Izvor: RTS, 16.Jul.2020, 07:17
Zbogom, Profesorka, hvala Vam na muzici - i notama i pauzama
Tokom više od četiri decenije njene neverovatno uspešne karijere, novinari su, opisujući je, često koristili reči „dirigentkinja neiscrpne energije“ i „posvećena radu“. Onaj ko nije pevao ili svirao pod dirigentskim vođstvom Darinke Matić Marović ne zna šta je to zaista značilo.
Kada sam saznala da je Darinka Matić Marović preminula, i pre nego što mi je Fejsbuk preplavljen fotografijama i snimcima sa nastupa >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << i putovanja, misli su mi nezadrživo poletele ka prošlosti, danima kada sam bila član Hora „Obilić“ Akademskog kulturno-umetničkog društva „Branko Krsmanović“.
U trenu sam se vratila u koncertne sale i hale Srbije, Crne Gore, Bosne, Austrije, Mađarske, Poljske, na Trg Kampidoljo u Rimu, festivalsku scenu u španskom gradu Torevijeha, u memorijalni kompleks logora Mauthauzen... na sve bine na kojima smo pevali, a ona nas tada vodila niz strane notnog teksta.
Tokom više od četiri decenije njene neverovatno uspešne karijere, novinari su, opisujući je, često koristili reči dirigentkinja „neiscrpne energije“ i „posvećena radu“.
Onaj ko nije pevao ili svirao pod dirigentskim vođstvom Darinke Matić Marović ne zna šta je to zaista značilo.
Oni koji jesu reći će vam navodeći, na primer, obaveze tokom prosečnog dana uoči takmičenja: doručak, muška proba, ženska proba, ručak, zajednička proba, odmor dva sata, proba, večera.
Uz to dodajući da im nije jasno kako joj je potrebno tako malo sna jer često je rešavajući razne probleme poslednja odlazila na počinak, a na nogama ponovo bila i pre šest.
Pun hor studenata i srednjoškolaca prekorevala bi što nemaju energije rečima: „Što je ovo? Gde vam je snaga? Gle mene, ja mogu plesat!“ i „Smij se, nećeš valjda tako namrgođena pevati?“.
Posebnu pažnju profesorka je posvećivala ređanju hora. Uoči važnog koncerta (a bilo ih je mnogo za više od 10 godina mog aktivnog članstva) često se među pevačima moglo čuti nestrpljivo: „I polako ulazimo u drugi sat ređanja“.
Koliko god da nas je nerviralo da posle otpevanih desetak taktova gledamo kako nekoga od nas premešta na drugi kraj hora, pa vraća, pa onda taman što zapevamo, opet prekine i napravi još nekoliko rokada, bili smo svesni da traga za savršenim zvukom, rasporedom naših glasova koji će se tako stapati da rezultat mora biti savršen.
To je posebno bilo važno kada je na programu bila duhovna muzika pa je raspored stajanja bio tzv. šah polje (kao u Heruvimskoj pesmi).
To je za pevače teže, naročito nas amatere, jer je neko ko peva istu deonicu ko zna koliko udaljen, ali razloga za brigu nije bilo pošto smo program znali tako dobro da bismo mogli da zapevamo i da nas usred noći probude.
Na binu bismo izlazili toliko spremni da pod naletom tog muzičkog i emotivnog talasa kojim bismo zapljusnuli salu, suze u publici nisu bile retka pojava.
Ljude koji plaču na koncertu prvi put sam videla u Banjaluci i moram da priznam da je to bio popriličan šok za mene.
Vremenom sam se privikla, ali svaki put bi mi taj prizor zamućivao pogled.
Sa Mokranjcem i Tajčevićem Dara je upoznala ljubitelje muzike širom planete i to onda kada u državi u kojoj je živela i radila za duhovnu i tradicionalnu muziku nije bilo previše sluha.
Naprotiv, na mnogo problema je nailazila da bi sa takvim programom predstavljala zemlju hiljadama kilometara daleko.
Mocartov ili Verdijev Rekvijem, Bruknerov Te Deum, Betovenova Deveta, Karmina Burana, Mokranjčeve Rukoveti, Liturgija svetog Jovana Zlatoustog... kroz ta veličanstvena dela pokazivala nam je svu raskoš sveta muzike.
Objašnjavala bi nam tekst koji je bio i na latinskom, staronemačkom, hebrejskom, crkvenoslovenskom da bismo u izvođenje još više uključili emocije.
Koliko se sećam, ne postoji delo u kojem nije insistirala na „pevanju pauza“.
U početku mi nije bilo jasno kako pauze mogu da se pavaju kad tada nema zvuka.
Tako je bilo sve dok nam jednom prilikom nije objasnila da je tišina podjednako važna kao i zvuk, ćutanje kao i reči, tama kao i svetlost.
Jer u tišini je sabijena sva napetost koja nestaje pod naletom grmljavine koja usledi.
Istovremeno izuzetno stroga i majčinski brižna, vodila nas je na plaže i terala da koristimo kreme za sunčanje da ne bismo izgoreli, ulazila u apoteke iako nije znala jezik zemlje u kojoj smo da bi tražila lekove za članove hora koji su se razboleli.
I uvek bi nekako uspevala da se sporazume i dobije ono što je želela. Priče o njenoj snalažljivosti u nemogućim situacijama bile su omiljene u oba hora, a teško ćemo zaboraviti i priče o popustu od 100 posto, pultu koji ide ća i garsonu...
Obraćali smo joj se sa Daro i u tome nije bilo ni trunke nepoštovanja.
Neki su ipak više voleli da je zovu Profesorkom jer je učila i svoje studente i pevače u „Obiliću“ stvarima koje nemaju veze s muzikom.
Govorila je da je „Krsmanac“ najveća škola i da nas više priprema za posao i život nego bilo koja nastava.
I bila je u pravu jer je hor svet u malom i nauči vas da postoje najrazličitiji karakteri.
Njena neverovatna energija učinila je da pomislimo da je neuništiva i zato nas je sve iznenadila odlaskom.
Iako su pred njom često stajali odrasli ljudi, neki i u zrelim godinama koji su se vratili u hor nakratko da otpevaju Karminu ili da bi nastupali sa Mehtom ili Morikoneom, ako bi trebalo da počne da se radi govorila je: „Hajte, dječice“.
To ne čudi jer ima onih koji su je čuli da kaže: „Svi ste vi moja deca, a ja sam uvek vaša Dara“.
Iako u horu ne pevam već dugo i dalje mi je desno stopalo napred kad god moram da stojim malo duže (znaće soprani zašto, a i altovi) i crveni karmin mi odlično stoji jer sam odavno naučila koja je tačno moja nijansa.
Muzika je uvek sa mnom, kao i neki od najbližih prijatelja. Ostalo mi od „Krsmanca“.
Zbogom, draga profesorka, hvala Vam na muzici. I notama i pauzama.
Pogledaj vesti o: Facebook
.jpg)
