Izvor: NoviMagazin.rs, 01.Mar.2019, 20:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Gojko Božović: Autocenzura i cenzura ponižavaju srpsko društvo
Kulturna politika u Srbiji ima samo jednu zajedničku osobinu sa Andrićevom Jelenom, ženom koje nema. I za nju bi moglo da se kaže: Nikad nije postojala. Sad je nema, kaže sagovornik Novog magazina
Razgovarala: Anđelka Cvijić
Pesnik, esejista i književni kritičar Gojko Božović jedan je od vodećih intelektualaca u ovdašnjoj kulturi. Kao glavni urednik i direktor izdavačke kuće Arhipelag iz Beograda, objavljivanjem dela najznačajnijih >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << svetskih i domaćih imena književnosti i društvenih nauka znalački se trudi da spasešta se spasti može u srpskoj kulturi iako su uslovi takvi da su mnogi od toga već odavno digli ruke. Božović (Pljevlja, 1972) je i potpredsednik Srpskog PEN centra, pa i s te pozicije čini sve što može da se obnove argumentovano kritičko mišljenje i kritička reč, koje u ovom društvu opasno počinju da zamiru.
Sagovornik Novog magazina dobitnik je velikog broja književnih priznanja, a prošle godine su mu pripala još dva. Zadužbina Petar Kočić (Banjaluka / Beograd) dodelila mu jeKočićevo pero za knjigu poezije Mapa (Povelja, Kraljevo, 2017) i Kočićevu knjigu za celokupni književni rad. Božović je prošle godine objavio i zbirku eseja Književnost i dani (Kontrast, Beograd).
Naslov knjige eseja pomalo zvuči pesimistično. Šta je njegov zajednički imenitelj?
Naprotiv, nimalo pesimistično mada je, razume se, književnost imala mnogo boljih trenutaka u svom dijalogu sa širokom javnošću. Književnosti je potreban javni prostor u kojem neće biti pitanje samo posvećenih nego pitanje ljudi različitih profesija i interesovanja, u kojem će živeti u dijalogu sa drugima, a ne preživljavati u dodiru s retkim čitaocima. Želeo sam da naslovom knjige sugerišem upravo taj neophodan odnos književnosti i javnosti, književnosti i svakodnevice, u kojem književnost nije ekskluzivan zamak ni luksuz retkih nego sastavni deo naših dana. U prvom delu knjige pisao sam o poetičkim pitanjima savremene književnosti, u središnjem ciklusu o piscima savremene svetske literature koji su mi bili važni u poslednjih desetak godina, a jednako su mi važni i danas, a u završnom ciklusu eseja o tome koliko izmenjene medijske, tehnološke i društvene okolnosti, a pogotovu radikalna marginalizacija kulture, utiču na pisanje i razumevanje savremene književnosti. Zajednički imenitelj svim ovim esejima jeste uverenje da književnost nužno stupa u dijalog s vlastitim vremenom, preispitujući njegove saznajne i oblikotvorne sile. Književnost, pri svemu tome, može da tumači i preispituje sve sile i sve velike priče svog vremena, ali ne sme da prihvati nijedan upliv moći u svoje tematsko polje ili u svoj poetički svetonazor.
Zbirku poezije nazvali ste Mapa. Da li se teritorija pesničkog istraživanja smanjila ili su joj se granice proširile?
Teritorija pesničkog istraživanja se neprestano proširuje, kao što se neprestano proširuje i jezik moderne poezije. Poezija u isto vreme otvara nove uvide i saznajne horizonte, otvara poetička pitanja, uvodi nove teme u književnost. Smanjile su se, međutim, granice akustike pesništva, njegovog javnog uticaja i vidljivosti. To mnogo govori o duhu vremena koje nije u stanju da prihvati tihi, promišljeni, problemski jezik poezije. Ja sam u Mapi istraživao odjeke mita i drugih priča dugog trajanja u modernom govoru i mišljenju. U istoj meri, u Mapi me je zanimalo da li se priče dugog trajanja mogu iskazati u tokovima savremenog mišljenja i, još pre, da li je i kako moguće danas zasnivati priče i značenja koji će trajati duže od trenutka u kojem su nastali, duže od vremena s kojim vode prvobitni dijalog. Današnje vreme troši ljude i njihov jezik, troši stvari i njihove uloge, troši značenja individualnih i zajedničkih tema, troši smisao i supstancu. Poezija je jedan od nekoliko preostalih načina, uz pomoć kojih se može razgrnuti pena dana i postaviti pitanja koja možda nećemo uvek rešiti, ali bez kojih nijedno rešenje nije dovoljno.
Ima li danas književnost ikakvu moć?
Za one koji čitaju ogromnu, za one koji ne čitaju nikakvu. Književnost ima značaj za čitaoce, za svakog konkretnog čitaoca taj značaj je u nečemu drugačiji i neponovljiv. Uostalom, u rukama čitalaca knjige dobijaju svoj konačni smisao. Ali je nestankom socijalne funkcije književnosti, što se dogodilo s padom Berlinskog zida na istoku Evrope, a u globalnim razmerama potvrdilo usponom masovne kulture od početka 1990-ih godina, književnost izgubila javni uticaj. To više nije forma kroz koju društvo pokušava da razume ključna pitanja svoje savremenosti. Od književnosti se čak više ne očekuju važna i teška pitanja. Od nje se očekuje i zahteva laka i površna zabava, politička korektnost, nesubverzivnost i odsustvo kritičkog mišljenja. Taj populistički obrazac, proistekao iz masovne kulture i političke manipulativnosti, suprotan je istorijskom trajanju književnosti i njen je najveći izazov u sadašnjem trenutku.
U književnosti su se uvek najavljivali i preko nje prelamali društveni i politički potresi. Kakav je sada odnos kulture/književnosti i politike u Srbiji?
Odnos države prema kulturi uglavnom je ritualan. To se najbolje vidi po tome što se kao kultura uglavnom doživljavaju samo državne institucije kulture, i to ne baš sve nego samo one koje mogu da donesu simbolički prioritet. Ali kultura nisu ni zgrade ni institucije nego, pre svega, kreativni pojedinci i umetničke grupe i institucije koji oblikuju savremenu srpsku kulturu. Ritualni odnos države prema kulturi vidi se i po tome što se kulturna tradicija uveliko pretpostavlja savremenoj kulturi. Ali se, pri tome, zaboravlja da kulturna tradicija ima smisla samo ako se osvedočava u živom trajanju savremene kulture. Pravi odnos države prema kulturi, kako tradiciji tako i savremenoj kulturi, najbolje se vidi po budžetu za kulturu. Taj budžet nije dostojan istinskih kulturnih potreba i interesa ovog društva. On ne pogađa samo ljude iz kulture nego, u još većoj meri, društvo koje bez kulture nema nikakve šanse za razvoj. Da bi se preko književnosti prelamali glavni društveni i politički potresi, neophodno je da ona ima veće javno prisustvo. Vidljivo je, međutim, nešto drugo: nimalo nisu retki pisci koji su prihvatili kao datost novo stanje u kojem je književnost sve više izvan javnosti u koju eventualno ulazi kao jedan od bezopasnih oblika zabave.
Mislite li da se kultura baš slučajno našla u zamci između rijalitija na nacionalnim frekvencijama i niskog procenta iz budžeta?
Od procenta iz budžeta mnogo je važniji javni status kulture. Procenat iz budžeta samo je stvarni izraz razumevanja značaja kulture. Masovna kultura jedan je od izvora populizma koji je pred našim očima postao globalan proces. Problem s masovnom kulturom nije samo to što potiskuje visoku kulturu iz javnog prostora nego i to što je ona koruptivna jer svojom razobručenom zabavom drži pod anestezijom veliki deo javnog prostora. Na drugoj strani, masovna kultura je potpuno nesubverzivna. Ona ne postavlja pitanja, ne unosi sumnju, ne poziva na kritičko razumevanje. Naprotiv, masovna kultura poziva ljude da se bezupitno zabavljaju u postojećim okolnostima za sve manje pare jer su sve manje pare kojima raspolažu. A rijaliti formati na nacionalnim frekvencijama samo su pogonsko gorivo da se mediji od proizvođača politički indukovane stvarnosti pretvore u proizvođače zabave kao političkog projekta. I u takvom poretku stvari za kulturu nema mesta.
Kako sumirate rezultate takve kulturne politike u Srbiji?
Kulturna politika u Srbiji ima samo jednu zajedničku osobinu sa Andrićevom Jelenom, ženom koje nema. I za nju bi moglo da se kaže: Nikad nije postojala. Sad je nema.
Neprestano se govori o ugroženosti ćirilice. Da li je zaista tako?
Nije sporno da se latinica više koristi u javnoj upotrebi. Nije sporno ni da je ćirilica lepo pismo i da je naše nacionalno pismo. Latinica je usvojeno pismo, ali je već dugo u upotrebi i postala je deo naše kulturne svakodnevice. Ona je najvidljivije nasleđe Jugoslavije. Otvaraju se dva pitanja. Da li odbacivanjem ili minimizovanjem latinice dovodimo u pitanje kulturno nasleđe nastalo u poslednjih sto godina u dobroj meri i na latinici? Umanjujemo li time i kulturni uticaj u prostoru koji se danas neodređeno i prilično nemušto naziva region? Ćirilicu više ugrožava nepismenost nego pitanje javne upotrebe.
Živimo li u paranoidnom društvu u kojem razvijamo sliku o ugroženosti, o izdajnicima i neprijateljima?
Populizam živi od proizvodnje neprijatelja. On parazitira na strahovima koje neprestano stvara. Negde su to migranti, negde su to strane sile, negde su to bivše vlasti, svuda je to elita, a kod nas su to posebno domaći izdajnici i neprijatelji zlatnog doba. Postojanje neprijatelja najbolji je test o karakteru jednog društva. Autoritarna i populistička društva, kakvo je trenutno naše, nezamisliva su bez neprijatelja. Postojanje neprijatelja uvek je model po kojem se oblikuje mesijanska uloga nepogrešivog vođe, stvara atmosfera neprestane kampanje i vanrednog stanja, ali i okolnosti za svaki mogući ishod, uključujući i dalji razvoj autoritarnosti i utvrđivanje ničim ograničene vlasti.
Može li se u takvom društvu pokrenuti dijalog? Postoje li ozbiljni intelektualni kapaciteti za njega?
Nije problem u intelektualnim kapacitetima, problem je u autoritarnom karakteru političkog poretka. Ne može se voditi dijalog u društvu u kojem se sužava mogućnost višepartijskog sistema i oblikuje kult ličnosti, dok se svako kritičko mišljenje doživljava kao neprijateljsko delovanje. Naš politički sistem sveden je na autoritarnog vođu, javni život je pretvoren u estradu i permanentnu propagandu, dok je osnovna forma komunikacije vanredna konferencija za štampu kako bi se između vođe i podanika ukinuli suvišni posrednici. To nije okvir u kojem je moguće voditi dijalog. Da bi se vodio dijalog, neophodno je obnoviti političko društvo i kritičko mišljenje.
Građanski protesti u gradovima Srbije traže i otvorenost medija za kritičku reč. Jesmo li zaboravili da postoji kritika ili je veliki broj intelektualaca danas podlegao autocenzuri?
Od cenzure gora je samo autocenzura. Cenzura i društvo i pojedince podstiče na borbu i otpor, autocenzura poništava i lične i društvene snage, ukida samopoštovanje i unosi duh apatije i pokornosti. Posle svega što je u modernoj istoriji učinila za svoju slobodu, Srbija je u naše vreme izbrisana sa liste slobodnih zemalja. Autoritarni populizam potisnuo je političke slobode u zemlji i ustavne garancije o podeli vlasti, onemogućavajući normalan politički život. Umesto institucija, na delu imamo centar moći oličen u predsedniku Republike, koji je postao zamena za odgovorne institucije i kredibilan politički sistem. Autocenzura i cenzura, zajedno sa izgradnjom kulta ličnosti, ponižavaju srpsko društvo, koje će se od svega toga teško oporaviti. Društvo se mora uspraviti i pobediti svoje strahove i ucene kojima je izloženo kako bismo dobili smenjivu vlast, političke slobode i okolnosti u kojima će vlast odgovarati građanima, nikako obrnuto. Glavni dobitak od protesta vidim upravo u tome što su u značajnoj meri raskinuli mrežu straha koja je poslednjih godina pritisla Srbiju.
Da li je u javnosti došlo do intelektualne smene: glumci se najviše čuju u odbrani demokratije i građanskih sloboda. Zašto pisci ćute?
Neki pisci ćute, neki pisci govore. Uostalom, ne govore ni svi glumci ili neki otvoreno govore u korist vlasti i sopstvenu korist, a ne u korist društva. Vidljivost glumaca i nevidljivost pisaca posledica je marginalizacije kulture, od koje samo film i samo delimično pozorište imaju status reprezentativnih, javno vidljivih umetnosti. Književnost više nema ni iluziju tog statusa. Pre samo trideset godina pisci su bili jedna od najvidljivijih profesija: nije se mogla zamisliti nijedna društvena tema, od demokratije do demografije, od nacionalnih interesa do ekonomske politike, a da pisci nisu oblikovali ključne tokove rasprave. Današnja nevidljivost pisaca logična je posledica toga što je književnost postala društveno nevidljiva.
Nedavno je Skupština Srbije usvojila Zbirnu listu kandidata za Nacionalni savet za kulturu (NSK) iako Zakonom propisane procedure nisu poštovane. Koji će biti ishod?
Iz nelegitimne procedure izbora ne može proisteći legitiman i nesporan Nacionalni savet za kulturu. Trenutni ishod je takav da Skupština Srbije nije izabrala predstavnike umetničkih udruženja, kao nezavisne predstavnike, u NSK. Nelegitimna procedura izbora i odluka Skupštine učinili su da je NSK pretvoren u još jedno nezavisno telo koje postoji formalno, a suštinski je ostavljen bez supstance i bez mogućnosti da bude aktivan i nesporan akter kulturne politike i korektiv izvršne vlasti.
Izdavač ste koji ima šansu da predstavi mlade pisce svetu. Dokle se u tome došlo?
Tu šansu treba neprestano iznova graditi, za svaku knjigu i za svakog autora posebno. S književnosti jezika kojim govori manje od 20 miliona ljudi uobičajeno se malo prevodi, u trenutnoj raspodeli stvari i događaja više nismo previše zanimljivi, dok glas o nama, nastao tokom 1990-ih, nije mnogo promenjen. Pošto srpski autori nisu u katalozima evropskih literarnih agencija, sem dva-tri izuzetka, Arhipelag se odlučio da zastupa prava svojih autora. Nije to klasičan izdavački posao, ali verujem da jeste nužno da srpska književnost bude više prevođena nego što je sada. Svake godine potpišemo dvadesetak ugovora za prevode naših pisaca na evropske jezike, ali i u SAD i Aziji.
Koji biste lek srpskoj kulturi, sem ličnog entuzijazma, prepisali za brži oporavak?
Entuzijazam je potcenjen resurs u našoj društvenoj stvarnosti. A mi nemamo mnogo resursa ni previše mogućnosti. Kultura jeste nesumnjivo jedan od najboljih izraza ovog društva i otvorena mogućnost da ono prevaziđe sopstvenu apatičnost, podeljenost i nedostatak samopouzdanja, kao i sliku nastalu delovanjem pogrešnih političkih izbora, rđave istorije i loših političkih elita. Pored entuzijazma, druge potencijale kulture vidim u upornosti i istrajnosti. I, naravno, u opstajanju uz najbolje vrednosti i kriterijume visoke kulture.
.jpg)
