Izvor: NoviMagazin.rs, 15.Avg.2019, 20:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Brankica Janković: Štitićemo sve ljude koji su na meti moćnika
Na uvrede ne treba reagovati uvredama kako neprimeren rečnik i vulgarnost ne bi postali prihvatljiva jezička matrica i obrazac ponašanja, a verbalna agresija, nasilje i govor mržnje moraju naići na jasnu i nedvosmislenu osudu, kaže Brankica Janković za Novi magazin
Razgovarala: Jelka Jovanović
Intervju s poverenicom za zaštitu ravnopravnosti Brankicom Janković dogovoren je istog dana kada se narodni poslanik Vojislav Šešelj drznuo da je najstrašnije >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << izvređa i sazove svoj bradati četnički zbor da joj pokaže šta je – seks! Samo zbog toga što je, u skladu sa obavezama i zakonima, kao neprimeren osudila njegov način govora kad je brutalno usred Skupštine vređao novinarku Danasa Snežanu Čongradin i još nekoliko živih i preminulih žena, mahom borkinja za ljudska prava.
Razgovor je prolongiran zbog odmora Brankice Janković, ali s nevelike distance od nekoliko nedelja izgleda kao da je incident bio pre više vekova; muk je premrežio javnost, sa nekoliko izuzetaka, pri čemu su u zaštitu napadnutih žena, ali i javnosti, neki čak i ustali, a za poverenicu kao da se ništa nije ni desilo. Zaštitnik građana je, primerice, naglasio kakone treba da komentariše uvrede upućene poverenici, navodeći, istina, da to nije rešenje već je neophodno izgraditi sistem kako bi se tako nešto onemogućilo ili kaznilo, kao da takav sistem ne postoji. Sama poverenicaizabrala je da ne govori o “svom” slučaju iako je svesna da je uvredama nanetim njoj narodni poslanik napao i instituciju koju vodi.
*Zašto su nam uvrede, posebno aktivnih žena, postale svakodnevica i kako smo uopšte stigli dotle?
Svako sudi prema sopstvenoj svesti, savesti i pameti. Mi u instituciji reagujemo u skladu sa zakonom, Ustavom i vrednostima u koje verujemo, mada smo ponekad u dilemi da li se prečestom upotrebom upozorenja, za koja smo ovlašćeni, gubi svrha reakcije, a prag tolerancije pomera. I sami ste prilikom našeg poslednjeg razgovora rekli da ste prošle godine u našem izveštaju izbrojali 24 upozorenja za javnost – to je dva mesečno u proseku. U nekima smo navodili konkretna imena i slučajeve, a nekada jednim upozorenjem obuhvatali nekoliko događaja ili slučajeva koji se odnose na vređanja novinarki, političarki, pripadnika nacionalnih manjina i slično.
Međutim, ljudi suviše često sve vide samo lično i zadovoljni su samo ako su lično apostrofirani. a to nije moguće niti je je to svrha postojanja ovog organa. Bilo je i slučajeva da su me pojedinci zvali nakon višečasovnih međusobnih vređanja i na društvenim mrežama i pitali hoćemo li nešto preduzeti. Teško je objasniti da mi nismo nadležni za međusobne uvrede i nekulturu, osim ako nešto ne pređe u govor mržnje, pa mogu podneti pritužbu i mi ulazimo u zakonom predviđen postupak. Sa druge strane, postoji fenomen “uvredom na uvredu”, posebno na socijalnim mrežama, što ne sme biti uobičajeno ponašanje.
Na uvrede ne treba reagovati uvredama kako neprimeren rečnik i vulgarnost ne bi postali prihvatljiva jezička matrica i obrazac ponašanja, a verbalna agresija, nasilje i govor mržnje moraju naići na jasnu i nedvosmislenu osudu.
*Ako ne zbog sebe, odgovorite zbog drugih žena; kako se osećate kad ste na meti, može se reći, moćnika. Jer očito Šešelju niti ko šta hoće niti može, a nije jedini.
Najbitnije za druge žene, ali i za sve naše građane, jeste da ću nastaviti da radim svoj posao u skladu sa zakonom i da će svako ko se nađe na meti, kako vi kažete, moćnika pred organom koji vodim biti zaštićen od diskriminacije.
Ne osećam se kao meta i nisam žrtva i inače ne volim prikazivanje žena kao žrtvi. Prilikom preuzimanja dužnosti poverenice bila sam apsolutno svesna da će, ako profesionalno budem radila svoj posao, biti različitih reakcija i da će uvek biti onih koji neće biti zadovoljni jer svako ima svoja, često nerealna i neutemeljena očekivanja. Nemam problem da prihvatim kritiku, međutim, ono što je napisano nije kritika i mislim da to ne moram da objašnjavam. Želim da verujem da su moćnici o kojima govorite jaki na rečima, a da ipak živimo u državi sa uspostavljenim demokratskim pravilima i u kojoj pojedinac nije iznad zakona. Svako uvrede doživljava na svoj način. Neću da govorim o ličnim osećanjima, ali evo, podeliću jednu crticu s vama. Posle tog ispada, stariji sin me je pitao: “Kakav je to posao – ravnopravnost – koji ti radiš?”
Objasnila sam mu i shvatio je.
*Kako komentarišete Šešeljevu tvrdnju da je greška što su vas izabrali?
Moguće je da je skoro 200 poslanika napravilo neku grešku – međutim ključno je ko kaže da je moj izbor bio greška. Kao što sam već rekla, ne bežim od kritika, naprotiv, smatram ih značajnim, a i moj rad je u svakom trenutku izložen oceni javnosti, kako stručne tako i široke. Činjenica je da je u svim dosadašnjim izveštajima EK apostrofiran pozitivan rad institucije, ali i izveštaji svih drugih relevantnih organizacija i, naravno, što je za nas i najvažnije, našeg parlamenta – Odbora za ljudska i manjinska prava.
Najodgovorniji u državi, sigurna sam, znaju, da je to ujedno i pohvala državi jer je poverenik državni organ i ne radim ovaj posao u svoje ime već kao nosilac javne funkcije. Kada sam stupila na dužnost sebi sam obećala da ću dok god ovaj posao radim i kada ga završim sebe moći da pogledam u ogledalo, a deci u oči. I evo, gledam, širom otvorenih očiju.
A ja budućnost Srbije vidim u jednakim šansama naših građana i građanki i kao državu u kojoj se poštuje ravnopravnost, vladavina prava, neselektivna pravda, a vrednuju rad, posvećenost i profesionalnost.
*Pokazuju li ovakvi javni istupi političara da se diskriminacija po rodnoj osnovi pojačava ili su oni samo okvir za njenu jadnu sliku?
Ovo drugo – okvir u kojem se, nažalost, kreću i političari, što nikako ne umanjuje njihovu odgovornost. Naprotiv, oni koji istupaju u javnosti imaju izuzetnu odgovornost jer utiču na kreiranje javnog mišljenja. U tom okviru žene su procenti, žrtve, neko koga treba štititi, seksualni objekti i dr.
A pitanje rodne ravnopravnosti često se zloupotrebljavalo u političke svrhe, pa i banalizovalo – svima su puna usta rodne ravnopravnosti, a u praksi… Mi u instituciji pomno pratimo dobre primere i izuzetke u prikazivanju i promovisanju uloge žena, među kojima ste i vi, pa često poželimo da izuzetne priče o uspesima naših naučnica, umetnica, lekarki, domaćica, poljoprivrednica, preduzetnica promovišemo na sav glas. Jer to su žene, građanke Srbije, većina o kojoj treba govoriti, a koja je u senci.
Lično, da ponovim, budućnost Srbije vidim u više jednakih šansi za sve naše građane, u državi u kojoj se poštuje ravnopravnost, vladavina prava, u kojoj ne postoji selektivna pravda, poštuju se i rad, i posvećenost, i profesionalnost.
*Odličan uvod za sledeće pitanje: pokrenuli ste pred Višim sudom u Beogradu u ime Snežane Pešović stratešku parnicu za zaštitu od diskriminacije. Razlog – sama sebi je plaćala doprinose na trudničkom bolovanju. Slučaj je ekstreman, ali šta nam govori o diskriminaciji na radnom mestu po polu i porodičnom statusu? Zašto je taj slučaj važan?
Hvala što niste pitali šta očekujem, hoću li pobediti i da li ćemo dobiti jer ne vode se sve bitke samo radi pobede. Nekada možete da bacite kamenčić u vodu i značajno promenite ljudske sudbine.
Ovaj slučaj govori mnogo i u vezi je s pomenutim okvirom o stanju rodne ravnopravnosti, tipičan je, često se čuje u internim razgovorima, a ređe u javnosti, i zato je uloga medija nemerljiva. Možete misliti koliko je žena sa sličnim pričama za koje nismo čuli!
Slučaj Snežane Pešović prepoznali smo kao strateški važan predmet koji će biti znak upozorenja svim poslodavcima u budućnosti da je takav tretman žene u vezi sa trudnoćom zakonom zabranjen. Nedopustivo je da se žena u drugom stanju uslovljava potpisivanjem blanko sporazumnog raskida radnog odnosa ili da radi bez slobodnog dana i odmora uprkos visoko rizičnoj trudnoći, da joj se ne isplaćuju zarade, da zbog neuplaćenih doprinosa nema overenu zdravstvenu knjižicu i slično.
Naravno, nije ovo jedina strateška parnica koju vodimo – imamo i slučaj sugrađanke koja je dobila otkaz zbog leukemije, ali i mnoge druge. Verujemo da će i ovaj primer ohrabriti sve žene u sličnoj situaciji da se ne povlače, ne trpe diskriminaciju već da nam se obrate.
Ishod parnice trebalo bi poslodavcima da pokaže da diskriminacija u Srbiji nije dozvoljena i da je ovakvo ponašanje nedopustivo. Meni je jasno da nam je potrebno više investicija i više poslodavaca koji su spremni da zapošljavaju, ali ne po svaku cenu; ne smemo da dozvolimo da zbog situacije na tržištu rada naši građani budu bez zaštite, a poslodavci pomisle da mogu da rade svašta.
*Rekli ste da država ima mehanizme za sprečavanje ovakvog ponašanja, te da će ovaj primer ohrabriti žene da zatraže zaštitu. Mehanizmi postoje, ali zašto se retko koriste? Da li je gospođa Pešović hrabra? Izuzetno hrabra?
Jeste hrabra. Uverila sam se svih ovih godina idući po Srbiji da se žene plaše, čak i kada im kažemo da ćemo ih štititi.
Kada je reč o našoj instituciji, reagujemo u skladu s mogućnostima koje su propisane zakonom i trudimo se da ohrabrimo sve koji smatraju da su diskriminisani da nam se obrate. Međutim, svesna sam da je lako iz Beograda pozivati, ukazivati, osuđivati, a potpuno je drugačije kada razgovarate sa građanima iz unutrašnjosti, gde su strah od osude sredine, nerazumevanje, teška materijalna situacija, nedovoljna informisanost – glavni otežavajući faktori za traženje i ostvarivanje prava. Dovoljno je samo da na društvenim mrežama pročitate komentare ispod neke vesti o ženi koja se usudila da progovori sa čime se suočila ili je prijavila nasilje, pa vam bude jasno koliko je hrabrosti potrebno da progovore. Zato se trudimo da budemo što više prisutni u mestima u Srbiji, objasnimo i pomognemo, svaki dobijen slučaj osnažuje sve druge žene da se ne plaše.
Ovaj mehanizam besplatne zaštite uspostavila je država Srbija i treba ga koristiti.
*Saglasne smo da ne treba diskriminaciju svoditi na rodni princip, ali i naredno pitanje ga sugeriše. Vi ste zvanično tražili od državnih organa da ukinu zabranu zapošljavanja u javnom sektoru, pošto su žene dodatno izložene diskriminaciji. Zakon je još na snazi. Jeste li dobili neki odgovor?
Da, dobili smo odgovor od resornog ministarstva da je analiza u toku i da postoji spremnost da se izmeni, odnosno ukine ovaj zakon, što je potvrđeno i u izjavama ministara, kao i na sastanku koji smo imali s premijerkom.
Primenom ovog zakona i Zakona o radu koji ograničava maksimalnu dužinu trajanja radnog odnosa na određeno vreme praktično je onemogućeno prerastanje radnog odnosa na određeno u radni odnos na neodređeno vreme, što naročito pogađa žene nakon povratka sa trudničkog i porodiljskog odsustva, a pored toga stvara i pravnu nesigurnost i otežava transfer znanja i iskustava vrlo važnih za efikasno i kontinuirano funkcionisanje državne uprave.
Da bi ustanove zdravstvene, socijalne zaštite, obrazovanja i dr. funkcionisale u skladu sa potrebama građana, potrebno je da imaju kadar koji te poslove može da obavlja. Kontinuirani ubrzani odliv kadrova iz zemlje, naročito mladih, umnogome usložnjava problem.
*Ove godine je posle duže pauze parlament razmatrao izveštaje nezavisnih institucija. Jeste li to shvatili kao protokol posle zamerke Evropske komisije ili želju da se loša praksa menja, i zašto?
Dobro je što je vraćena praksa razmatranja izveštaja nezavisnih organa u plenumu. Bilo bi još bolje i delotvornije da Narodna Skupština bude u svom punom sastavu i da ta debata, odnosno razmena različitih mišljenja bude od najveće koristi u kreiranju javnih politika i, naravno, obavljanju jedne od najvažnijih funkcija Skupštine. S obzirom na to da je nedavno izabrana predsednica Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, očekujem uskoro i razmatranje našeg izveštaja, a svakako da je stanje ravnopravnosti o kojem podnosimo redovne godišnje izveštaje vrlo važno pitanje za sve segmente života naših građana i građanki.
Želim da verujem da ponovno razmatranje izveštaja u plenumu ima za cilj da se iskoristi sav potencijal nezavisnih državnih institucija, budući da smo, barem kada je reč o nama, na istom zadatku sa poslanicima. Sve naše preporuke, mišljenja, saopštenja i upozorenja nisu usmerene protiv bilo koga, naprotiv, mogu da budu putokaz i ideje za unapređenje kvaliteta života naših građana u pogledu poštovanja i zaštite ljudskih prava.
*Da li je i u kojoj meri, i u kom segmentu potrebno menjati Zakon o zabrani diskriminacije?
Prošlo je 10 godina od donošenja Zakona o zabrani diskriminacije i to dovoljan period da se sagleda efekat njegove primene, kao i problemi u dosadašnjoj primeni, na osnovu čega se može proceniti treba li nešto menjati.
Prostor za unapređenje Zakona o zabrani diskriminacije svakako postoji. Potrebno je njegovo usaglašavanje s pravnim tekovinama Evropske unije kao izmene koje treba da prevaziđu određene izazove i treba odrediti adekvatan način za uspostavljanje i operacionalizovanje jedinstvenog, centralizovanog i standardizovanog sistema za prikupljanje i analizu relevantnih podataka koji služe za praćenje diskriminacije i efikasnosti sistema zaštite od diskriminacije, uz predviđanje potrebnih budžetskih sredstava za njegovu implementaciju.
*Pomenuli ste socijalne mreže kao mesto razmene uvreda. Ranije ste preporučili sajtovima da preduzmu mere radi sprečavanja objava sadržaja i komentara korisnika, kao i uklanjanje komentara koji mogu da podstiču mržnju, nasilje i strah. To je osetljiva preporuka zato što se može proglasiti cenzurom. Kakav je njen učinak?
Uvek postoji potencijalna opasnost da kada radite po zakonu i preporuke dajete na osnovu prepoznavanja realnog stanja stvari, neko može pronaći negativan kontekst, a u ovom slučaju reći da je to cenzura. Međutim, svakodnevno smo svedoci da se na portalima i društvenim mrežama podstiče govor mržnje, nasilje i vređanje. Nije nam namera da bilo koga cenzurišemo već da ukažemo, u skladu s nadležnostima, da prilikom objavljivanja svakog sadržaja treba voditi računa da taj sadržaj ne podstiče diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv nekog lica zbog njegovog ličnog svojstva.
Važno je ne mešati slobodu govora sa govorom mržnje. Imajući u vidu značaj svih medija, a naročito elektronskih, namera nam je bila da ukažemo na neophodnost poštovanja odredbi Zakona o zabrani diskriminacije i da ukažemo da portali mogu biti dobar saveznici u borbi protiv diskriminacije.
*A kakva je zaštita proganjanih i targetiranih putem interneta?
Pre svega, postoji tužilac za visokotehnološki kriminal, Ministarstvo unutrašnjih poslova ima posebno odeljenje za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, oni su adresa za to pitanje.
*Da objasnimo šta je strateška parnica i kako ona može da deluje u praksi?
Kada procenimo da cilj i smisao parnice koju pokrećemo prevazilazi značaj koji ona ima sa aspekta zaštite prava samih diskriminisanih lica, onda to nazivamo strateškom parnicom. Vodimo ih u javnom interesu, s ciljem da doprinesemo doslednoj primeni propisa i unapređenju pravne prakse, i uputimo jasnu poruku o zabranjenosti nejednakog tretmana građana na osnovu ličnih svojstava. Time će žrtve diskriminacije biti dodatno ohrabrene i podstaknute da aktiviraju mehanizme zaštite koji im stoje na raspolaganju. U većini tužbenih zahteva, a u zavisnosti od oblika i slučajeva diskriminacije, pored zahteva za utvrđenje da je tuženi diskriminatorno postupao, od suda zahtevamo i da se tuženom zabrani dalja diskriminacija i/ili zabrani njeno ponavljanje, kao i da se presuda javno objavi u glasilima s nacionalnom pokrivenošću, naročito u parnicama koje vodimo zbog nedozvoljenog govora, posebno uticajnih društvenih aktera.
Pogledajte intervju:
.jpg)
