Izvor: RTS, 18.Nov.2018, 19:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Utihnula je pesma salašara, ne čuje se ni škripa đermova
I dok je u Vojvodini sve više modernih salaša, koji privlače sve više gostiju, oni tradicionalni ubrzano nestaju. Prvi salaši u Vojvodini, s početka devetnaestog veka, bili su improvizovana privredna staništa stočara. Sada, sve veći broj mladih u potrazi za boljim životom odlazi u gradove, a salaši ostaju prepušteni sve ređim i uglavnom starijim zaljubljenicima u ovakav način života.
Odavno >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << je utihnula pesma salašara, ne čuje se ni škripa starih đermova, a po nepreglednoj banatskoj ravnici ne vide se ni konji čilaši. Ostala su samo sećanja na ta stara sretna i pomalo setna vremena retkih zaljubljenika koji su rođeni baš tu i odlučili da ceo život posvete salašima.
Bračni par Ferenc i Katica Erdelji žive na baš takvom jednom salašu starijem od jednog veka.
"Ustajemo u pet sati, popijemo kafu i razlaz – muž ode da muze a ja sredim živinu, onda idem u štalu, čistimo i radimo sve zajedno", priča Katica Erdelji iz Mužlje kod Zrenjanina.
Katičin suprug Ferenc priča da je u vreme kada je on došao u Mužlju u okolini bilo sedamdeset do osamdeset salaša.
"Posle su jako brzo nestali, stari ljudi su pomrli, a tu smo posle ostali nas troje-četvoro", dodaje Ferenc.
Salaš njihovog komšije Mihalja takođe je stariji od veka, vlasnik je odlučio da mu sačuva ne samo izgled već i sve alatke kojima su se služile generacije salašara.
"Puno znači za mene zato što uvek čovek nešto oseća čim vidi nešto starije", napominje Mihalj Išpanović.
I dok stari salaši polako iščezavaju sve je više novih modernih turističkih, kojima je jedina namena da privuku goste i kroz priču posetiocima prisete se onih iskonskih salaša.
.jpg)
