Izvor: NoviMagazin.rs, 05.Nov.2018, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Nemački i američki izbori
Slično kao ranije u Austriji, sada se u Nemačkoj raspada velika koalicija socijalista i demohrišćana. Podela na levicu i desnicu uglavnom je stabilna, ali nove partije uzimaju glasove dvema velikim partijama. Zašto?
Socijalisti su u ne naročito srećnoj koaliciji sa konzervativcima, ne toliko zbog razlika u programima, mada je i to problem, već pre svega zato što bi im zapravo bilo potrebno da provedu neko vreme u opoziciji kako bi se konsolidovali. Ovo zato što im glasove >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << uzimaju levičari, ali i nova desnica. Zašto?
Socijaliste je teško videti kako partiju koja se zalaže za klasne interese jer su se uglavnom usredsredili na razvoj socijalne i države blagostanja. Do toga je došlo zato što se značajno smanjila klasična radnička klasa. No, kako se radnička klasa, koja ipak nije društveno marginalna, suočava sa svakojakim izazovima, a pre svega sa neizvesnostima oko posla i zarada, levičari, koji se mogu nazvati i starim socijalistima, govore u njihovo ime.
Taj izazov sa levice manji je problem jer je uvek moguće ojačati klasične klasne zahteve u socijalističkom programu, recimo kao u Britaniji. No, socijalisti gube i glasove onih kojima se obraća nova desnica. Vratiti se starim socijalističkim klasnim zahtevima nije naročito teško, ali nije jednostavno ponuditi politiku koja bi s njima bila usklađena. Nova desnica pak nudi nacionalizam kao sredstvo ostvarenja klasnih interesa. U toj ponudi, i to je ključno, nije samo reč o tradicionalnim sindikalnim zahtevima, platama i pravima na rad i od rada, već i o pravima koje nemački radnici imaju, a drugi ne mogu da imaju u Nemačkoj. Drugačije rečeno, nova desnica nacionalizmom nudi ne toliko prava koliko privilegije. To, naravno, nije ni novo niti neisprobano, ali ne mora da utiče na privlačnost zahteva da se nemački radnik, poslodavac, penzioner i uopšte pripadnik nacije – tretiraju različito od onih koji to nisu, u Nemačkoj, Evropi ili u svetu.
Socijalisti, naravno, ne mogu ni da izbegnu odgovornost za zajedničku vladinu politiku. Kako je ona prirodno kompromisna jer je koaliciona, nezadovoljni su i oni koji su inače zadovoljni bar nekim elementima novog socijalizma. Zbog čega zeleni pridobijaju jedan broj socijalističkih glasova. Tako da je prilično jasno da bi socijalistima bilo potrebno da se oslobode odgovornosti vladanja i vide kako da vrate sve ove disidente u sopstvene redove. Da li je to moguće, to je naravno neizvesno, usled čega i taj konformizam da se uticaj ojača učešćem u vlasti. Uostalom, koliko su trajni tu uspesi levice, nacionalista i zelenih?
Konzervativci, opet, imaju problem gospođe Merkel. Pomalo neočekivano, imajući u vidu neke njene ranije izjave o multikulturalizmu, ona je stala na stranu izbeglica i pokrenula raspravu o imigrantima ne samo u Nemačkoj već i u Evropi. Potrebno je ovde reći da nema sumnje oko toga koje su obaveze država prema izbeglicama. S kojima se nacionalisti pak ne saglašavaju. Demohrišćanima to nije naročito jednostavna tema, ali opet, uvek se može zauzeti stav da je Evropa hrišćanski kontinent, kao Orban, mada on nije u tome usamljen. Koliko je to hrišćanski, drugo je pitanje. Tek, konzervativci gube podršku pre svega među nacionalistima. Politički posmatrano, najjednostavnije bi bilo promeniti vođu stranke, dakle smeniti gospođu Merkel. Problem je u tome što je ne mali deo uspešnosti nemačke privrede i politike u poslednjih desetak godina, koje uključuju i godine velike krize koje su Nemačku koštale mnogo manje nego druge evropske zemlje – taj je čitav period uspeha vezan za politiku Angele Merkel.
Svejedno, promene su neminovne u Nemačkoj. Opet, na predstojećim izborima u Americi sav napor vladajućih republikanaca jeste da se onemoguće promene. Napor je, kako se kaže, da se sve promeni kako se ništa ne bi promenilo. U načelu, američki glasači se osećaju sigurnijim ukoliko je vlast podeljena. Uostalom, to je sam duh američkog Ustava. Tako da se očekuje da demokrate osvoje većinu bar u donjem domu. Njegova uloga je značajno manja od Senata, za koji se očekuje da će zadržati republikansku većinu. U jednoj stvari Predstavnički dom ima posebno značajnu ulogu, to je budžet. Ovo zato što su tu predstavnici građana, a ne federalnih država, dakle poreskih obveznika. To bi svakako uticalo na privrednu politiku i posebno politiku zdravstvenog osiguranja, što nikako nije popularno kako u republikanskoj stranci tako ni u Beloj kući. Usled čega je predizborna kampanja toliko žustra, veoma blago rečeno.
U Nemačkoj su poslednji regionalni izbori ukazali na to da su promene potrebne, mada nije jasno koje, dok bi Americi trebalo, što će reći očekuje se, da povrate izgubljenu ravnotežu, mada nije jasno na koliko dugo.
.jpg)
