Izvor: B92, 06.Feb.2017, 18:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DW: Nemačka politički patuljak, EU liči na Jugoslaviju
Nacionalističke smutnje, ekonomska kriza, podele... Da nije reč o Jugoslaviji krajem osamdesetih godina prošlog veka?
Ne, to je današnja Evropska unija, 25 godina posle potpisivanja ugovora u Mastrihtu, piše Dragoslav Dedović, novinar Dojče velea.
Jednog februarskog dana 1992. u živopisnom holandskom gradiću Mastrihtu Evropska zajednica je preimenovana u Evropsku uniju.
“Taj savez država je za zapadne zemlje koje su ga osnovale već četvrt >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << veka samorazumljiva uspešna priča. No, potiskivanje tamne strane tog uspeha upravo ugrožava njegovu održivost. Možda niko i nije bio u stanju da u godinama posle Mastrihta odmah shvati kakve su greške Evropskoj uniji stavljene još u kolevku. Međutim, ako one budu ignorisane, to bi moglo dovesti do kraja Unije”, piše Dedović.
Jedan od prastarih grehova EU je bila nesposobnost da pravilno proceni jugoslovensku krizu, da preventivno deluje i spreči rat ili da izvrši ozbiljan mirotvoran uticaj posle izbijanja sukoba.
“Upravo je Evropska zajednica u vreme raspada južnoslovenske države – a to je bilo vreme rođenja EU – bila nedosledna u zastupanju proklamovanih vrednosti.Ujedinjena Nemačka nije u Mastriht donela kao miraz samo svoju ekonomsku silu već i istorijski uslovljenu slabost. Naime, u vreme hladnog rata Zapadna Nemačka je bila i privredni div i politički patuljak. Ta osobina se u Mastrihtu prenela i na Evropsku uniju. Za ovih dvadeset i pet godina patuljak nije ni malo porastao. Potpuno su zakazale i povremene terapije sa bezbednosnim i spoljnopolitičkim hormonima rasta. Recimo, još uvek ne postoji konsekventna spoljnopolitička linija na Balkanu. A takozvani Zapadni Balkan, prepušten sebi, periodično se vraća svojim tribalnim korenima”, dodaje Dedović.
Na unutrašnjem planu Evropskoj uniji nedostaje sposobnost postizanja konsenzusa.
“Tvrd stav Nemačke u svetskoj finansijskoj krizi kao i velikodušnost Berlina za vreme izbegličke krize možda jesu proizvod trenutne nemačke finansijske i humanitarne logike. Ali nemačka doslednost u toj logici deluje na očuvanje mira u kući kao trajni toksin. Toksičnost se mogla razviti jer su oba stava došla na kraju, a ne na početku lošeg razvoja događaja. Na primer, prilikom prijema Grčke u evrozonu zapadne zemlje su Atini glatko progledale kroz prste. Isto se desilo prilikom prijema Bugarske, Rumunije i Hrvatske u Evropsku uniju. Dablinski sporazum po kojem izbeglice mogu zatražiti azil samo u zemlji u koju su prvi put kročili na tlo Evroske unije godinama je štitio Nemačku preopteretivši sredozemne zemlje. Tvrdoglavo ignorisanje te činjenice napravilo je od Mediterana masovnu grobnicu, a od sirijske tragedije – evropsku izbegličku dramu”, piše Dedović.
Američka sklonost primeni vojne sile nije uvek bila u interesu Evropske unije.
“Ta logika nije donela samo seriju intervencija čije posledice su bile nezamisliva razaranja i slom celih država u evropskom komšiluku već i opadanje solidarnosti unutar Unije. Izgleda da solidarnost sa slabijim državama i izbeglicama postaje „staromodna“. Posledično smo dobili Bregzit u Londonu, Kačinskog u Varšavi, Orbana u Budimpešti. Putin, Erdogan i Tramp ante portas – što baš i ne olakšava celu stvar”, navodi Dedović.
Aktuelno stanje Evropske unije sve više podseća na Jugoslaviju uoči raspada.
“Ako se katastrofa u bivšoj Titovoj državi može lapidarno svesti na jednu formulu, onda ona glasi: Permanentna redukcija jugoslovenskog društva na navodne zajednice porekla u kombinaciji sa ekonomskom krizom. Političke i ekonomske protivrečnosti su se preko noći vulgarno etnizirale. Tada je to u očima zapadnih posmatrača izgledalo kao atavizam, odstupanje od glavne struje istorijskog napretka. Nažalost, 25 godina posle svega mora se konstatovati da je raspad Jugoslavije označio početak, a ne kraj jednog kobnog trenda. Neoliberalne elite su izgleda potpuno potcenile strah ljudi i u zapadnim društvima da ne završe na gubitničkoj strani. Sada je nacionalizam postao deo mejnstrima i u ponekoj zapadnoj prestonici. U Beču se to skoro dovelo do ustoličavanja šovinista. Pred nama su i neizvesni izbori u Holandiji i Francuskoj. Pri tome je karakteristično da su zapadne sile koje su pobedile naciste razvile manje vitalna društvena antitela protiv moderno prerušenih fašistoidnih ideologija nego zemlja u kojoj je to zlo prvobitno nastalo. Ustvari, spasonosna formula je jednostavna: Trebalo bi da se zemlje koje čine Uniju udruže u složnu zajednicu vrednosti i tako dosledno nastupe prema okruženju. A i da praktikuju stvarnu solidarnost unutar Unije. I to iz spoznaje da je bolje na vreme ulagati nego posle intervenisati. Na dužu stazu su troškovi sigurno manji, naravno, ako se u prevenciju uloži što više i to bez oklevanja. Nije presudno da li će EU oživeti svoj propali ustav ili napraviti neku vrstu generalne opravke da bi došla na viši nivo – EU 4.0. Ili da li će zemlje koje čine jezgro Unije da iskorače, pre ostalih, u pravcu iskrenog udruživanja. EU mora dostići stvarnu solidarnost, finansijsku održivost za sve članice i osposobiti se da zaista složno deluje, inače će – propasti. Vremena je sve manje”, zaključuje Dedović.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
.jpg)
