Izvor: RTS, 17.Dec.2019, 08:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mihiz – najbolji čitalac najboljih pisaca
U Beograd je došao kao popin Bora, u Irig se vraća kao prva glava srpske kulture, rekao je Matija Bećković tog decembra 1997. na sahrani poslednjeg uticajnog književnog kritičara u Srbiji. Ove godine dobili smo novo izdanje njegove sjajne "Autobiografije o drugima", a nekoliko meseci pre toga – konačno je u Irigu obnovljena kuća Borislava Mihajlovića Mihiza. Tu su se nakratko vratili i slikari čuvene Zadarske škole.
>> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
Stvaralac koji to nije dovoljno hteo da bude. Tako su prijatelji opisivali Mihiza. I zaista - do danas - još nema čoveka za čije se ime, formalno, vezuje tako malo proznih naslova, a čiji je duh prisutan u gotovo svim ključnim književnim delima druge polovine XX veka. Praktično, Borislav Mihajlović Mihiz je naš prvi i najznačajniji pisac iz senke.
"On je bio nešto slično tome samo u kontrasmeru, on je bio prvi i najznačajniji čitalac. Znači - ghost writer ne; on je to u stvari preventivnom kritikom, to je kritika pre nego što se knjiga pojavi. On je bio saradnik najznačajnijih pisaca epohe. Neki su govorili da je protraćio svoj talenat radeći taj posao; Igor Mandić je nedavno rekao da je on bio asketski intelektualac, da li je protraćio svoj talenat - ne bih rekao; mislim da je to sreća i za Mihiza i za srpsku književnost", smatra Vladan Bajčeta, istoričar književnosti koji je doktorirao na temi o Mihizovom delu, a trenutno priprema Mihizova sabrana dela.
Mihiz je obeležio celo jedno razdoblje u srpskoj, pa i jugoslovanskoj književnosti. Kao književni kritičar i stalni član Ninovog žirija od osnovanja do početka sedamdesetih godina, ali i kao verovatno najstrastveniji čitalac rukopisa. Pre nego što je postao beogradski student i "Dalaj Lama iz Simine 9a", bio je đak kojim se hvalila Karlovačka gimnazija.
Ipak, u susednom Irigu, gde se rodio, danas tvrde da u svemu tome najveći uticaj ima odrastanje među knjigama i u mestu koje ima najstarije čitalište u zemlji - Srpsku čitaonicu.
"Njegov otac prota Gojko bio je perovođa Čitaonice i sekretar neko vreme i to je sigurno uticalo, jer je rastao u kući u kojoj se cenilo znanje i ono što je važno - on je jedan od počasnih članova Čitaonice", kaže Vera Novković, direktorka Srpske čitaonice u Irigu.
Mića Popović: "Postoje dva mišljenja - Mihizovo i pogrešno" Počasnu titulu stekao je tek 1990. godine i taj događaj u Irigu se prepričava gotovo kao anegdota. Mihiz je u svom govoru rekao da je bio uveren da su se ta priznanja delila šakom i kapom, ali da je utvrdio, posle provere, da je pre njega tu nagradu dobio učitelj Stevan Jelkić koji je obnovio rad Čitaonice, pa 27 godina, sve do Mihiza, nije nagrađen niko. To je, kako je naveo, bio znak da ga njegovi Irižani nisu zaboravili i da "nisu podlegli udvoričkom režimu", priseća se Vera Novković Mihizovog obraćanja Irižanima te 1990. godine.
Ipak, Irig je tek početkom ovog veka počeo da se odužuje svom zemljaku. Tako je pre tačno deset godina novoosnovana srednja škola nazvana po njemu.
Srpska čitaonica u Irigu, koja će uskoro obeležiti 178. godinu od osnivanja, kulturnim i istorijskim značajem prelazi okvire malog mesta u kom deluje. Pre 15 godina ustanovila je Mihizovu nagradu, godinama je zagovarala i obnovu kuće...
Konačno uređena, kuća je otvorena početkom godine. Za sada, čuva deo Mihizovih privatnih predmeta, ali kažu da utisak dnevne sobe u kojoj je u većoj meri oblikovana književnost druge polovine XX veka odaje kolekcija ikona na staklu. Sve ih je, baš kao u nekadašnjoj Mihizovoj dnevnoj sobi, složola istoričarka umetnosti Ivana Simeonović Ćelić.
"Mihiz je bio moj ujak koga sam mnogo volela i njegova ćerka Mila me je zvala da joj pomognem. Mislim da je sada u toj kući sve složeno tako da izgleda dobro", objašnjava Mihizova rođaka.
Osim nekih ličnih predmeta u kući se čuvaju i dva Mihizova portreta - jedan je delo Mome Kapora, drugi - Miće Popovića.
Na tom Popovićevom portetu iz 1946. godine Mihiz izgleda tužno, priča nam predsednik udruženja "Eustahija" iz Iriga Avkim Kvas. Zato je, kaže, došao na ideju da "Mihizu u goste dovede prijatelje".
Kako je Zadar doveo Beograd u IrigUpravo zato, galerijski rad kuće započet je gostovanjem prijatelja: slike iz Poklon-zbirke Rajka Mamuzića tokom oktobra i novembra svedočile su o duhu umetničke pobune koja se odigrala odmah posle Drugog svetskog rata.
Istovremeno, ta izložba je dovela Beograd u Irig, kaže Kvas, jer su ljudi ciljano dolazili iz prestonice u Irig, samo da bi videli izložene slike.
Slike nastale tokom 1947. u Zadru, dela su Mihizovih prijatelja, tada tek mladih studenata akademije kod profesora Tabakovića, koji su tada pokazali otpor diktatu socrealizma. Naprasno odlučuju da odu na more da slikaju "po svom" i zovu i Mihiza sa sobom.
Mihiz je tada, pričalo se, bio "cvrčak koji je mrave terao da rade". O tom učešću jednog neslikara u tuđoj avanturi, sam Mihiz piše u "Autobiografijio drugima":
"Uskoro su počeli da pristižu i drugi i u našoj koloniji se sabralo desetak studenata (i studentkinja, naravno), gotovo trećina Beogradske likovne akademije. Radili su žestoko, uporno, kao seljaci, od sunca do noći. U kišne dane, primoravali su mene, jedinog neslikara, da im po ceo dan poziram i usput naglas čitam francuske i ruske pesnike. Ne verujem da je i u jednoj starinskoj slikarskoj radionici majstor terao učenike na toliki rad, na koliki su zadarski slikari terali sami sebe. Čak sam i ja naslikao dva mala pejzaža grube i jake paste, služeći se prstima umesto špahtlom. Bili su vrlo moderni i vrlo grozni."
Sve što su stvorili u Zadru bio je nekakav impresionizam i postimpresionizam, ali je to davalo potku za ono što će kasnije biti - jer svi oni će napustiti Akademiju i otići (najvećim delom) u Francusku i tamo će stvarati svoju pravu umetnost, navodi Ivana Simeonović Ćelić.
I zaista - svi, tada mladi, odmetnici iz Zadra postali su kasnije naši najpoznatiji slikari, koji su svoj rad nastavili u inostranstvu, uglavnom u Parizu. Ali odmah posle te zadarske epizode, najpre su bili izbačeni s akademije. Potom, ipak, vraćeni. Svi - osim jednog, Miće Popovića, kojem je ironično, ali iz današnjeg ugla proročki, rečeno da je "već gotov slikar".
Zadarska epizoda u životu svih njih, pa i Mihiza, ostala je prekretnica.
"Za nas sve je 1951. godina i Lubardina izložba prekretnica, a u stvari Lubarda je mudro čekao diktat i lagano okretanje Tita prema Zapadu. A mi u stvari imamo raskid sa socrealizmom odmah posle Drugog svetskog rata, a poenta je da je to Zadarska grupa uradila bez diktata - oni su osetili tu slobodu u sebi i zadržali je ceo život", kaže Kvas, koji je bio i autor izložbe Zadarske grupe u Mihizovoj kući u Irigu.
Ivana Simeonović Ćelić naglašava da taj duh i tu slobodu koju su doneli slikari Zadarske grupe u likovnu umetnost, Mihiz je doneo u književnost.
"Autobiografija - o drugima"Sa obnovom kuće, Irig kao da ponovo živi slavu svog poznatog meštanina. Književna publika, s druge strane, kao da ponovo otkriva Mihizovo delo. "Autobiografija", objavljena početkom 90-ih prošlog veka, ove godine doživela je novo izdanje i to kod "Kontrast izdavaštva", relativno mlade izdavačke kuće, koja je do sada objavljivala uglavnom autore leve orijentacije, u koju se Mihiz, ideološki, teško može uvrstiti.
"Meni je žao što se svi više bave Mihizovim društvenim angažmanom nego njegovim delom. Mislim da je njegov antikomunizam bio posledica toga što je zrelo doba proveo u vreme raspada komunizma", kaže izdavač Vladimir Manigoda.
Zadovoljan reakcijom čitalaca, ima i objašnjenje za veliko interesovanje za knjigu.
"Meni je zanimljivo to što sam knjigu viđao na polici i kod radikalnih levičara i radikalnih desničara i onda sam shvatio univerzalnost njegove (Mihizove) pojave u našoj kulturi i na to kako su društveni ekstremi koncipirali njegov rad", kaže Manigoda.
"To je slika epohe, nećete naći knjigu koja reflektuje posleratnu Jugoslaviju... to je Mihizova knjiga koja će se najduže čitati jer nam donosi podatke koje niko nije mogao znati osim Mihiza jer se družio ali i imao uvid u zakulisnu komunističku nomenklaturu, a književno gledano - to je delo koje govori ono što srpska književnost zna ali zaboravlja - da nisu samo romani i propovetke i poezija vrhovi, nego je vrhunac i memoarska proza", navodi Vladan Bajčeta.
Uskoro - i Matica srpska počinje rad na sabranim delima, u sedam tomova. Prva dva već su u pripremi, a urednik tog projekta Bajčeta kaže da sve treba da bude završeno do Sajma knjiga, u oktobru naredne godine.
Da li obnovljeno intresovanje za delo znači da je i danas moguć jedan Mihiz?
Nije moguć, smatra Bajčeta, pozivajući se na Mihizove reči da nema dobre kritike bez dobre književnosti i da je teško da može da se ponovi to vreme kao što su bile pedesete godine prošlog veka, kada se književna kritika suočavala sa romanima kao što su "Prokleta avlija", "Proljeća Ivana Galeba" i mnogim drugim romanima tog perioda.
U to, Mihizovo, vreme, bilo je tek 30 do 40 romana godišnje u celoj Jugoslaviji.
U današnjoj Srbiji, gotovo ih je dve stotine godišnje.
Premnogo? Možda nam je danas ipak potreban neki novi (prvi) čitalac kao što je bio Mihiz.
.jpg)
