Izvor: Luftika.rs, 15.Feb.2019, 19:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako su se 1 Splićanka i 4 grlata Dalmatinca proveli u Beogradu?
Hrvatska radijska voditeljka Nina Slišković Goleš napisala je tekst kao odgovor splitskom gradskom poslaniku Martinu Pauku koji je, nakon napada na vaterpoliste Crvene zvezde, na Fejsbuku napisao da sad „mogu da pričaju kakvo je more u februaru“.
Ninin odgovor koji je napisala na svom blogu pod imenom Ruž & Ružmarin prenosimo vam u celosti i u originalu:
>> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << />
„Zamisli, doživela sam Beograd u februaru a nisam na vlastitoj koži osetila kakva je temperatura Dunava u to doba godine. Očito je to ovih dana jedna priča iz rubrike „verovali ili ne“. I to ne da sam ga doživela sama, doživelo ga je nas četvoro glasnih dalmatinaca, koje teško da bi po bilo čemu mogao svrstati u neprimetnu kategoriju ljudi. Još teže bi nas bilo smestiti među ljude koji su se i po čemu trudili biti „low profile“ u tuđoj zemlji, nemojmo se lagati.
Zamisli, nas četvoro grlatih i glasnih smo celo to putovanje pričali glasnim hrvatskim jezikom, ili ako hoćeš još preciznije; dalmatinskim naglaskom kojeg iz nas nije pretjerano iskorenilo ni deset godina zagrebačkog života, a kamoli par dana putovanja u Beograd.
View this post on Instagram
Ova slika se zove mir. I nebo hvala. I tebi, životiću, isto. Ne treba ništa više nego što je.
A post shared by Nina Slišković Goleš (@ninasliskovicgoles) on Feb 8, 2019 at 10:51am PST
Smejali smo se tih dana još glasnije nego što smo pričali. Gde god smo se pojavili naš prijatelj Bojan je rasuo sav svoj muzički talent pred nepoznate ljude pevajući punim glasom i još punijim srcem kakvog Olivera, Mišu ili klape. Dragojevića, da se razumemo.
Zamisli, neokrznuti, netaknuti i bez krivog pogleda smo preživeli čak nekoliko dana Beograda, s vidljivim obeležjima odakle smo i čiji smo, ni čuti nas nisi trebao, sigurno si mogao primetiti naš crveni automobil sa splitskim registarskim oznakama kako provocira ulicama Beograda.
Danima smo se mi tako vozikali bez da smo pribegli onoj tradiciji vešanja grba fudbalskog kluba grada u koji si došao o retrovizor, ili postavljanje šala sa simbolima tog istog kluba pod zadnje staklo. Neopterećeni mržnjom i idejom da bi naš auto ikome mogao da smeta parkirali smo gde smo stigli i kad smo stigli, pa se na kraju vratili kući sa istim istijatim autom sa kakvim smo od doma i krenuli.
View this post on Instagram
NE mržnji! Virtualnoj i stvarnoj koja je postala preopipljiva… ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ Imaš život da voliš, da se smiješ, da grliš do one granice kad pomisliš da ćeš slomit nekog, život je da ljubiš, da ti je srce puno, da rasteš svaki dan, da si radostan i da si nekome radost. Život je da scrollaš po Instagramu s osmijehom od uha do uha u nekom svom svijetu. Znaš da je to stvarnost provučena kroz filter, uljepšani život, profiltrirana istina, sve da bi dobio u konačnici malu oazu ljepote, osmijeha i srdaca. Treba nam toga. Fali nam toga. U stvarnosti zatrpanoj mržnjom na svakom koraku, stvarnom ili virtualnom, fali nam dobrih priča, dobrih ljudi, ljudi s idejama i mudima. Onih koji nisu sjedili i govorili kako se ne može, kako je teško, kako smo generacija bez perspektive, već su grizli, borili se, radili i uhvatili perspektivu iz koje stvari izgledaju ipak malo bolje. Zato krenem sa scrollanjem da se napunim pozitivnom energijom i nahranim uspjesima ljudi oko sebe. Uvijek imaš taj izbor: hoće li ti uspjeh drugih biti vjetar u leđa ili trn u oku. Scrollam, gledam, lajkam i iskreno sam sretna zbog svakog malog i velikog uspjeha poznatih mi, polupoznatih ili potpuno nepoznatih ljudi. A onda izađem iz tog svog balončića od sapunice i na prepad me pogodi stvarnost u kojoj se realno, bez ikakvog generaliziranja, na dnevnoj bazi uvjerim kako velika većina može podnijeti sve osim tuđeg uspjeha. Prije nego se odvažiš na bilo kakvu javnu aktivnost u ovoj maloj zemlji velikih kompleksa, trebaš se dobro psihički pripremiti na činjenicu da na jednog onoga kojem će biti iskreno drago što od svog života radiš nešto, ide barem pet onih kojima po defaultu ideš na neku stvar, jer eto, razvaljuješ. Ili se barem trudiš da razvališ. Dobrodošao u društvo u kojem si najbolji kad si jadan i nauči se nositi s tim. Guraj svoj film i stavi si u glavu da je bitniji onaj jedan koji te s ponosom gleda i kojem srce zaigra kad naleti na tebe na Instagramu, nego sto drugih koji će s podsmijehom svoje komplekse liječiti na tebi. Neka ti je srce puno ljubavi. Ne troši te otkucaje na plitke stvari kad s njima možeš u dubine. Ili visine.
A post shared by Nina Slišković Goleš (@ninasliskovicgoles) on Feb 2, 2019 at 12:16am PST
A da budem baš maksimalno iskrena, čini mi se da su i po beogradskim putevima baš zahvaljujući tim tablicama imali malo više razumevanja za naša brljanja u saobraćaju i pogrešne trake.
Zamisli, nas četvoro grlatih i glasnih dalmatinaca u Beogradu ne da nismo plivali Dunavom u februaru, nego su Beograđani sa nama po ulicama i restoranima u glas pevali, naše pesme, ako baš insistiraš na ovoj naše i vaše strogoj i jasnoj podeli.
Ne da se nismo nagutali vode iz Dunava u februaru nego su nas Beograđani oduševljeno častili i nazdravljali s nama.
Ne da nismo okusili sav spektar mržnje koju ljudsko biće može proizvesti ni iz čega, već smo se naslušali razgaljenih priča i pričica, uspomena na neka očito lepša vremena, slušali smo o ljubavi i iz očiju im čitali nostalgiju, prepoznavali smo se po srcima, a ne po obiežjima, jezicima i geografskim širinama.
Rušili smo emocijama geografske granice.
I zato mi nemoj niti pokušati prodati priču o tome kako svetom treba hodati u strahu i jeftinim kamuflažama skrivati ko si. Pogotovo mi nemoj nalaziti opravdanja za mržnju i nasilje, jer krenemo li iti jedan korak tim putem, bojim se da će više teško biti postaviti ikakve granice.
View this post on Instagram
Škicam ovu šalicu već kojih godinu dana, znaš kako te neke male stvari nekad želiš, a nikad ih ne staviš na vrh ljestvice prioriteta pa sve ostane samo na željenju. Ne bi da je šalica privatni avion, pa eto mogu ju samo sanjati… Uglavnom, sanjanju i željenju je došao kraj jutros kad se na vratima pojavio Vjeko iz @malaradnjadizajna i donio mi šalicu na poklon. Ne znam što ti piješ jutrima, al ja pijem pamet cijelog svijeta. I jutrima i danima i noćima.
A post shared by Nina Slišković Goleš (@ninasliskovicgoles) on Dec 11, 2018 at 3:26am PST
Budala ima svugde, bez obzira na koordinate i nacionalne pripadnosti, opravdanja za nasilje ne bi trebalo biti nigde.
Nemoj mi meriti svet koji je i moj svojim dvostrukim merilima. Nemoj me uveravati kako je sedenje na kafi na splitskoj Rivi u trenirci s grbom kluba za koji igraš provokacija, a da je hodanje svetom, Evropom ili ako baš hoćeš nešto svežiju uspomenu – Rusijom, u kockicama od glave do pete, pitanje zdravog sportskog duha. Nemoj mi od sporta stvarati prvu liniju fronta.
Nemoj mi prodavati nasilje pod “takav mentalitet” krinke. Na kraju, nemoj mi slati u svet poruku o mom gradu čije su me ulice odgojile i poslale dalje u taj isti svet, kao o gradu zadojenom mržnjom, kad je on toliko više od toga.
Ne tražim da zauzmeš pravu stranu istorije, razuma ili ljubavi ako baš hoćeš, ne mogu očekivati da smo svi na toj istoj strani, ali mogu staviti svoj potpis pod izjavu kako je Split puno više od mržnje koja se juče razlila po Rivi, i svega što smo čuli i videli nakon toga.
Pa evo, stavljam ga.
Moj Split je puno više od ove mrziteljske razglednice poslate u svet.
Nadam se da ćete imati priliku da iskusite to.“
Koliko će proći dok vaterpolisti u Splitu budu spokojni kao hrvatski navijači u Novom Sadu?
.jpg)
