Izvor: Politika, 22.Jun.2008, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ni državama se više ne veruje na reč

Evropski sud za ljudska prava prati kako države ispunjavaju obaveze u slučajevima kada građani dobiju spor. – Srbija od 18 presuda ispunila samo jednu

Milija Matijašević je 2003. godine pritvoren u Novom Sadu pod sumnjom za ubistvo i prevaru. Razmatrajući da li da mu se produži pritvor, Okružni sud u Novom Sadu napravio je naoko sitan previd zbog kojeg je država 2006. izgubila prvi spor pred Evropskim sudom za ljudska prava. Umesto formulacije da je u toj fazi reč >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o „osnovano sumnjivom” licu, sud je u rešenju o produžetku pritvora Matijaševića označio kao učinioca krivičnog dela. Bio je to dovoljan razlog da se obrati sudu u Strazburu koji je potvrdio da je u ovom slučaju povređeno pravo na pretpostavku nevinosti. Novčano obeštećenje nije dosuđeno, a država je obavezana da plati samo 662 evra sudskih troškova. To je inače jedina od dosadašnjih 18 presuda koju je Srbija ispunila u celosti.

– To nije slučaj samo sa našom zemljom. Recimo, Ukrajina koja je mnogo duže članica Saveta Evrope, od 415 presuda izvršila je samo dve a Makedonija od 50 presuda nije ispunila još nijednu – kaže dr Slavoljub Carić, državni zastupnik pred sudom u Strazburu.

Prema izveštaju Komitet ministara SE za 2007. godinu poduži je spisak zemalja koje ni posle dve i više godina nisu izvršile presude. Ni posle pet godina Italija nije izvršila 17 presuda, Bugarska pet, Francuska četiri a na spisku ima i drugih. Kako se presude izvršavaju nadzire Komitet ministara SE, tačnije posebno odeljenje koje se sastaje četiri puta godišnje i na tim skupovima predstavnici država izveštavaju šta je sprovedeno u delo. Presuda treba da se ispuni u roku od tri meseca od dana pravosnažnosti, „a sve preko toga smatra se neblagovremenim”. Sankcija za kašnjenje je, kaže zastupnik, već sama činjenica da se takvi predmeti nađu na sednicama Komiteta, a predstavnici država detaljno moraju da obrazlažu u kojoj je fazi postupak na domaćem terenu i da odgovaraju na unakrsna pitanja.

Od države se traži ne samo da ispoštuje konkretnu presudu, već i da donese takozvanu generalnu meru, dakle zakonsko rešenje koje će biti preventiva da se iste povrede prava ne ponavljaju. Srbija se najčešće „saplitala” zbog dugotrajnih postupaka i povrede prava na suđenje u razumnom roku. U više navrata u Strazburu je ocenjeno da zemlja nema delotvorno sredstvo za ovu boljku. Da li su Zakon o Ustavnom sudu i uvođenje ustavne žalbe istinski efektni instrumenti, pokazaće vreme.

– Moja obaveza je da ispratim postupak pred domaćim sudom, što znači da se interesujem u kojoj je fazi postupak, da tražim da se predmet razmatra što hitnije, zapravo od svih instanci zahtevam da slučaj dovedu do kraja, jer time što je nekome isplaćena naknada nije sve rešeno. Evropski sud traži da se sporovi pravosnažno okončaju, ali, naravno, ne sugeriše kako će domaći sud odlučiti. Sudovi imaju slobodu da presude kako hoće, ali je važno da stvar pravno završi – objašnjava Carić.

S liste tako nije skinut ni predmet V. A. M, slučaj majke koja nije mogla da viđa kćer osam godina, jer se otac nije odazivao sudskim nalozima niti su nadležni mogli da mu uđu u trag. Osim što je dobila 15.000 evra naknade i presudu u svoju korist, ni godinu posle presude majka nije uspela da vidi dete. Državni zastupnik kaže da centar za socijalni rad i odsek za nadzor Ministarstva za rad i socijalnu politiku ulažu napore da nekako privole oca da omogući kontakt majke i deteta. Primena prinude u ovako osetljivim porodičnim odnosima, kaže, može biti kontraproduktivna. U italijanskom slučaju Guinčo, ni 10 godina od presude kontakt deteta sa drugim roditeljem nije ostvaren. Već odraslo dete obratilo se Komitetu ministara sa molbom da se više ne trude, jer kao punoletan može sam da odlučuje o viđenju sa roditeljima.

Neizvesno je kako će se rešiti i slučaj preduzeća EVT iz Leskovca koje je u Strazburu dobilo spor, jer od 1996. godine nije moglo da realizuje sudske presude o naplati potraživanja od firmi dužnika. Četiri preduzeća dužnika formalno su bez imovine, jer je ista već pod hipotekom, pa ako ne bude druge, EVT-u će potraživanja morati da namiri država. Pitanje je i kako će se ostvariti presude u kojima je Evropski sud ocenio da je domaći sud dvojici građana Babušnice, koji su u tom mestu osuđeni za klevetu, takvom kaznom povredio pravo na slobodu izražavanja. Da li će pomenutoj dvojici delo klevete da se briše iz kaznene evidencije ili je rešenje u postupku rehabilitacije ili nešto treće, još je neizvesno.

Da li zapravo imamo efikasan lek za suđenja u razumnom roku?

– Lek bi bio da se Ustavni sud zakonom stavi u poziciju Evropskog suda za ljudska prava. Kad postupak predugo traje i USS utvrdi takvu povredu trebalo bi da komisija za naknadu štete u takvim slučajevima dosudi naknadu, dakle baš kao sud u Strazburu. Time bi bio eliminisan status žrtve i takav građanin više ne bi mogao da se obraća Evropskom sudu po tom pitanju – kaže Carić.

Građani sada mogu da upute žalbu Ustavnom sudu, pa tek ako taj sud utvrdi povredu prava, obraćaju se Komisiji za nadoknadu štete koju ju nedavno formirao ministar pravde i koja nije u sastavu USS. Ali ako građanin ne dobije naknadu ili je nezadovoljan iznosom, on mora da podnese tužbu nadležnom sudu, dakle da započne nov postupak. Umesto da stvari ubrza i pojednostavi, procedura ne izgleda baš obećavajuće. Kako je USS tek počeo da rešava žalbe, a još nijednom žaliocu nije dao za pravo pa ni mogućnost da zatraži nadoknadu, delotvornost ove procedure tek će se pokazati.

M. Petrić

[objavljeno: 23/06/2008.]

Nastavak na Politika...