Izvor: NoviMagazin.rs, 08.Sep.2019, 16:07

Između Evropske i Evroazijske unije: Poverenje ili podozrenje


					Između Evropske i Evroazijske unije: Poverenje ili podozrenje

Politika sedenja na dve, tri ili četiri stolice, koju Srbija vodi pod Vučićem, na svim stranama umesto poverenja izaziva podozrenje. Nepoverenje pak svaku vrstu veza, pa i poslovnih, s tom zemljom čini visoko rizičnim. To smanjuje ulaganja i usporava društveni razvoj

Piše: Mijat Lakićević

Knez Miloš Obrenović bio je poznat kao snishodljiv prema stranim silama, a surov i bezobziran prema domaćem stanovništvu. Dajući auto-putu od Obrenovca do >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << Čačka ime “Miloš Veliki” – iako isto ime nosi i jedna od glavnih beogradskih ulica – Aleksandar Vučić je očigledno želeo da afirmiše taj i takav karakter, odnosno tu i takvu “politiku”. Politiku, zapravo, kakvu on vodi praktično od dolaska na vlast 2012/2013. Pa se sad setio da ne bi bilo loše da joj da i “istorijski” legitimitet.

Problem s tom politikom je, međutim, u tome što protokom vremena izaziva sve više sumnji i rezervi; ljudi vas procene kao nepouzdanog saveznika i neiskrenog partnera.

MALI RUSKI TROJANSKI KONJ: Upravo to se dogodilo ovih dana. Uoči sastanka ministara spoljnih poslova zemalja Zapadnog Balkana s kolegama iz Evropske unije, Miroslav Lajčak iz Slovačke uputio je vrlo oštre reči na račun spoljne politike Beograda. Povod je, naravno, pristupanje Srbije Evroazijskoj ekonomskoj uniji, što bi trebalo da bude ozvaničeno 25. oktobra. Kako su izvestili mediji, najavljeno potpisivanje trgovinskog sporazuma sa “proruskom grupacijom” Lajčak je ocenio kao “zbunjujuće” i poručio da se “ne može ići u više pravaca istovremeno”. ”Ako ste ozbiljni u svojoj evropskoj orijentaciji, onda pratite političke izbore koji vas tome približavaju. Ovaj korak nije jedan od tih”, rekao je slovački šef diplomatije.

Dejvid Mekalister, predsednik spoljnopolitičkog komiteta u Evropskom parlamentu i donedavni izvestilac za Srbiju, bio je, moglo bi se reći i u skladu sa svojom funkcijom, nešto blaži. On je za Radio Slobodna Evropa rekao da bi tekst Sporazuma o slobodnoj trgovini EAEU i Srbije trebalo da bude u skladu sa obavezama Beograda koje proizlaze iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, odnosno, morao bi da obuhvati “izlaznu klauzulu koja garantuje da Srbija može da otkaže sporazum do dana pristupanja u EU”.

“Srbija treba da obezbedi kompatibilnost svih svojih sporazuma o trgovini, investiranju i ekonomskoj saradnji, i druge relevantne sporazume, s pravnom tekovinom EU”, rekao je Mekalister.

Evropska komisija se istim povodom samo oglasila saopštenjem u kojem je rečeno da će Srbija morati da raskine novi trgovinski sporazum sa ruskom Evroazijskom ekonomskom unijom kada se pridruži Evropskoj uniji.

Iako reakcije koje dolaze iz Brisela mogu da deluju umirujuće, čak i ako to jesu, one su zapravo manje važne. Srbija, naime, treba da stekne poverenje ne samo organa i funkcionera Evropske unije nego, još više i pre svega, njenih članica. A nije nikakva tajna da veliki broj njih Srbe doživljava kao “male Ruse”, a Srbiju kao ruskog trojanskog konja.

U situaciji kada se Putinova Rusija pojavljuje ne samo kao politički prijatelj nego i kao finansijer onih političkih snaga, ekstremno nacionalističkih, unutar same Evropske unije, čiji je cilj njeno rasturanje i uništenje (Nacionalni front u Francuskoj, Liga sever u Italiji, Alternativa za Nemačku, Slobodarska partija Austrije, Fides u Mađarskoj, Zlatna zora u Grčkoj, da pomenemo samo najistaknutije), Srbija kao najveći prijatelj Rusije u Evropi nikome ne može ulivati poverenje. I onda uopšte neće biti iznenađenje ako u času odluke o prijemu Srbije u “evropsku porodicu naroda” – ako do toga ikada zaista i dođe – mnogi budu pružali (manje ili više tvrdokorni) otpor.

Da će sporazum Evroazijske ekonomske unije o slobodnoj trgovinskoj zoni sa Srbijom biti potpisan u oktobru ove godine, najavila je 11. aprila u Moskvi Veronika Nikišina, članica Odbora Evroazijske ekonomske komisije. Oglasio se i tadašnji ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Čepurin, koji je na svom tviter nalogu napisao da su pregovori sa Srbijom završeni i da je pokrenuta procedura da sporazum o slobodnoj trgovinskoj zoni bude potpisan u oktobru.

Pregovori su, zapravo, završeni mesec dana ranije. Naime, 12. marta je objavljeno da su potpredsednik Vlade i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić i ministarka trgovine Evroazijske unije Veronika Nikišina u Moskvi usaglasili konačan tekst Sporazuma o slobodnoj trgovini između Srbije i Evroazijske ekonomske unije. Kako je saopšteno tom prilikom, poslednjom “rundom razgovora rešena su sva sporna pitanja u pregovorima koji traju od 2016”.

FIJAT NA CRNOJ LISTI: Sam Ljajić je pak rekao da “nismo dobili sve što smo hteli, ali ćemo imati više robe na bescarinskom režimu nego što smo imali dosad. Tako će naši proizvođači moći da u neograničenim količinama izvoze sve vrste voćnih rakija, kao i sve vrste ovčijeg i kozijeg sira. Osim toga, dobili smo i kvotu od 2.000 tona za izvoz cigareta, kao i kvotu za 87.500 litara vinjaka i 400 tona polutvrdog i tvrdog kravljeg sira. Inače, ostale vrste kravljeg sira već se nalaze na bescarinskom režimu. Pored navedenih, novi sporazum sadrži i druge elemente koji će u velikoj meri smanjiti operativne troškove uvoza i izvoza, što će našim proizvođačima omogućiti da budu konkurentni na tržištu Evroazijske unije od preko 180 miliona ljudi”, pohvalio se ministar trgovine.

Kada se kaže da će ovaj sporazum omogućiti Srbijida u pet zemalja članica Evroazijske unije – Rusiju, Belorusiju, Kazahstan, Kirgistan i Jermeniju – izvozi 99,5 odsto proizvoda bez plaćanja carina, to onda stvarno deluje korisno. Ali, kad se uzme u obzir da i dalje na ovo tržište neće moći ni jedan jedini “fijat 500” iz Kragujevca, stvari počnu da dobijaju drugačiji izgled. Ispada da se tri godine pregovaralo oko vinjaka i sira.

Ako se tome doda da je ukupna robna razmena Srbije sa EAEU prošle godine iznosila 3, 4 milijarde dolara (izvoz je bio milijardu i 100 miliona dolara, a uvoz 2,3 milijarde USD) što je svega 0,7 odsto ukupne spoljnotrgovinske razmene (45 milijardi dolara), a sa EU gotovo dve trećine (28,5 milijardi USD), onda se zaista čini da Srbija “kolje vola zbog kilo mesa”.

Možda, međutim, Lajčak ne bi bio tako oštar, da Srbija ne preduzima još niz poteza koji su u koliziji s politikom Evropske unije. Činjenica da se ona nije pridružila merama EU prema Rusiji čak je i manje važna. Srbija je, recimo, član Evropske energetske zajednice, ali mnoge njene odluke i propise, naročito one koji se odnose na gasovode, ne poštuje.

Na najosetljivijem – pitanju bezbednosti raskorak je još veći. Srbija je, naime, vrlo blisko povezana sa Organizacijom Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) nastalom na prostoru bivšeg SSSR-a, koja se bazira na bezbednosno-vojnoj saradnji. Članice ovog saveza, nekom vrstom relikta Varšavskog pakta, jesu Rusija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija, Kirgistan i Tadžikistan. Zajedno sa Avganistanom Srbija – treba li reći kao jedina evropska zemlja – ima status posmatrača.

DAČIĆEVA ODBRANA: Da, na kraju, to pokušamo da objasnimo ovako: ako jedan čovek ima dvojicu komšija koji su u zavadi, ali on ide kod obojice i s njima se podjednako druži, hoće li to kod zavađenih izazivati više poverenja ili podozrenja. Da li će ga oni smatrati iskrenim prijateljem ili nekim ko, u skladu sa izrekom “dok se dvojica svađaju treći koristi”, pokušava da profitira na tom njihovom sukobu. U svakom slučaju, obojica će ga držati na distanci i neće s njim ulaziti ni u kakve ozbiljnije aranžmane.

Zato ministar spoljnih poslova Ivica Dačić greši kada, odazivajući se na Mekalisterovu opomenu i pokušavajući da odbrani Vučića od navedenih prigovora, kaže da “nije reč o tome da Srbija želi da postane član Evroazijske unije već da štiti državne, nacionalne i ekonomske interese”.

Doduše, postoji u srpskom narodu i ona izreka da “umiljato jagnje dve majke sisa”, ali se ona vrlo teško može primeniti na međunarodne odnose. Štaviše, iskustvo pokazuje da tu pre važi pravilo da se onome ko hoće da sedi na dve stolice – na kraju izmaknu obe.

Kao što je poručivala ona stara reklama za Narodnu banku: “Sve je u poverenju”, u svakom odnosu, pa i poslovnom, ključna je stvar poverenje. Poverenje ne samo u konkretnog poslovnog – da to uzmemo u fokus – partnera nego i u zemlju iz koje dolazi. Odnosno, da bude jasan i pouzdan pravni, politički, ekonomski okvir u kojem ta zemlja obitava. Jer to smanjuje poslovne rizike. Ako se neka zemlja nalazi ni tamo ni ovamo, ako se nešto stalno predomišlja, pa ide čas na jednu, čas na drugu stranu, prelazi iz jednog u drugi tabor, ta i takva zemlja postaje rizična za poslovanje.

I – da ne bude zabune – ovo se ne odnosi samo, pa ni pre svega, na strance, tj. na strane firme i tzv. strane investitore. Jer, odgovarajućom “politikom” – tako što će im davati specijalni tretman i povlašćeni status, što će ih na jedan ili drugi način, direktno ili indirektno, podmićivati – neka zemlja može čak i da privuče znatan broj stranih kompanija. Ono što se, međutim, ne može – pa ne može to, kao što se vidi, ni Aleksandar Vučić – na taj način ne možete privući domaće investitore. I zato su u Srbiji strane investicije visoke, oko tri milijardi evra, takoreći su na maksimumu, dok su domaća ulaganja niska. I ako baš nisu na minimumu, onda su svakako znatno ispod potrebnih. Kreću se oko četiri do pet milijardi evra, a trebalo bi da budu gotovo dvostruko veća – oko osam milijardi evra.

Posledice su očigledne. Privredni rast koji Srbija ostvaruje za vreme Vučićeve vladavine među najnižima je u centralno-istočnoj Evropi. Tačnije, od 17 zemalja CIE, u razdoblju od 2012. do 2018, samo je Hrvatska, sa prosečnim rastom od 1,8 odsto, gora od Srbije, koja je imala rast od 2,1 odsto. Lanjski (relativno) visoki rast od 4,2 odsto, kako odmiče 2019, sve više se pokazuje kao – eksces. U prvom polugodištu ove godine rast bruto domaćeg proizvoda iznosio je svega 2,7 odsto što je daleko ispod za ovu godinu planiranih 3,5 odsto. Takođe, industrijska proizvodnja za sedam meseci čak je i nešto (za 1,3 odsto) manja nego u istom razdoblju prošle godine.

Tako da je politika koju Srbija pod Vučićem sprovodi poslednjih godina, tj. politika sedenja na dve, tri ili četiri stolice, a sve pod firmom zaštite nacionalnih interesa, zapravo duboko suprotna nacionalnim interesima jer vodi ekonomskom, a onda i svakom drugom zaostajanju zemlje.

Nastavak na NoviMagazin.rs...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta NoviMagazin.rs. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta NoviMagazin.rs. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.