Izvor: RTS, 13.Mar.2019, 07:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srpske plate: Od Marićevića jaruge do Vujovića procene

U odnosu na centralnu Evropu, sada smo tamo gde smo bili krajem 19. veka. Zlatno doba srpskog standarda bila je 1979. godina.
Da je Čedomilj Mijatović, ministar finansija Kraljevine Srbije s kraja 19. veka, tada poput Dušana Vujovića sada, izjavio kako naša zemlja ni za vek i po neće stići evropski standard – bio bi u pravu. Jer sada smo praktično u odnosu na razvijene zemlje i u odnosu na zemlje >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << centralne Evrope opet tamo gde smo bili krajem 19. veka, kaže Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta.

"Zemlje zapadne Evrope su oko tri puta razvijenije od Srbije, a zemlje centralne Evrope su skoro duplo razvijenije od Srbije. Što znači za ovih prethodnih 130 do 140 godina relativnu razliku nismo uspeli da otklonimo", zaključuje Arsić.
U autorskom tekstu za nedeljnik NIN, bivši ministar finansija napisao je da bi, na osnovu stopa rasta ostvarenih od početka globalne krize, Srbiji trebalo čitavih 185 godina da po realnoj kupovnoj moći stigne 15 starih članica Evropske unije.
Ekatarina Vostroknutova je kao glavni ekonomista Svetske banke za Zapadni Balkan radila slične kalkulacije. Kaže da je na Kopaonik biznis forumu razgovarala sa bivšim ministrom finanija Dušanom Vujovićem. To zavisi od pretpostavke od koje se u računici pošlo, objašnjava.
"Da, to je moguće. Ali, on je računao koliko će vremena Srbiji trebati da dostigne veoma bogate evropske zemlje. To nije nešto na šta Srbija treba da se ugleda u ovom trenutku. I da Srbija treba da se upoređuje sa evropskim prosekom, a ne sa Nemačkom", smatra Vostroknutova.
Merna jedinica Vujovićeve ljutnje
Privredna stagnacija posebno odlikuje periode velikih katastrofa. U dvadesetom veku, zemlja je prošla kroz dva balkanska i dva svetska rata, hiperinflaciju i bombardovanje. Ako se istorija ponavlja, da li je danas Dušan Vujović u pravu? Ili je, što bi zlobnici rekli, ova računica samo merna jedinica Vujovićeve ljutnje. Profesor Milojko Arsić kaže da imamo šansu da taj period znatno skratimo.
"Ako bi izostale reforme, ako ne bismo uspostavili dobar privredni sistem, moguće je i to da se dogodi. Jer to se već jednom dogodilo u poslednjih 140 godina", kaže Arsić.
Osim što je Srbiju upoređivao sa najbogatijim evropskim zemljama, Vujović je računao da će naša privreda narednih vek i po rasti po prosečnoj stopi od 0,6 odsto. Kao u vreme globalne ekonomske krize i tokom perioda fiskalne konsolidacije. Što je u najgorem ekonomskom scenariju moguće, ali malo verovatno.
Istoričar Predrag Marković primetio je da se te naočare promene kad je čovek na vlasti ili kad nije. "Ko bi ga znao, trebalo bi naći neku njegovu izjavu kad je bio na vlasti", sugeriše Marković.
Pre tačno dve godine Vujović je srednjoročne prognoze bazirao na 3,5 do četiri odsto.
"To nije plafon, već minimum koji projektujemo", govorio je Vujović dok je bio na vlasti.
A tim minimumom, na koji je računao dok je bio ministar, Srbiji bi trebalo najmanje četiri decenije da se po standardu približi Evropi.
"To bi podrazumevalo da u tom periodu rastemo brže od Nemačke i Austrije za tri procentna poena. Da mi rastemo po stopi od oko pet, a oni oko dva odsto. Tako bismo svake godine smanjivali tu razliku. Znači, toliko nam treba i da stignemo otprilike i zemlje CE. Zato što će oni u tom periodu rasti po stopi od oko 3,5 odsto do četiri odsto. Znači najkraći neki period od 40 godina. Teško možemo u nekom kraćem periodu", napominje Milojko Arsić.
Nemačkih dva odsto veće od naših pet
Sličnu prognozu izneli su i analitičari Svetske banke u izveštaju "Oživljavanje privredne mašine Zapadnog Balkana". Ekatarina Vostroknutova izračunala je da, sa aktuelnom stopama rasta, to može da se dogodi za 40 godina.
"Takođe, pretpostavljamo da će se to dogoditi ukoliko Evropa bude imala niske stope rasta. Ako Evropa bude rasla brže od Srbije, to može i da znači da Srbija nikada neće stići evropski standard. Jer da bi se približila Evropi, Srbija mora da raste brže", smatra Vostroknutova.
Prevedeno u pare, rast od pet odsto za prosečnog Srbina znači povećanje plata od oko 20 evra. Dok za Nemca rast od samo dva odsto znači povećanje plata za oko 50 evra.
To znači da bismo za petnaestak godina mogli po platama da stignemo Sloveniju, u kojoj su plate 1.000 evra.
Ima ekonomista koji uopšte ne žele da izvode ovakve računice, jer smatraju da su destimulativne. I bilo da je za njihovo ostvarenje neophodno 15, 40 ili 185 godina, neko može da pomisli da je bolje da ne radi ništa ako će morati da čeka ceo svoj život da bi živeo kao prosečan Evropljanin.
"Nerad se nikad ne isplati. Ako Srbija ne bude radila ništa, onda nikada neće stići Evropu. Ni za 200 godina. Zato što druge zemlje neće čekati na vas. Ako želite da stignete bilo koga, neophodno je da rastete brže", ubeđena je Vostroknutova.
Nagli ekonomski preokret Srbija je već doživela. Ali u 19. veku. Od Marićevića jaruge do tadašnje moderne evropske države. Pošli smo 1804. godine bukvalno iz jaruge, kaže istoričar Predrag Marković.
"Početak naše države je jaruga kod Orašca, bez gradova, bez ikakvih institucija. I krajem 19. veka mi smo evropska zemlja, koja je privukla najviše doseljenika u Evropi. Srbija po broju useljenika jedino može da se meri sa Amerikom, Australijom", ističe naš sagovornik.
Varljivo leto 1979. godine
Krajem 19. veka, Srbija je u odnosu na tadašnje teritorije Habzburškog carstva bila dvostruko manje razvijena. Tokom 20. veka, sve do kraja sedamdesetih godina prošlog veka ta razlika se smanjuje.
"Tad smo bili po nivou razvijenosti na nivou proseka Poljske, Čehoslovačke i Mađarske. Imali smo najmanji zaostatak u odnosu na evropske zemlje u novijoj ekonomskoj istoriji", podseća Milojko Arsić.
Ekonomisti se slažu da je kraj sedamdesetih bio zlatno doba u našoj ekonomskoj istoriji. Slavne 1979. godine prosečan Srbin imao je dohodak kao prosečan Nemac ili Francuz, samo 23, odnosno 24 godine ranije. Učiteljica iz Beograda imala je tada veću kupovnu moć od svoje koleginice u Madridu ili Atini. Ali varljivo leto 1979. godine kratko je trajalo.
"Imali smo nesreću da nas je oborila velika dužnička kriza početkom osamdesetih godina. Velika dužnička kriza koja je oborila neke latinoameričke zemlje je najgore udarila dve najliberalnije socijalističke privrede. To su Poljska i Jugoslavija. Nije slučajno da su nemiri izbili u Poljskoj zbog mera štednje. Solidarnost i pad komunizma počeo je sa stezanjem kaiša i sa pogoršanjem standarda poljske radničke klase krajem osamdesetih godina", podseća Marković.
To je bio poslednji period snažnog rasta u periodu socijalizma, dodaje Milojko Arsić. A osamdesetih godina kriza je zahvatila i nas i druge socijalističke zemlje.
"Pa smo ih mi sustizali zato što smo u tom periodu imali vrlo spor rast, a oni su imali još sporiji, a mnogi i pad. Poput Poljske ili Mađarske, u kojoj su već bili unutrašnji politički problemi", kaže Arsić.
Bravar, ipak, nije bio bolji
Jugoslovenski ekonomski model bio je jednako neracionalan kao i u ostalim socijalističkim zemljama, a građani Jugoslavije nisu živeli bolje od ostalih zemalja istočne Evrope, tvrdi ekonomista Goran Nikolić.
U svojoj knjizi "Razbijanje ekonomskih mitova", Nikolić navodi da je u periodu od 1951. do 1990. godine prosečan rast jugoslovenske privrede iznosio 4,5 odsto. A po tom pokazatelju, Jugoslavija je bila bolja samo od Mađarske, što je Nikolića navelo na zaključak da "bravar, ipak, nije bio bolji".
To je kao subjektivno osećanje hladnoće, primećuje istoričar Predrag Marković. Meteorolozi kažu nije hladno, a vi se smrzavate.
"Tako da, kad Goran Nikolić pokaže te brojeve, to ispade tako. Ali većina ljudi pamti to kao zlatno vreme zbog niza razloga. Titovo vreme se poklopilo sa globalnim zlatnim dobom, sa globalizacijom, industrijalizacijom u celom svetu. A kod nas je standard bio znatno viši od okolnih zemalja, kao što su Mađarska, Rumunija. O Albaniji i da ne govorimo", ističe Marković.
Devedestih se privreda Srbije u periodu od samo tri godine praktično prepolovila. Bruto domaći proizvod, odnosno sve ono što građani i privreda stvore za godinu dana, pao je za 50 odsto u odnosu na nivo iz 1989. godine. Kapital privrede se istopio, čime su trajno smanjene sposobnosti za rast. Ako se tranzicioni učinak naše privrede meri od kraja devedesetih do danas, nekog napretka ipak ima.
Ekatarina Vostroknutova kaže da Izveštaj o tranziciji Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) pokazuje da je "Srbija ostvarila veliki napredak kada je o reformama reč". U ovom izveštaju ocene idu od jedan do četiri. Srbija je od kraja devedesetih do 2014. godine povećala svoju ocenu sa jedan na tri. To je skoro kraj tranzicije, ali znači da neke reforme još nisu završene, primećuje ona.
Ne postoji ništa što manje razvijenim zemljama garantuje da će samo sa protekom vremena sustići razvijene zemlje, zaključuje Milojko Arsić.
"To sustizanje će se dogoditi samo ako budemo primenjivali određenu vrstu politika. Ako uspostavimo privredni sistem kakav postoji u zapadnoevropskim zemljama, vladavinu prava, organizujemo efikasan i kvalitetan obrazovni sistem, dobru infrastrukturu. Ništa ne garantuje da će neka relativno manje razvijena zemlja automatski sa protekom vremena sustići razvijene zemlje", navodi Arsić.
Da se sa protekom vremena neke stvari ne menjaju, govori i lista zemalja koje su već decenijama na evropskom dnu. Tu gotovo da nema promena.
Nažalost, izgleda da je zlatna 1979. godina, kada smo za Zapadom zaostajali 23 godine, bila samo slučajna stanica. Brzi vozovi evropskog standarda nisu se više zaustavljali na srpskom peronu.

Nastavak na RTS...