Izvor: Radio Dunav, 11.Feb.2022, 11:35
ПРИЧА О МОНИКИ И ДУШАНУ
ДУШАН ЕРИЋ И ЊЕГОВ ЗЛАТНИ РЕТРИВЕР МОНИКА
Пас је човеков најбољи пријатељ, изрека иза које стоје многи који су имали бар једног у свом животу. Он је ту када се радујемо и када тугујемо, садруг који не тражи пуно, а пружа много. Пас ће и свој живот дати за господара, веран >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Dunav << и када људи изневере човека.
Таквог једног пса има и Апатинац Душан Ерић који пензионерске дане проводи у друштву златног ретривера по имену Моника.
– Моника је диван пас који је са мном већ десет година. Добио сам је на поклон од једне жене и могу рећи да се нисам покајао због те одлуке. Јако је паметна и показује своју љубав. Кад изађем у град увек је са мном и никад не иде на повоцу јер нема потребе за тим. Дресирана је и научила је да се креће поред мене. Ако одем у продавницу или банку, она ће чекати све док не изађем, без обзира колико времена тамо проведем. Дружељубива је и добра у контакту са људима. Деца је јако воле и уживају да је мазе, знају јој име. Сви је познају, каже Душан Ерић.
Некадашњи возач у предузећу „Дунав“ добио је Монику пре одласка у пензију, а данас му она улепшава и употпуњује те дане. Душан слика, па је Моника највернија публика, али ипак, највише воле да иду у шетњу. Апатинци их честом могу срести заједно како крстаре улицама града, човек и веран пас. Слика која већину нас одушевљава и испуњава срећом. Оних других је, срећом мање.
– Моника има урођени инстикт према добрим људима и псима. Некако осети када неко има лоше намере или је опасан и избегава да приђе. Интересантно је да је пси луталице не нападају. Никада нисмо имали непријатне ситуације са њима. Мени је јако жао тих паса зато што су остављени на улици. Ја волим псе па ми је жао ових о којима нико не брине и који су препуштени само себи. Леска, претходног пса, сам усвојио са улице. Има међу њима дивних паса, само су жељни љубави и бриге. Има људи који не воле псе, али не обраћам пажњу на њих. Живим свој живот и пуштам друге да живе, наглашава Ерић.
Живот за нас понекад има планове за које нисмо знали. Тако је и Душану. Децу подижемо да се осамостале и напусте родитељско гнездо. Душанов син је одрастао, завршио је Пољопривредни факултет и живи у Новом Саду где ради посао у струци. Након развода, Душану су дани самотнији него док је породица била на окупу, али Моника увек зна како се осећа и не дозвољава му да потоне у лоше расположење.
– Пси имају душу, уверен сам у то. Претходни пас је са мном био 13 година. Кад је угинуо добио сам Монику. Када ме забрину финансијске ствари или самоћа или било какви проблеми које имам, као и сви пензионери, она ме тера да идем даље. Као да каже: Хајде газда, дигни се, идемо даље, није то ништа, прича Ерић.
Према његовом искуству Моника је у зрелим годинама и не зна колико ће још њихово заједничко дружење трајати, али се обоје труде да им сваки дан буде добар.
– Моника ми испуњава време да не будем сам и гледам да се бринем о њој како треба. Живим сам и не кувам себи него се храним у ресторану Шаран, па немам у кући домаће хране да јој дам, него јој купујем грануле. Купим цео џак, па кад потроши, купим следећи. Златни ретривери живе између 12-13 година, а имају лошу карактеристику да имају дисплазију (слабљење) кукова. И она то има од малена, заноси кад хода, па сам због њене старости одлучио да смањим дужину шетњи. Некада смо ходали по шест и више километара, а сад око два до три, да јој буде лакше. Мада, она воли те наше шетње. Кад кажем „Хајде“ она одмах скочи весела и спремна да кренемо, каже Душан Ерић.
Моника можда није свесна да њено време полако пролази, али њен газда јесте. Зато је чува и пази, а она то заслужује. Желимо им још пуно заједничких дана, да их виђамо у шетњи поред Дунава, да уживају у дружењу и поштовању које постоји између човека и пса и које размеју сви који воле животиње.
М.В/А.Д
The post ПРИЧА О МОНИКИ И ДУШАНУ appeared first on Radio Dunav.
.jpg)
