samo zvanično, preko sto godina stariji i od Pećke patrijaršije! Svedok starine i živi trag našeg postojanja u prošlosti nalazi se na seoskom groblju. Najstarija sačuvana crkva - brvanara u Srbiji je baš ovde, izgrađena je početkom 17. veka i posvećena Svetom Jeremiji.
Najstarija crkva-brvnara u Srbiji nalazi se u Goraždevcu / Foto: Ivan Maksimović, KM Novine
Između ostalog, zanimljiva je i po tome što je izgrađena bez ijednog eksera.
No, pred crkvom, prećutani, uspinje se hrast široke krošnje i vrhova koji se na tu visinu uzdižu već nekoliko vekova, meštani veruju i pre same crkve koja je potom izgrađena na mestu tog zapisa.
Ovo, u pravcu Albanije najisturenije metohijsko selo nastanjeno Srbima, od nešto više od dve hiljade koliko ih je živelo pre rata, danas broji upola manje usled brojnih nasrtaja Šiptara. Što je i te kako za divljenje jer žive u okruženju u kome su preko šezdeset puta brojniji Albanci vazda željni njihove krvi, života, zemlje...
“Voleo je zemlju, više nego nas” priča Vesko Kastratović o svom ocu Dušanu čiji grob uređuje pred četrdesetodnevni pomen. “Teško smo živeli, nismo imali kapital, ali voleli smo zemlju, voleli smo da je radimo” kaže to od srca, šireći ruke kao da nešto priznaje.
Voleli su i da, kad na toj zemlji posvršavaju sve životne poslove i kad ojača naraštaj koji će se sa njom i rvati i grliti je, otimajući od nje za sebe ali i od sebe za nju, da u njoj budu sahranjeni.
I veoma kratak razgovor sa njima dovoljan je da osetite da su oni dostojni naslednici nekadašnje carske Srbije koja se baš sa tog prostora rascvetala ovim delom Evrope. Svako od njih je svojevrstan spomenik nadljudskoj upornosti poslednjih Srba stotinama kilometara iza “sigurne linije”, da sačuvaju svoje. A svojim, sve nas.
Vesko Kastratović kraj spomen-česme podignute u čast
srpskim policajcima iz ovog sela poginulim 1999. na braniku
otadžbine / Foto: Ivan Maksimović, KM Novine
“Hteli smo Goraždevac da zbrišemo sa lica zemlje. Kamen na kamenu da ne ostane, ništa, nikakav trag - tako mi kaže Šiptar” zagleda se Vesko u mene zapanjen tim saznanjem i posle više godina. “Radio sam sa njim, znam ga dugo. Za ostalo ne znam ali to mu verujem” završava Vesko ograđujući se rečima od bilo kakve sumnje koju bi sagovornik mogao da iznese. Mada za tim nema potrebe. Deca ubijena na Bistrici potvrđuju njegove reči više nego što bi to moglo bilo šta drugo.
Želeo sam da odem tamo gde se to dogodilo. Sebe radi. Da na tom mestu iskušam sopstveno srce, da čujem kakvi će biti njegovi otkucaji tamo gde su dečiji prestali.
Meštanin, koji me dobronamerno savetuje da ne idem tamo, izrazom lica pokazuje da razume želju novinara u Goraždevcu da obiđe to mesto. Na trenutak se zamisli... Njegova neposrednost nije skrivala ništa pa ni zaštitničko raspoloženje.
Posle kratke pauze ponovi: “bolje je da ne idete. Nije daleko ali ima divljih pasa. Bežite od njih”.
Iznenadio me je. Za divlje pse nikada ranije nisam čuo da postoje osim u Africi gde ih je oskudica hrane u naseljima naterala da se sami organizuju i love za sebe pa postali divlje zveri. U Srbiji, pa ni u ovom njenom stradalnom i gotovo zaboravljenom selu, nisam mogao da ih zamislim. Ako ih ima u mojoj glavi su verovatno izgledali mnogo krvoločnije nego što zaista jesu.
Možda je to rekao da me ne bi uvredio prozivanjem moje “hrabrosti” pa da, naivno se dokazujući, ipak odem. A ovde je dosta zla bilo i za vekove koji će doći. Ne znam...Ne mislim da me je slagao, u stvari sam mu poverovao jer je delovao iskreno a ništa nije imao od mog odlaska ili neodlaska na to mesto.
Goraždevčani kao da su se okumili sa nesrećom. Poštuju je ali se trude da je što ređe "sreću".
Nedaleko odatle počinjao je put kojim je stotinak srpske dece 13. avgusta 2003. pošlo na Bistricu na letnje kupanje. Došao sam do njegovog početka. Utaban, široki zemljani put preseca njive useva zrelih za žetvu krivudajući između visokog žbunja i bagrenja kojima je celom dužinom omeđena i skrivena gotovo kao pravom šumom.
Put kojim su deca 13. avgusta 2013. pošla na Bistricu / Foto: Ivan Maksimović, KM Novine
Zaista, put koji vodi ka poljima, kakav svako drugo selo ima a opet, srećom, nema ni jedno drugo.
Na svom završetku put se sreće sa Bistricom koja tuda šapatom protiče. Saznanje o “divljim psima” sprečavalo me je da nastavim. Nisam želeo da utvrđujem njihovo postojanje jer bih se osećao suviše glupavo ako bi me napali, a upozoren sam...
Na tom mestu, sa leve strane pred širokim ulazom jedne od njiva koja se pružala ka prirodnoj raskoši ovog dela metohijske kotline, koja bi i renesansne slikare ostavila bez daha, nalazila se poluoborena kapija od taraba kraj kojih je na trenutke šuštala kesa zakačena za nekakvu sasušenu granu. Čas tiho, kao da zloslutno doziva, možda se čak i podsmeva... čas je vijorila nekontrolisano pod naletom vetra, pa se primiri i tek zaleluja.
Teško je reći ovo, kao da vičući izogovarate nedolične reči u hramu Božijem, ali... ubijena deca Goraždevca su zaboravljena. Ovde kažu da je još oko tri - četiri godine živelo jako sećanje na njih, upornost da se zbog dečijih žrtava ostane po svaku cenu. A onda su Srbi zaboravljeni, odbačeni, ugroženi, polako počeli da se osipaju iz Goraždevca. Svoju istrajnost već su doživljavali kao sopstvenu glupost. Dok svet pored njih nastavlja da živi, oni su se prilepili uz kamen i srodili se sa njim. A nikome van Goraždevca to više ništa nije značilo.
Jedan zaista mali broj njih iz ovog sela, šaka jada i to pravog, od ranije vičnih ili brzo priviknutih političkom lovu, započeli su rad na “multietničkim” projektima sa Šiptarima. Te aktivnosti su do danas prerasle u otvoreno promovisanje tvorevine čijem je temelju žrtvovana krv njihove dece i, razume se, redovne i visoke lične prihode. Naravno, ne govorim o roditeljima ali deca su ubijena jer su bili Srbi iz Goraždevca a ne zato što su to bili Panto Dakić i Ivan Jovović, imena ništa nisu značila šiptarskim ubicama - pucali su u njih da ubiju samo zato jer su to srpska deca. Nadali su se da će smrt dece oterati Srbe iz Goraždevca, onako kako bi to Šiptare oteralo. Zato su to deca ne samo svih Goraždevčana, nego svih nas Srba.
Detalj spomenika goraždevačkim žrtvama / Foto: Ivan Maksimović, KM Novine
Nažalost, njihovom smrću se počelo isprva skriveno a onda i otvoreno trgovati. Pravdalo se “moranjem života” a u stvari se naročito obilno plaćalo, da zasiti i najdublju pohlepu. Sve to potpuno nekažnjeno pred očima onih čiji je posao bio da ne dozvole i koji su mogli da spreče podrškom ili uzbunjivanjem naroda - političari i novinari. A upravo su oni postali najveći trgovci. Ni nade ni utehe niotkuda nije bilo, danas još manje. Samo je tako mogao da se zgadi otpor onim brojnijim Srbima koji tada od žrtvovanja svoje budućnosti nacionalnim interesima, počinju da se okreću budućnosti sopstvene dece. Ovo naročito, kao i u ostalim delovima Kosova i Metohije, od aprila 2013. godine i parafiranja Briselskog sporazuma.
Preuzevši vlast u svoje ruke, ovi politički “trgovci”, istinski lešinari koji tu svoju prirodu sada već prenose na svoje naraštaje koji ih bestijalno nadmašuju, preuzimaju u ruke sve oblasti života a time i izvore prihoda kojima u potpunosti kontrolišu život preostalih Srba. Sebi i ukućanima obezbedili su istovremeno više radnih mesta, koja i ne obilaze ali primanja pristižu redovno. Onima koji im se podaju i služe, podele tek na kašičicu a svakog ko nije želeo da se prlja u njihovoj bari, ostavili su bez zaposlenja i ikakvih mogućnosti da preživi surovost ovog geta. Zbog toga je do sada već oko 100 mladih napustilo Goraždevac, našlo posao u nekom drugom mestu i postalo, najverovatnije, zauvek izgubljeno za ovaj kraj. Roditelji mnogih se kaju što svoju decu nisu još ranije poslali porodicama po belom svetu koje su ih pozivale da se sklone nakon masakra na Bistrici. Učinili bi to, samo da su znali u šta će pretvoriti Goraždevac.
Ako se ne zaustavi ovaj ubilački, zverinji, demonski savez novinara i političara, u poslednje vreme čak i obližnjeg monaštva, koji skupa satiru i albanizuju Goraždevac, u njemu će ostati samo oni koji se podaju ubicama dece dok se i sami ne poistovete sa njima.
Na strani suprotno od taraba kraj kojih je šuštala kesa, nalazi se otvoren prostor prema njivama naslonjenim uz samo selo. Tragajući za dobrim mestom odakle bi se mogla zabeležiti “čista” fotografija tog kraja, naiđem na mrtvog gavrana u travi pod drvetom. Sagnem se da pogledam da li je upucan i ubrzo, sa drveta udaljenog oko 200 metara, čujem graktanje na koje nisam obraćao pažnju, još uvek. Na gavranu nije bilo uočljivih tragova nasilne smrti a oko očiju i kljuna su već mileli sitni, žuti crvi.
Vrane / Foto: Ivan Maksimović, KM Novine
Graktanje je postajalo sve učestalije i glasnije. Za tili čas okupilo se čitavo jato vrana i kružilo nad drvećem iznad moje glave. Da nije bilo tih krošnji, koje su baš na tom mestu bile visoke, spustile bi se na mene da mi oči iskopaju kandžama štiteći mrtvog člana svog jata! Stajao sam ispod i postiđen posmatrao kako neumorno kruže i gnevno grakću. Nije bilo nikakvog znaka da će odustati dok ne odem. I nisu. Otišao sam a graktanje se još dugo čulo.
Položaj ljudi iz ovog sela Vesko Kastratović opisuje britko: „...smrt je najbliža, ako si Srbin!".
Oni žele da žive, tu gde su rođeni, gde su se njihovi preci rađali pre nego što su srpski patrijarsi taj kraj izabrali za svoje sedište. Ta želja je ono što životom napaja čitavu Metohiju. Bore se ali su sami. Doslovce protiv svih na drugoj strani, kao nikada ranije.
Ulazio sam u selo i više nisam bio siguran - da li se udaljavam od divljih pasa ili idem ka njima? Odlazim odande gde vrane štite mrtve članove svog jata a idem ka onima koji rasprodaju svoju ubijenu decu. Ko su, u stvari, divlji psi Goraždevca? Pitanje na koje nam oni sami daju odgovor. Dovoljno je da samo malo oslušnete... neku od novinarskih priča iz Goraždevca.
Iako posustaju meštani svoje selo vide u najboljem svetlu, mestom kao ni jednim drugim na svetu, što i jeste... Ali za pridošlicu, koji stvari želi realno da vidi, Goraždevac jeste dom smrti. Jer smrt ne stanuje tamo gde žanje, nego tamo gde žanje neobuzdano, gde krvnički čupa koren. Gde ubija mladost, budućnost, gde briše prošlost... Gde se ne javlja samo kao nešto što okončava život, nego buja i u drugom obliku. Čoveka ostavlja živa a biće mu smrvi, umrtvi svu ljudskost u njemu da ostane zver podivljala od pohlepe. Dok od čoveka ne postane divlji pas! To je ono što se upravo dešava u Goraždevcu.
A to što je smrt zauvek pobeđena Vaskrsenjem, kao da nam više ne znači ništa. Danas je ta Pobeda dar koga nismo samo nedostojni, kao narod, nego mu se podsmevamo i pod noge bacamo.
Valjda nam zato samo smrt i ostaje.
Autor: Ivan Maksimović l Kontakt
Odmah po zavšretku studija počinje da radi kao novinar, što postaje njegovo osnovno zanimanje, pa tako njegove fotografije i tekstovi bivaju objavljivani u svim vodećim srpskim medijima.
Po napadu Šiptara na sever KiM i podizanju barikada, ponovo se samostalno aktivira pokrivajući one teme koje su mediji predstavljali lažno ili ih skrivali. Postaje jedini novinar na Kosovu i Metohiji koji otvoreno kritikuje državnu vlast i njenu veleizdaju počinjenu Briselskim sporazumom.
Rođen je i živi na Kosovu i Metohiji.
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2019 :: Hvala na interesovanju
.jpg)
