Izvor: B92, 01.Feb.2020, 10:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sve o "arhitektama" Bregzita - oni su poveli zemlju na put bez povratka

Oni su utrli put kojim je Velika Britanija zauvek napustila Evropsku uniju - bilo svojim ispravnim ili pogrešnim potezima.

Najdžel Faraž

Neko ko će sigurno proslaviti konačan izlazak Velike Britanije iz EU je Najdžel Faraž, koji je uložio gotovo 30 godina svoje političke karijere u kampanju za Bregzit.

Ako se neko može nazvati ocem Bregzita - to je on.

U prvi mah, moglo bi se pomisliti da Faraž nevoljno podnosi da lideri Konzervativne >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << partije prisvajaju njegovo "čedo", i to pre svih britanski premijer Boris Džonson, ali to najverovatnije nema veze sa istinom.

Iako je Faražov osećaj vlasništva nad Bregzitom duboko ličan, harizmatični političar je pokazao da je nepokolebljiv u ideji da se sprovede razvod Velike Britanije od Evropske unije - i to po svaku cenu.

Zašto? Faraž je još ranije pokazao da ga, kako je jednom naglasio poslanik Konzervativaca Daglas Karsvel, vode borba i ideali.

"Kada biste pitali Kamerona ili Mejevu zašto su hteli da budu premijeri, oni bi vam dali nekakve neodređene odgovore da su dobri u onome što rade. Najdžel je zaista ušao u politiku da nas izbavi iz Evropske unije. On je jedini lider, pored Margaret Tačer, koji je osećaj misije doživeo kao cilj iznad sebe samog", rekao je Karsvel.

Da je Bregzit cilj sam po sebi, evroskeptični lider je pokazao i u decembru prošle godine kada je odustao od kandidature za 317 mesta Konzervativne stranke, dajući tako značajnu podršku premijeru Borisu Džonsonu, koji je dovršio sagu o izlasku zemlje iz EU.

Faraž nije želeo da antibregzitovske stranke pobede na izborima, zbog čega je napravio odlučujući korak u sprečavanju još jednog referenduma i ubrzavanju procesa "razvoda".

"Del Boj britanske politike"

Za jedne, Faraž je "populista" i "Del Boj britanske politike", za druge "najuticajniji političar moderne ere".

"On je odgovoran za integrisanje evroskepticizma, sprovođenje referenduma 2016. i glasanje u korist Bregzita, a nikada nije stigao do Donjeg doma. Ipak, možda je cena svega toga to što je razorio britansku političku kulturu i to što je, kako navode njegovi kritičari, razorio konsenzus i uljudnost na političkoj sceni Britanije", rekao je o njemu profesor Metju Gudvin, akademik koji je proučavao uspon Faražove Stranke za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP).

Pa, kako je to uradio?

Kada je postao poslanik Evropskog parlamenta, u kom je sprovodio kontinuiranu platformu za pokretanje Bregzita, Faraž je rekao: "Ako govorite o do sada neizrecivom, ljudi počnu da misle o onome što je nezamislivo".

Faraž je opisivao da je prvi put zamislio Bregzit kao trgovca robom 80-ih onda kada je shvatio da Velika Britanija, kao velika globalna trgovačka sila, ne treba ekonomski da se vezuje za Evropu. I dugo je bio "usamljeni rendžer" koji je podržavao tu ideologiju tokom većeg dela devedesetih godina prošlog veka.

Kako je jednom opisao BBC, Najdžel Faraž je sam po sebi politička snaga - tvorac stranaka, a ne zupčanik unutar njih, ona retka vrsta političara kojeg glasači vide kao drugačiju opciju od ostalih.

Međutim, Faraža su u prošlosti neretko optuživali za podmetanje, zastrašivanja, ksenofobiju i podsticanje na mržnju.

Pored "srčanih" i populističkih govora o nedeljivosti suvereniteta Britanije i vraćanja na pozicije koje pripadaju ovoj ostrvskoj zemlji bez EU, pamtiće se i njegove izjave o imigraciji i pravima radnika, najpre žena.

"Žena poslodavcu vredi daleko manje kada se vrati nego kada ode", rekao je o ženama koje uzimaju porodiljsko odsustvo.

Bio je jedan od prvih koji je shvatio da imigracija postaje veliki problem.

"Svaka normalna osoba zdravog razuma ima savršeno pravo da bude zabrinuta ako se grupa Rumuna iznenada doseli do nje vrata pored", rekao je o imigrantima.

Iako je, kao pravi profesionalac, umeo vešto da navede publiku da mu jede iz ruke i pre kraja svog izlaganja, Faraž je neretko preterivao.

Veliki deo unutrašnje politike kampanje "Leave Means Leave" (Odlazak znači odlazak) pred referendum 2016. odnosio se i na svojevrsno ograničavanje vidljivosti Faraža kako ne bi "zastrašivao" glasače.

Tokom Bregzit kampanje menjao je uloge, ali je cilj uvek ostajao isti. Bio je potpredsednik "Leave Means Leave" grupe koja je lobirala za izlazak Britanije iz evropske porodice, jedan od osnivača I čelnika UKIP-a i poslanik Evropskog parlamenta.

Stranku za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) vodio je tri puta od njenog osnivanja 1993. godine. Ova evroskeptična, desničarska populistička politička stranka u Ujedinjenom Kraljevstvu postigla je najveći uspeh sredinom 2010-ih kao najveća britanska stranka u Evropskom parlamentu.

U klupe Evropskog parlamenta je prvi put ušao 1999. godine, a do danas je, zbog redovnog sukobljavanja sa EU establišmentom, ostao jedan od njegovih najupečatljivijih poslanika.

Otac Bregzita kumovao referendumu

Jedan od Faražovih najvažnijih poteza doveo je do odmotavanja klupka Bregzita. Naime, vatreni zagovarač izlaska iz EU uspeo je da satera tadašnjeg britanskog premijera Dejvida Kamerona u ćošak, tako da je ovaj morao da obeća referendum 2016. godine. Ovo je bio odlučujući "šut" koji je doveo do "gola iz kornera". Britanski premijer, koji se uzdao u to da lopta ipak neće završiti u mreži, do danas nije sebi oprostio ovo poentiranje evroskeptika.

Kada je Velika Britanija tog 23. juna 2016. godine izglasala izlazak iz EU, Faraž je proglasio "Dan nezavisnosti", a zatim odstupio kao lider stranke.

"Kada sam rekao da želim da vodim kampanju za izlazak Britanije iz Evropske unije, svi ste mi se smejali. Pa moram da primetim, sada se ne smejete", rekao je poslanicima Evropskog parlamenta nakon što su Britanci i zvanično rekli "ne" Evropskoj uniji.

Nakon što je UKIP odigrao ključnu ulogu u istorijskom referendumu, uloga stranke u političkom životu Faraža prestaje. Već u decembru iste godine napustio je partiju koju je osnovao uz ocenu da UKIP ne može da vodi Veliku Britaniju ka njenom istupanju iz Unije.

Uz njegovu podršku, osniva se Partija za Bregzit u februaru 2019. godine.

Samo četiri meseca nakon osnivanja, stranka se po rezultatima našla u vrhu Evropskih parlamentarnih izbora 2019. godine. To ga je poslalo i peti put u Strazbur na mesto poslanika.

Šta će biti sa Faražom posle Bregzita?

Kao što je preživeo pad aviona 2010. godine kada je njegova letelica udarila nosem o tlo, Faraž će se sigurno i politički "izvući" u postbregzitovskom periodu koji mu predstoji.

Prema najavama, trebalo bi da kao veliki prijatelj Donalda Trampa pomogne u predstojećoj kampanji za američke izbore. Pored toga, u Velikoj Britaniji ostaje dovoljno prostora za prikupljanje političkih poena i verovatno novu transformaciju stranke.

I nakon odvajanja Velike Britanije od evropskog bloka, Faraž ne prestaje da insistira na tome da je Partija za Bregzit potrebna, iako će možda morati ponovo da je brendira.

A sada kada je glavni cilj ostvaren, postavlja se pitanje – da li će biti teško ponovo sastaviti bend i šta će biti na repertoaru?

Aktuelni premijer Velike Britanije Boris Džonson sa istim žarom je držao kurs ka Bregzitu kao i Najdžel Faraž. Mnogi bi rekli da je i podjednako harizmatičan.

Prva stvar o Borisu je da se zapravo ne zove Boris, već Aleksander Boris de Fefel Džonson. Po skraćenici imena i prezimena u javnosti je poznat i kao"BoDžo".

Pre nego što je počeo da se bavi politikom radio je kao novinar i u toj ulozi je i prvi put posetio Srbiju 1999. godine.

Svoje evroskeptične stavove je otkrio mnogo ranije, iz srca same Evropske unije, u Briselu, gde je radio kao dopisnik "Dejli Telegrafa" od 1989. do 1994. godine.

Pre toga je bio otpušten u novinama "Tajms of London" zbog lažiranja citata, gde je i započeo svoju novinarsku karijeru krajem 1987. godine.

Njegovo bombastično izveštavanje primetilo je uticajno, evroskeptično krilo tada vladajuće Konzervativne partije pod vođstvom Margaret Tačer, što mu je utrlo politički put kojim i danas ide.

Često je bio kritikovan zbog svojih rasističkih i islamofobičnih izjava, zbog čega su ga mnoge organizacije i političari, uključujući i tadašnju premijerku Terezu Mej, pozvali da se izvini. U jednoj islamofobičnoj kolumni muslimanke koje nose marame uporedio je sa pljačkašima banaka i poštanskim sandučićima. Poznat je i po rečenici da je EU zapravo pokušaj dostizanja cilja Adolfa Hitlera o ujedinjenoj Evropi, samo drugačijim sredstvima.

Bio je optužen i za rasizam kada je 2002. godine Afroamerikance nazvao rasističkim izrazom "piccaninnies". Šest godina kasnije se kao gradonačelnik Londona izvinio zbog toga.

Početkom 2000. pravi definitivan transfer iz novinarstva u politiku i na mestu konzervativnog zastupnika u Henliju u Oksfordširu ostaje od 2001. do 2008. godine.

U maju 2008. godine izabran je za gradonačelnika Londona. Na čelu britanske prestonice ostaje osam godina.

Na referendumu o Bregzitu 2016. ističe se kao jedan od najvećih zagovornika kampanje za izlazak iz Evropske unije. Mesec dana posle referenduma imenovan je na mesto ministra spoljnih poslova, a opredeljenost za Bregzit bez alternative pokazuje dve godine kasnije podnošenjem ostavke. Tada je optužio Terezu Mej za pretvaranje Velike Britanije u koloniju Unije.

Džonson je poznat kao tvrdokorni pristalica Bregzita. Boreći se za mesto premijera u više navrata je isticao da će učiniti sve da Velika Britanija napusti EU, sa ili bez dogovora.

Tako je i bilo. Nakon tri i po godine od referenduma, tri propuštena roka i silnih odlaganja, Velika Britanija je ipak ostvarila volju naroda, a tome je dosta doprineo i politički instinkt Borisa Džonsona. Opredeljeni bregzitovac završio je izlazak zemlje iz Unije umesto neodlučne i nedovoljno opredeljene vlade Tereze Mej.

Bivšeg britanskog ministra spoljnih poslova i nekadašnjeg gradonačelnika Londona ipak bije glas političara bez čvrstih uverenja, koji se nepogrešivo oslanja na "puls naroda".

Kao jedan od najboljih poznavalaca britanske političke arene, snalazi se kao riba u vodi. U prilog tome govori i to što je već duže vreme u samom vrhu po popularnosti u Velikoj Britaniji.

Ni gafovi ni skandali nisu uspeli da na njemu ostave traga. Zbog toga je zaradio nadimak "gospodin Teflon". Kako ocenjuju neki mediji, Džonsonovo ponašanje i javna komunikacija bez gotovo ikakve političke korektnosti predstavljaju snažan adut u njegovom šarmiranju prosečnog britanskog glasača.

Ubedljiva pobeda na stranačkim izborima za predsednika Konzervativne stranke dovela ga je na mesto premijera Velike Britanije. Sa većinom od 80 poslanika u novom sazivu parlamenta uspeo je da ovaj predlog zakona bude usvojen na vreme i da Velika Britanija napusti Evropsku uniju 31. januara. Izborna pobeda torijevaca, najveća u prethodnih 30 godina, dala je ključ u ruke Velikoj Britaniji da za sobom zatvori vrata EU, a Džonsonu potvrdu da se neka predizborna obećanja ipak ispunjavaju.

Savetnik Borisa Džonsona, Dominik Kamings, je manje poznat široj javnosti. Ipak, kao direktor kampanje "Glasaj za odlazak" (Vote Leave) učinio je mnogo za ishod referenduma 2016. godine.

Smatra se da je igrao značajnu ulogu pošto je vodio kampanju pretežno na društvenim mrežama, a ne tradicionalno na političkim mitinzima. Zbog toga su postupci te kampanje dovedeni u pitanje, posebno zbog upotrebe varljivih slogana i ciljanih političkih reklama.

Njegova strategija kampanje je imala sledeće smernice: "Nemojte govoriti o imigraciji"; "Razgovarajte o poslu"; "Nemojte da referendum bude konačan"; "Ne zaboravite da spomenete Povelju o osnovnim pravima i prevazilaženje Evropskog suda pravde".

Sproveo je kampanju oslonjenu na podatke i matematičke proračune, kako bi poslao mali broj ključnih poruka i pridobio neodlučne birače.

Kamings je kontroverzna ličnost. Protivnici ga optužuju da je lud, Kameron ga je nazvao "karijernim psihopatom" dok drugi smatraju da je genijalan. Kažnjen je za nepoštovanje parlamenta pošto je odbio da se pojavi pred parlamentarnim komitetom koji je istraživao vođenje kampanje za Bregzit.

Tvorac je i slogana za kampanju za Bregzit – "(po)Vratićemo Kontrolu (Take control back), a pokazao se i kao izuzetno efikasan organizator i rukovodilac. Njegov uslov je bio da ima potpunu kontrolu nad kampanjom i to je ostvario, čak je i predupredio pokušaj da ga smene nezadovoljni konzervativci.

Politički savetnik, strateg i direktor kampanje za izlazak iz EU bio je i arhitekta ubedljive pobede Borisa Džonsona.

"Da smo izgubili sa malom razlikom, pokušao bih da osporim rezultat kao nevažeći", rekao je on nakon izbora.

Konzervativna stranka osigurala je ubedljivu pobedu na izborima prošlog meseca, osvojivši 364 od 650 mesta u Donjem domu. Bio je to izvanredan uspeh za Torijevce, ali pre svega lična pobeda premijera Borisa Džonsona i njegovog savetnika Dominika Kamingsa.

Međutim, istupanje iz evropskog bloka nije izgleda jedini Kamingsov cilj.

Njegov stav navodno glasi: "Napravite Bregzit, a zatim Arpa".

Koncept Agencije za napredne istraživačke projekte (Arpa - The Advanced Research Projects Agency), o kom sanja Kamings, delimično je inspirisan američkom verzijom koja je podržala neke od najinovativnijih tehnoloških dostignuća šezdesetih i ranih sedamdesetih godina.

Marketinški mag želi da nastavi dalje sa istinski novim i eksperimentalnim idejama.

Fasciniraju ga uspesi raznih velikih projekata kao što su bili "Apolo" (let na mesec) ili "Menhetn" (atomska bomba) i uveren je da usled birokratskih i drugih prepreka danas nije moguće efikasno sprovođenje sličnih projekata, i da je usled toga neophodno korenito promeniti način funkcionisanja državnog aparata.

Njegova inspiracija je projekat američke vlade na Menhetnu, koji je stvorio prvu atomsku bombu. Kako je naveo u svom blogu, fascinira ga način na koji je Džordž Miler pretvorio neuspelu birokratiju NASA u organizaciju koja može čoveka da pošalje na Mesec.

Kamings je i glavni junak u filmu o Bregzitu, "Brexit: The Uncivil War", a glumi ga Benedikt Kamberbač.

U poznim godinama je savladao znanja iz matematike i to na fakultetskom nivou, što mu je od koristi za analizu političkih trendova.

Poznavaoci prilika tvrde da će, ukoliko ova vlada ostane duže vremena, sprovesti temeljne reforme javne uprave.

Nakon njegovog postavljenja kao Džonsonove desne ruke postalo je definitivno jasno da će Velika Britanija ići po svaku cenu u Bregzit. Britanski mediji su označili ovakvu vladu kao "ratni kabinet". Tu ima dosta simbolike: sastanci pomenutih komiteta se održavaju u takozvanoj "kobra" sobi, koja inače služi za sastanke u kriznim situacijama.

Po svemu sudeći, Kamings će biti u srcu svih zbivanja u britanskoj vladi, odmah iza onih koji drže poluge. Dovoljno blizu da može da im da smernice.

Neuspeli pionir meke politike, šekspirovski lik, junak "tragedije" zvane Bregzit.

Kao što će najveća zaostavština Tonija Blera ostati Irak, tako će se bivši britanski premijer Dejvid Kameron uvek povezivati sa referendumom 2016. godine.

"Trebalo je da učinim više, da kritikujem EU, ali i da pričam o njenim vrlo stvarnim dostignućima", rekao je on jednom nešto što se može oceniti i kao samopotcenjivanje decenije.

Veliki poraz premijera Dejvida Kamerona je taj [to je nakon razočaravajućeg epiloga višemesečne kampanje ponudio ostavku na funkciju prvog čoveka britanske vlade. Kameronova politička budućnost krenula je u tom pravcu.

Ostvarilo se predviđanje Džulijana Asanža, osnivača Vikiliksa, koji je u svojoj onlajn emisiji "Bregzit klub" pred referendum rekao da su "premijerski dani Dejvida Kamerona odbrojani".

Dejvid Kameron je sam sebi dodelio ulogu tragičnog heroja kad je obavestio naciju o svojoj nameri da podnese ostavku. Tako je i ostao upamćen.

Kada se prvi put kandidovao i pobedio 2001. godine, Kameron je pokušao da uzme najbolje od obe strane torijevskog sveta. On sebe smatra evroskeptikom zbog toga što se protivi jedinstvenoj valuti i svakom daljem prenošenju suvereniteta iz Velike Britanije na EU. Ali Kameron dodaje da nije bio za potpuno povlačenje i neprihvatanje i da je u nekim slučajevima prihvatio primat prava EU.

Za "Gardijan" je 2003. godine, u članku o planu za ustav EU koji je podržavao Bler, rekao za sebe da nije evro-opsesivan.

Izbori 2010. godine doneli su trijumf Kameronu, ali su mu osigurali i političko "žongliranje". Odlazak u koaliciju sa pro-evropskim libelarnim demokratama značio je da je referendum o članstvu u EU, koje su mnogi konzervativci nastavili da zagovaraju, bio "bačen" sa strane.

Uspon UKIP-a sve više je gurao torijevce ka referendumu. U junu 2012. godine, Kameorn je se slomio i rekao kako je referendum neophodan.

Od tog trenutka samo je bilo pitanje kada će se desiti.

Kameron je konačno 2013. godine dao obećanje o referendumu u Londonu.

Na kraju se Kameron suočavao sa dinamikom britanskog života i pokazao se nemoćan da to kontroliše.

Pre sedam godina, komentarišući Kameronovo obećanje da će biti referenduma, prilikom govora u Londonu 2013. godine, Toni Bler je njegovo izlaganje uporedio sa komedijom iz 1970-ih.

"To me malo podseća na komediju 'Vruća sedla' iz 1974. godine, kada šerif držeći pištolj naslonjen na svoju glavu kaže: ‘Ako ne radite šta ja hoću, razneću svoj mozak’", upozorio je tada Bler.

Bivši britanski premijer Dejvid Kameron, koji je raspisao referendum o istupanju Velike Britanije iz EU i na referendumu izgubio, izjavio je da žali zbog podela koje je to glasanje izazvalo.

Kameron je u intervjuu za Tajms rekao da "svakog dana" razmišlja o posledicama referenduma o Bregzitu i da "očajnički" brine šta će se sledeće desiti.

"Duboko žalim zbog ishoda i prihvatam da je moj pristup bio neuspešan. Odluke koje sam doneo su doprinele tom neuspehu. Nisam uspeo", naveo je bivši premijer.

On je priznao da mnogi ljudi krive lično njega za podele oko Bregzita koje su se od referenduma samo produbljivale i da mu nikada neće oprostiti ali je i branio odluku da raspiše referendum.

Kameron se na referendumu zalagao za ostanak u EU i podneo je ostavku dan nakon referenduma.

Od tada se nije mešao u politiku i uglavnom se držao dalje od pogleda javnosti.

Iako se usprotivio Bregzitu, bivši lider Konzervativne stranke rekao je da potcenjuje stepen u kojem su glasači razumeli uloge referenduma.

Skoro četiri godine od kada je podneo ostavku, Kameron se našao pod vatrom kritičara koji kažu da je nepromišljeno raspisao referendum u nameri da smiri konzervativnije elemente svoje stranke i zatim odstupio kada je izgubio glas.

Izlazak njegovih memoara "Za zapisnik" bio je više puta odlagan kao i sam Bregzit. Loša karma.

Ostaje pitanje za kraj – kako je Kameron spavao sinoć?

Nastavak na B92...