Izvor: Blic, 21.Okt.2017, 19:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KAO DA JE OTIŠAO NEKO MOJ Zašto nas pogađaju smrti poznatih
"Preminuo je Dragan Nikolić", stiglo mi je nekoliko SMS poruka rano ujutro 11. marta prošle godine. Pomislio sam da li je moralo baš tog jutra da se desi, pretrpan poslom, to sam morao odmah da uvrstim u radni dan i naravno da sve ostale poslovne i privatne obaveze podredim tome. Nedavno je preminuo Ljubiša Samardžić, slično sam pomislio i nije bilo vremena za žaljenje. Za to vreme na društvenim mrežama su, kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i svaki put kad umre neka javna ličnost, ljudi počeli da ostavljaju poruke u stilu: "Kao da je otišao neko moj. Zbogom, Šurda!", "Gledam In Memoriam Ljubiša Samardžić i slušam njegovu ženu, a čujem moju majku i vidim mog oca", "Još jednom mi je umrla Jugoslavija! Ljubiša Samardžić je umro"...
Zašto nas smrti poznatih ličnosti toliko duboko pogađaju?
Odgovor sam prvo potražio kod poznatog psihijatra i psihoanalitičkog psihoterapeuta Ljubomira Erića.
- Ja mislim da je to sasvim normalna i prirodna reakcija velikog broja ljudi nakon dugog vremena druženja sa popularnim ličnostima koje su zavoleli i voleli. Rastanak od njih doživljavaju bolno kao što bi doživljavali i rastanak od nekog svog, bliskog, jer su te i takve ličnosti postali deo njihove okoline, ili čak porodice. Ali, ne bih se složio da reagovanje na smrt istaknutih pojedinaca ide nekom pravolinijskom putanjom, svi se žale i oplakuju istim intenzitetom i snagom. U tom ponašanju se očitava prefinjena selekcija i ljudi vrlo diskriminativno iskazuju svoja osećanja prema osobama koje su u životu pokazale više dobrih osobina i tako pružile mogućnost drugima da ih vole. U ovom slučaju ja najviše mislim na Dragana Nikolića i Ljubišu Samardžića, naše proslavljene glumce - kaže Ljubomir Erić.
I dalje mi nije jasno odakle potreba da se iskazuje toliko masovno žaljenje, ostavljanje emotivnih poruka na društvenim mrežama, za osobama koje ne poznajemo lično, privatno.
- Na delu je psihološki proces identifikacije. Mnoge osobe su živele živote paralelno sa životima svojih ljubimaca, uživljavale se u njihove uloge, volele i patile s njima u mnogim životnim situacijama. Tako se stvarala emocionalna veza sa njima, mi psihoterapeuti bismo rekli pravi transfer, pa je sasvim očekivano da se gubitak takvih osoba žali i oplakuje, nekada i veoma emotivno. Zanimljivo za čitaoce biće moje psihoterapijsko iskustvo povodom smrti Dragana Nikolića. Nekoliko mojih pacijenata, žena i muškaraca, bilo je istinski pogođeno njegovom smrću. Pamtili su i evocirali takve detalje koje mi dobijamo u psihoterapijskom procesu samo od pacijenata u transfernom odnosu - objašnjava profesor Erić.
Odmah se nameće dilema da li je takvo iskazivanje emocija iskreno ili je to neka vrsta kolektivnog rezonovanja, odnosno pripadanja grupi.
- Kako sam ja to doživljavao, najčešće je bilo potpuno iskreno. Pomenuta dva glumca bili su pozitivne ličnosti u dugom vremenskom periodu, ja ne pamtim da su imali neku moralnu ili njoj sličnu krizu, društveno su bili najšire prihvatani, imali su izuzetno prisne odnose sa svojim kolegama, sa svojim suprugama, isto tako, istaknutim ličnostima, da spomenem samo Milenu Dravić koja je bila i ostala prva dama našeg glumišta. Istinu govoreći, malo je onih kojima se nisu sviđala njihova glumačka ostvarenja. U atmosferi mržnje i destrukcije koja je zavladala našim okruženjem, takve ličnosti svetle i zrače, ljudi imaju potrebu za njima i takvim ličnostima, i prirodno je da su emotivni. I ja, u svojim poodmaklim godinama, bio sam iskreno potresen njihovom smrću - priznaje on.
Moram da ga pitam još kako je sve počelo, da li su u stvari sa pojavom televizije glumci i muzičari počeli da ulaze u naše živote i zašto smo počeli da se identifikujemo sa nekima od njih?
- Naravno. Pošto ja kao izvor koristim svoje psihoterapijsko iskustvo i kontakte s obrazovanim ljudima, svakodnevno dobijam informacije koliko su im pojedine ličnosti iz tog sveta drage, koliko detalja o njima znaju, kako ih oponašaju ili ako su napravili neku pogrešku u životu, koliko ih osuđuju. Televizija se odavno uselila u naše domove i daje nam šansu da biramo identifikacione uzore. Mene raduje što su mase ljudi tako burno reagovale na pojedine smrti u našoj sredini, pokazali su da imaju dušu i da se ona nije izmenila ili ne daj bože usahnula. Ne raduje me to što ta ista televizija na nekom drugom kraju truje te iste duše, o čemu sam takođe spreman da govorim sa vama - zaključuje Ljubomir Erić.
Za mišljenje sam pitao i Branka Rosića, nekadašnjeg muzičara, danas novinara i publicistu. On kaže da ako si nečiji fan, onda sa njegovim odlaskom nestaje i deo tebe.
- Ja sam radio Leksikon Yu mitologije i pre neki dan sam rekao kako je pola ljudi iz te knjige umrlo. Za sve one rođene u Jugoslaviji to deluje kao da odlazi deo tvog detinjstva, pa osim što ti je žao zbog njih, negde žališ i sebe jer odlazi i deo tvog života. Nije to sebičnost, ali čini ti se da sa njima odlazi i jedan deo tebe i da je to definitivno kraj mladosti, koliko god se zavaravao da si još mlad. A odavno to nisi. Kada su u pitanju veliki muzičari kao Leonard Koen i Dejvid Bouvi, isto ti se čini, ako su te oni gledali sa zida sobe ili sa kolekcija albuma, iako to zvuči patetično, ali kao da su postali tvoji porodični prijatelji i kroz sve to deluje kao da ti je otišao neko iz porodice - priča Rosić, i dodaje da je to samo jedan aspekt te da postoji i nešto paralelno s tom dubokom žalošću.
- To je zloba koja se javlja kada su u pitanju loše vesti o poznatim ljudima. Kao što je tajna velike popularnosti crne hronike jer verovatno ljudi vole da se teše nad svojim nekim neostvarenim životom tako što se loše stvari događaju i nekim velikim ljudima, a tu ne mislim na smrt, nego na druge loše vesti vezane za poznate ličnosti - navodi on, a izražavanje saučešća na društvenim mrežama vidi u stvari kao nečiju samopromociju.
- Društvene mreže su postale između ostalog i sredstvo samopromovisanja. Mi živimo u opštem rijalitiju pa tako i ti potpuno anonimni ljudi imaju potrebu da se svaki dan oglašavaju i bez neke profesije postaju zvezde društvenih mreža. Jednostavno, to su hroničari događaja na društvenim mrežama gde se samopromovišu. Tako i u slučaju smrti poznatih, njima je to još jedna prilika za samopromovisanje - zaključuje Rosić.
Ivana Milenković, voditeljka “Kulturnog dnevnika” i jedna od urednica “Studija znanja” slaže se da odlazak poznatih glumačkih legendi i velikana za sobom povlači kolektivnu tugu jer su njihove uloge u filmovima, predstavama i serijama obeležili detinjstvo, mladost i živote mnogih.
- Nekada ste imali mnogo manji broj poznatih ličnosti i svako je svoje izlaganje u javnosti morao da opravda kvalitetom, talentom i radom. Danas, s druge strane, imate ljude koji su prisutni u medijima, a da retko ko od nas može da kaže zašto. Prevladava kvantitet nad kvalitetom, a takozvane zvezde štancuju se kao na pokretnoj traci. Ovo je vreme hiperprodukcije. Na mnoge od njih zato brzo zaboravljate - postaju poznati preko noći, ali je ta slava kratkog veka, jer se vrlo brzo pojavljuju nova lica koja se trude da se izbore za svoje parče slave po bilo koju cenu, i to uglavnom skandalima. U tom moru haosa, glumačke legende koje nas polako, jedna po jedna napuštaju nostalgično nas podsećaju na neka druga, lepša vremena, na vrednosti u koje ne sumnjam da mnogi od nas i dalje žele da veruju. Nekada se čini da zajedno s njima umire i naša nada - priča poznata voditeljka, ali ipak, naglašava da nije sve tako crno.
- Srećom, imamo mnogo novih, kvalitetnih ljudi, kojim samo treba dati dovoljno prostora i podrške da razvijaju svoj talenat i kreativnost. Ukoliko kao društvo to uspemo da shvatimo, na odličnom smo putu da se ličnosti za kojim tugujemo sećamo sa radošću, a da u vremenu koje je pred nama otvorimo nove horizonte i prihvatimo nove ljude koji će biti deo naše budućnosti i budućnosti nekih novih generacija koje dolaze. Recept je jednostavan: budimo dovoljno hrabri da negujemo prave vrednosti! - poručuje Ivana Milenković.
Sociolog Ratko Božović kaže da to što ljudi često razne osobe koje gledaju na televiziji doživljavaju kao sebi bliske zapravo stvara veliku konfuziju.
- Neko preko televizije dođe u vaš svet, u vašu percepciju i zatim kada ga nema vi osećate taj nedostatak, nema više tog vašeg čoveka koga ste prihvatili ili koji vam je nametnut. Naime, neko postane poznat tako što ga mediji naprave poznatim, preko noći ga stave u poziciju jedne masovne percepcije. Kad se već to napravi, u medijskoj slici automatski se proizvode i posledice koje se tiču njegove smrti. To je sastavni deo. To može da bude fabrikovano ako su fabrikovani slavni i njihova slava. To se naravno ne odnosi na poznate umetnike sa renomeom, iza kojih stoje dela, to je drugo. Čitava stvar je u vrednosnom sistemu koji je ne naročito koherentan i necelishodno ustanovljen - objašnjava Božović.
On dalje nastavlja da je u takvoj vrsti žalosti važna percepcija, odnosno taj doživljaj, ali priznaje da je teško reći da li je to baš iskreno.
- Da tu ima nekog proživljavanja u sebi, sigurno ima, ali dokle on stiže i kako izgleda, to se ne može reći sa sigurnošću za svakog pojedinca. Koliko je to zaista iskreno to je individualna stvar, ali ponekad postaje malo i masovna zaraza kad to krene, kao paranje čarapa. U tom modelu ponašanja postoji gubitak individualnog naspram onog što je gomila - zaključuje Ratko Božović.
Sudeći po ovim stručnim i iskustvenim stavovima te fenomenološki posmatrano vidimo da emotivni doživljaj odlaska javnih ličnosti zavisi od odnosa koji smo do tada izgradili prema nekome od njih, što bi trebalo da je vrlo individualna stvar, ali da takođe veoma lako upadamo u zamku masovne percepcije što pojedinci koriste i za neku vrstu samopromovisanja na društvenim mrežama gde često takva žalost počinje i završava se postavljanjem određenog statusa, citata, patetičnog komentara...
.jpg)
