Izvor: B92, 30.Avg.2018, 15:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istorija divlje gradnje u BG: Od Kaluđerice do kapitulacije vlasti
Beograd -- Pre nekoliko dana novu jezu je izazvao slučaj rušenja zida zgrade u Novom Sadu u kome je bez doma ostalo nekoliko porodica
"Iinvestitor“ je pre bilo kakvih dozvola došao da „priprema“ parcelu.
Malo stvari postoji u beogradskoj istoriji koje se tako učestalo, ciklično ponavljaju na svakih par godina, kao što je to priča o borbi protiv „divlje gradnje“. Malo, malo, pa neki visoki gradski ili državni funkcioner izađe pred kamere i zagrmi >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << kako će se beskompromisno „stati na put“ zidanju bez dozvola, „divljoj gradnji“, najviše kada u medijima iskoče frapantni primeri ludačkog preterivanja nekih „građevina“ koji i u gradu utrnulom od svih vrsta kršenja zakona, ipak izazovu jezu, piše Vice.
Ipak, koliko god se pričalo o tome, sve se najčešće završi na tek jednom ili dva demonstrativna rušenja tih baš frapantnih primera, tamo gde razum, estetika, „obična“ bezbednost građana, ili, najpre i najčešće, negativan publicitet koji za vlast izazovu mediji, nalažu neminovnu i promptnu akciju, i onda – ništa. Idemo dalje. Novi objekti i dalje niču, van svih normi i kakvih takvih pravila. Do sledećeg slučaja koji će svojom nakaradnošću izazvati sablažnjavanje javnosti par dana i narednih izjava o „stajanju na put“.
Pre nekoliko dana novu jezu je izazvao slučaj rušenja zida zgrade u Novom Sadu u kome je bez doma ostalo nekoliko porodica jer je „investitor“ pre bilo kakvih dozvola došao da „priprema“ parcelu. Pripremio je tako da je usled potkopavanja susedna kuća izgubila ceo zid, a sa njim i desetak ljudi normalan život, obrevši se odjednom iz kućnog mira, nevoljno i sa užasom – na ulici.
Sličnih primera je bilo mnogo u prethodnim decenijama. Najdrastičniji je bio u Dubljanskoj ulici na beogradskom Vračaru kada su potpuno srušene kuće na susednom placu zbog potkopavanja temelja. Ljudi koji su zbog tuđe pohlepe, bezobzirnosti, bezakonja i opšteg nemara i letargije onih koji moraju da štite prava građana – „nadležnih“ institucija (opštinskih i gradskih građevinskih inspekcija) – ostajali bez imovine - najčešće jedine koje imaju - stanova i kuća urušenih usled nedozvoljenih radova u neposrednom komšiluku, bili bi u fokusu javne samilosti nekoliko dana, koliko bi trajala atraktivnost njihove „priče“ za medije, da bi posle toga iščezli sa svih horizonata ostajući sami sa svojim jadom. Suština njihove nevolje i životne katastrofe uvek bi se svela u dve ružne reči: „divlja gradnja“.
Ovaj monstruozni termin zapatio se u Beogradu pre izvesnog vremena kao lingvistička kovanica koja opisuje, pokriva i banalizuje radnju neshvatljivu svakom ko živi u uređenim društvima: građenju objekata bez ikakvih dozvola, po sopstvenom nahođenju, gde i kako se hoće, bez ikakvih usklađenosti sa propisima, dimenzijama, merama… Jednom rečju – kriminal.
Ipak, dubljim zadiranjem u ovu temu, neminovno se ocrtava nekoliko zaključaka: najpre, divlja gradnja nije fenomen rezervisan samo za poslednje dve decenije, od devedesetih. Zatim, taj fenomen direktno je povezan sa politikom najvišeg nivoa u epohama u kojima je nastajao. I treće, jedan krupan deo ovog fenomena je vrh ledenog brega organizovanog kriminala koji stoji u senci divlje gradnje.
Do tih zaključaka dolazi se posmatranjem ključnih tački i vremenskih momenata u kojima se pojavljuje ili detonira divlja gradnja na beogradskom tlu. Zagušeni prisustvom divlje gradnje kao opšteg mesta, i opasno se već skoro navikavajući na njenu aktivnu društvenu poziciju, mnogi su zaboravili da je u vreme „krutog“ socijalizma od kraja sedamdesetih, dakle u epohi Titove Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije koja iz današnje perspektive za ovu temu deluje kao švajcarska tvrđava poštovanja zakona, nastao prvi pravi etalon divlje gradnje u Beogradu.
I nije bio ni pojedinačan slučaj, niti mali incident, već sistemska odluka da se odstupi od poštovanja svih zakona koji regulišu građevinsku oblast, doduše uz jasnu i prećutnu poruku da će biti tolerisan samo na ograničenom području. Reč je o naselju Kaluđerica, beogradskom predgrađu gde su se kuće zidale bez ikakvih dozvola već od 1977-78, i koje nosi epitet „majka beogradske divlje gradnje“. Sve ono što poslednjih godina gledamo kao metastazu kršenja svih mogućih propisa i zakona koji se odnose na građevinarstvo, zapravo je počelo pre 40 godina u Kaluđerici.
Razlog je bio jednostavan i nikad javno izgovoren: talas iseljavanja sa Kosova koji je započeo nakon ustavnih promena u SFRJ 1974. Sa jačanjem tenzija između srpske i albanske populacije na Kosovu, i političkim osnaživanjem jedne strane kroz novi Ustav, započinju unutrašnje migracije, posebno seoskih grupa stanovništva koje jednim delom kreću za Beograd. Kako nije bilo moguće obezbediti dovoljan broj stanova za onoliku cifru ljudi za koje je postojala procena da će se obresti u prestonici (u to vreme jedini investitor stanogradnje je bila država; stanovi su se dobijali na korišćenje preko društvenih preduzeća u kojima se radilo), niti je postojao formalni način da se dodeljuju stanovi s obzirom da je to bilo jedino moguće preko zaposlenja, državna politika je odlučila da dopusti samostalnu izgradnju porodičnih kuća na teritoriji Kaluđerice tako što će da žmuri „širom otvorenih očiju“ na kršenje zakona i gradnju bez ikakvih dozvola, sve dok se odvija samo u Kaluđerici.
Kada je postalo jasno da nema kazni za zidanje, i da država toleriše prvu pravu divlju gradnju u tom „rezervatu“, došlo je do građevinskog buma u Kaluđerici koji maksimum doživljava krajem osamdesetih, uporedo sa porastom odseljavanja iz južne pokrajine. Odsustvo regulative ne vidi se samo na gabaritima i obliku objekata koji se zidaju već i u tamošnjim ulicama i njihovom obliku, nedostatku trotoara, problemima sa kanalizacijom i vodovodom, itd, svemu što je pratilo „divlji“ razvoj jednog dela grada. Ipak, svako ko je zidao u Kaluđerici uredno je dobijao priključak za struju i bivao uveden u sistem naplate potrošene električne energije, što jasno govori da je postojalo dopuštenje sa najvišeg nivoa.
Nažalost, isti princip tolerisanog građevinskog haosa nastaviće se nedugo nakon početaka u Kaluđerici i to iz istog razloga – prinudnih migracija. Za razliku od osamdesetih, novi egzodus u Beograd usledio je od 1991. godine kada izbija građanski rat u Jugoslaviji. Ogroman broj ljudi čiji su životi odjednom postali ugroženi zbog rata, iz Hrvatske i BiH, mir i spas je potražio u Srbiji, i to najviše u Beogradu gde su i šanse za početak novog života bile najveće.
Iako od 1991. već postoji razvijeno tržište stanova, jasno je da najveći broj ojađenih ljudi i porodica sebi ne može da priušti kupovinu stana u Beogradu, i rešenje pronalaze na obodima grada gde se kupuju manje parcele na kojima se mic po mic zidaju porodične kuće. Pravi bum porodične divlje gradnje poklapa se sa egzodusom Srba iz Hrvatske u leto 1995. kada se će se na teritoriji Beograda obresti preko sto hiljada ljudi bez ikakvog smeštaja.
Na praznim ledinama na prilazu Beogradu sa zapadne strane, na teritoriji opštine Zemun, u nekada potpuno nepoznatim toponimima Altina i Busije, započeće već u jesen 1995. godine izgradnja „nove Kaluđerice“, velikog prigradskog naselja u kome će se kuće podizati bez ikakvih dozvola i regulacije, samo na osnovu granica katastarskih parcela. Opštinske vlasti u Zemunu koje su tada sačinjavali pripadnici Srpske radikalne stranke ratnog huškača Vojislava Šešelja prodavaće po „simboličnim cenama“ poljoprivredno zemljište u opštinskoj nadležnosti isparcelisano na manje komade svim izbeglicama koje budu mogle da priušte takav „pazar“ i puštati ih da zidaju, na sav glas govoreći kako tako pomažu onima koje su svojim agresivnim nastupom upravo gurnuli u katastrofu u prethodnim godinama.
U to vreme republička vlada koju je predvodio SPS Slobodana Miloševića, pod pritiskom istih ratnih i migracionih faktora, menja zakone koji se odnose na statuse građevinskog zemljišta, upravo kako bi „olakšala“ „rešavanja“ naglog viška novih stanovnika Beograda. Gradske opštine dobijaju mogućnost da samostalno dopuštaju „zauzeća“ javnih površina i građevinskog zemljišta, kao i ostale vrste „intervencija“, kako bi se dotadašnja rigidna praksa i državni monopol na gradnju relaksirao u tolikoj meri da populacioni „ekspres lonac“ ne bi doveo do socijalnih nemira i mogućih pobuna koje bi ugrozile vlast. Između sigurne fotelje i estetike prigradskih polja, tadašnji sistem se odlučio za „stabilnost“, u nemogućnosti da nađe drugo efikasno rešenje. Građevinski duh iz regulacione boce je tako bio nepovratno pušten, da se više nikad u nju ne vrati.
Kada su 1944. godine partizani ušli u Beograd i formirali novu vlast, jedan od glavnih problema sa kojima su se suočili bilo je pitanje smeštaja desetina hiljada svojih boraca, oficira i njihovih porodica koje su iz rata doveli sa sobom u novi život. Pored useljavanja u velike stanove i kuće predratnih bogataša, čega nije bilo previše, rešenje kome su ubrzo pribegli, već od 1947. godine, bilo je nadziđivanje zgrada po centru prestonice kako bi na najbrži način, pre masovne stanogradnje dobili novi stambeni prostor.
Ta matrica biće izvađena iz naftalina i 1995. godine: novim zakonom SPS vlade opštine su mogle da samostalno dodeljuju rešenja o nadziđivanju stambenih zgrada, bez obzira na mišljenja i protivljenje stanara. U to vreme, pre famoznih izbora u jesen 1996. godine SPS još uvek uverljivo drži opštinsku vlast u većini gradskih opština i funkcioneri te stranke počinju da naglo, u senci izbegličke katastrofe, koriste nove okolnosti da ubrzano krenu u nadogradnju po čitavom gradu i čak predgrađima. Najdrastičniji primer toga biće firma „Stankom“ SPS-ovog funkcionera „Žike Muštikle“ koja na Banovom brdu i okolini nadziđuje i doslovce svaku stambenu zgradu sa ravnim krovom, uključujući i državne institucije, stvarajući desetine hiljada kvadrata stanova i poslovnih prostora.
Međutim, bum nadziđivanja, kao uostalom i divlje gradnje u svim njenim oblicima – porodične i stambene zgrade, potkrovlja, nadziđivanja, ozidani kiosci po parkovima i ulicama, zidani komercijalni objekti na javnim površinama – dobiće čudovišne forme i snagu metastaze od proleća 1997. kada nakon pobede na lokalnim izborima dve najveće opozicione stranke SPO i DS budu formirale vlast u glavnim opštinama u Beogradu.
Iako su im Beograđani ne samo poklonili poverenje na izborima, u nadi da će na vlast doći bolji ljudi koji će ponuditi kvalitetniji i smisleniji urbani život, i zatim tri meseca po zimi i pod batinama policije branili svoju izbornu volju, jedan deo onih koji su na talasu te pobede seli u opštinske fotelje ubrzo je „otpustio dizgine“: umesto uređenja Beograda započela je jedna od njegovih najmračnijih faza u novijoj istoriji. Faza institucionalizovane divlje gradnje. Ožiljci te epohe vidljivi su i danas, dvadeset godina kasnije.
Za istoriju su ostali zabeleženi čudovišni primeri nadziđivanja u kojima su na stambenim zgradama nicale porodične kuće, ili nove višespratnice na postojećim višespratnicama, poput zloglasnog primera u Brankovoj ulici koji je postao simbol epohe, ili kuća na krovu zdanja uz tadašnji bioskop „Balkan“. Pored nadziđivanja, epohu je obeležilo mahnito postavljanje kiosaka na svakom mogućem mestu, trotoarima, parkovima, stazama, autobuskim stanicama, trgovima…
Metalne skalamerije svih mogućih boja i oblika su preko noći nicale na nezamislivim lokacijama. Opravdanje opozicionara je bilo da su zabrinuti za egzistenciju stanovništva pod sankcijama i da ljudima u tim teškim vremenima treba omogućiti da nešto rade i privređuju. Iza te populističke priče stajao je razrađen biznis: ne samo da je korupcija cvetala jer se novac davao da bi se dopustilo postavljanje kioska na nekom željenom mestu već je upravo Miloševićev sistem, protiv koga su se novi opštinari toliko deklarativno borili, preko razgranate mreže kiosaka plasirao robu koju su u Srbiju mogli da uvoze samo tajkuni iz sistema: žvake, čokolade, gazirana pića. Gladni svega i iscrpljeni ratom i sankcijama Srbi su se pomalo bunili protiv kiosaka ali su u njima kupovali sve što se tu prodavalo.
Veliki deo kiosaka je ubrzo od osnovnih metalnih konstrukcija počeo da dobija drugačiju, „čvrstu“ formu. Umesto lima, vlasnici su proširivali svoj poslovni prostor tako što su sklanjali kioske i na njihovom mestu zidali velike objekte. Na trgu Slavija, u zemunskom parku, u Balkanskoj, na Terazijskoj padini, Trgu republike, odnosno, na svim slobodnim lokacijama nicale su zgradice takozvane „pečurke“ čija su potkrovlja bila veća od osnove „objekta“ kako bi se što više zauzelo prostora, makar i u vazduhu. Roštilji, palačinkarnice, mini marketi, prodavnice auto delova, cvećare, frizeraji… nije bilo zanatske i uslužne delatnosti koja nije dobila svoj objekat. Opštine su za deo njih izdavale „dozvole o privremenom zauzeću javne površine“, jednu rogobatnu pravnu formu kojom bi lokalne vlasti bile „pokrivene“ u slučaju da neko krene da kopa po „ispravnosti“ sistema pod kojim je Beograd brzo pao na kolena.
Niko nikada nije kopao, a grad su od potpunog haosa spasili oni koji su ga u njega i bacili: nakon promene kompletnog sistema 2000. godine, jedna od prvih odluka nove gradske vlade koju je vodio Nenad Bogdanović iz DS bila je da se krene sa masovnim uništavanjem nelegalno postavljenih i izgrađenih objekata i kiosaka, što je ubrzo velikim delom i učinjeno. Opštine su ekspresno ukidale dojučerašnje dozvole o „privremenom zauzeću“, a onda su krenule da ruše dojučerašnje saradnike od kojih većina nije razumela da su se preko noći pravila promenila, i da više ne mogu da nastave po starom.
Beograd je zaista u kratkom roku povratio deo starog sjaja jer su nestali ozloglašeni nizovi objekata poput onih na Slaviji ili Trgu republike, i već do 2001. ličilo je da stvari kreću polako na bolje. Međutim, pravi izazov i potpuno nova forma haosa već je bila na pragu. U gradske i opštinske vlasti umesto revolucionarnog talasa iz 1997. kada se u fotelju upadalo prema slobodnoj selekciji opštinskih odbora stranaka, sada dolaze daleko više profilisani kadrovi sa mnogo većim interesima i sofisticiranijim načinima da ih ostvare. Lažna nova elita koja se gadila smrada roštilja iz kiosaka po ulicama prionula je na sistemsko rovarenje tako što je izvrgavala postojeće zakonske norme i pripremala nove kojima će dobiti slobodu za građevinske poduhvate. Urbanizam, lokacije, kvadrati, projekat… postale su reči nove mantre od 2001. godine. Suština zahvata je bila u izvrgavanju i prenebegavanju zakonskih okvira ali na prikriven način, tako da se kao poštuju uslovi i propisi, a da se u suštini zida što više i na najatraktivnijim lokacijama. Film Gorana Markovića „Tajvanska kanasta“ o razarajućem delovanju građevinske mafije, snimljen dvadesetak godina ranije, sada je delovao kao zloslutno predskazanje koje se upravo obistinjuje.
U gradskom miljeu imena gradskih sekretara za urbanizam postaju tajanstvene lozinke za svet lukrativnih zadovoljstava, a kontakti prema njima visoko tražena roba. Dok se u javnom narativu sve podređuje temama „novog života“ posle Miloševića i pripremi za put ka Evropskoj uniji, u realnosti počinje da se zida, i to naveliko, od Čukarice do Karaburme, preko Terazijske padine. Pojavljuju se čudni dokumenti upitne vrednosti, „dozvole“ i dozvole, a stanovnici Rakovice, Palilule, Čukarice, pa čak i Savskog venca i Vračara počinju da se čude stepenom i razmerama novih zdanja koja svakodnevno niču pored njih. Od 2003. do danas svoj urbanistički lik potpuno su izmenili brojni krajevi Beograda od kojih su haotične i anarhične promene najmaligniju formu imale u Žarkovu, Mirjevu, Borči, Rakovici, Vidikovcu, delovima Voždovca…
Dogma koja se neprestano ponavlja od strane istaknutih pripadnika gradskih i opštinskih vlasti bila je da „građevinska industrija“ neminovno vodi privrednom oporavku čitave zemlje, da građevinski sektor „vuče“ sve ostale industrijske grane, da upošljava veliki broj ljudi, i da, jednostavno, svako ko ne razume o čemu se tu radi taj nije sposoban za novu realnost.
Nova realnost je donela i nova bogatstva, dok je pozadina svega tek povremeno postajala tema medijskih reportaža i emisija, poput čuvenog serijala „Insajder“. Ipak, nikakvog raspleta nije bilo, a zidanje je nastavljeno i traje nesmanjenim intenzitetom do danas.
Momenat koji je bio Rubikon posle koga više nije bilo nikakve mogućnosti o kompletnom vraćanju u redovne zakonske i urbanističke okvire, bila je čuvena „legalizacija“: zakonska mogućnost koju je država dala većini onih koji su zidali bez ikakvih dozvola da kako tako uđu u neke okvire. Naravno da je i to ispala farsa u kojoj je sistem samo jasno pokazao koliko je nemoćan pred masovnom stihijom pomešane bahatosti, korupcije, anarhije i sopstvene impotencije, posebno nakon što je nekoliko republičkih vlada, jedna za drugom, od 2003. do 2012. davalo protivrečne mogućnosti da legalizacija bude za džabe, pa zatim da se ipak plaća, pa onda opet da se ne plaća samo za porodične kuće, itd. Takav košmar kontradiktornosti samo je ocrtao činjenicu da oni koji u ovoj zemlji žele da upravljaju sistemom nemaju nikakvu želju i znanje da obuzdaju divlju gradnju, i da će se povremeno baviti samo pojedinačnim slučajevima, i to onim oko kojih mediji dignu previše „prašine“ i donesu negativan publicitet, zbog čega moraju da populistički „deluju“.
Pobrkanost sistema i njegovih funkcionera u tom periodu bolno je prikazana temom legalizacije, odnosno, odabirom „linije manjeg otpora“ pred zlom zvanim divlja gradnja. Koketiranje sa bezakonjem, nemogućnost da se precizno i jasno utvrde bar osnovni parametri, stalno mešetarenje državnih činovnika uključenih u sistem, zaštita pojedinačnih interesa moćnih tajkuna kroz sistemska „rešenja“ i „politika“ državnog vrha da se „progleda kroz prste“ kada i kome to treba, dali su kiseonik suštinskom neredu i haosu zvanom divlja gradnja. Na ubistvene efekte i posledice na kompletno društvo koje je takva „igranka“ donela, niko se zaista nije obazirao. Slom društva pred divljom gradnjom i kapitulacija koju su državni funkcioneri svojom nesposobnošću i kalkulantstvom potpisali doneli su gorke spoznaje i odrazili se i na sve druge aspekte u kojima treba da se prepozna uređena zajednica.
Da u „biznisu“ divlje gradnje u poslednje vreme, ustvari, potpuno dominiraju „igrači“ sa tamne strane, iz bukvalno kriminalnog podzemlja, govori sve veći broj obračuna, otmica i ubistava povezanih sa nezakonitom gradnjom. Kvadrati služe kao savršen paravan za pranje novca iz kriminalnih aktivnosti, najviše droge i pljački, a složene, duge i za razumevanje sve komplikovanije procedure za dobijanje dozvola su u vizuri podzemlja ružna prepreka koja se zaobilazi korupcijom državnih činovnika ili njihovim potpunim prenebegavanjem, na golu silu i pretnju.
Odavno se u javnosti čuju upozorenja da divlja gradnja nije samo tehnička stvar već vrh ledenog brega regionalnog mafijaškog udruživanja narko kartela, dok su na suđenjima koja se vode pripadnicima klanova optuženih za kokainske „biznise“ i naručena ubistva izneti mnogi podaci o tome da je „zidanje“ važna stavka u opstanku kriminalnih organizacija jer na taj način dobijaju najbržu mogućnost da operu prljav novac i vrate ga u legalne tokove.
Iz te vizure, zaključak je samo jedan: kiosk koji se na sceni pojavi 1995. u drugom činu drame, nakon kuća u Altini i Kaluđerici, i nadziđivanja na Vračaru i Banovom brdu, sigurno će do 2018. postati zgrada na Vračaru posuta belim kokainskim prahom. A šta odatle dalje proizilazi… pa, možda je i bolje da ne mislimo.
.jpg)
