Izvor: SrbijaDanas.com, 28.Apr.2021, 22:43

ANA (20) JE BILA NAJMLAĐI PACIJENT NA RESPIRATORU: Izašla je sa osmehom na licu, njen oporavak PET MESECI kasnije izgleda OVAKO

Beograđanka Ana Cvejić (20) spada u grupu rizičnih pacijenata u vreme pandemije korona virusa. Iako je mlada i jaka, ona već dugo boluje od dijabetesa, što je svrstava u ugroženu populaciju.

Ipak, kada je primetila prve simptome kovida, jedina briga joj je bila - da li je zarazila još nekog. Onda, par dana kasnije, krenuli su simptomi koji su bivali sve jači. Na kraju, usledila je borba za život na respiratoru, ali Ana je izašla kao pobednik, sa ogromnim osmehom >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << na licu. Danas, pet meseci kasnije, o tome priča ovako:

- Prve simptome sam osetila nakon par dana od zaražavanja, osećala sam se malaksalo i umorno, međutim to sam prepisivala mnogo bržem ritmu života, nego što sam pre vodila, koji je trajao dva meseca. Mislila sam da je došlo do tačke pregorevanja i da je vreme da smanjim obaveze. Krenuli su drugi simptomi, jaka bol u grlu, bol u glavi… S obzirom na to da mi je rođendan bio 6 .novembra, ta euforija mi je davala energiju, prikrivajući ostale simptome. Tih dala krenuo je blag kašalj, naravno da mi je odmah na pamet pala korona, ali svi smo želeli da verujemo da je blaga prehlada ili umor, čime smo se tešili. Te noći je sve krenulo… Osetila sam da imam temperaturu, ujutru kad sam uzela da izmerim, molila sam Boga samo da je nemam, znala sam da će to značiti da sam sve ostale dovela u opasnost. Dan pre toga mi je bio rođendan, svi su me izljubili i izgrlili. U glavi su mi samo bili oni, nisam želela da ikoga dovedem u opasnost, bilo mi je briga za sebe samo sam želela da nikome ništa ne bude. I sada sam, kad na sve pomislim, mnogo zahvalna što sam ja ta koja je prolazila kroz sve ovo, sebi nikada ne bih oprostila da je neko zbog moje nemarnosti završio kao što sam ja - kaže Ana.

Ana od svoje 13. godine boluje od dijabetesa, zbog čega se ubraja u posebno ugroženu populaciju.

- Uprkos dijabetesu, mogu reći da nisam osoba koja se brzo razboljeva. I te kako mislim da imam jak imuni sistem, treniram, hranim se zdravo… - kaže Ana. Ipak, njenom telu predstojala je teška borba.

- Prvog dana temperature otišla sam u kovid ambulantu, kao osoba koja ima dijabetes nisam želela niti jedan momenat da čekam. Nažalost, iako se delovalo na vreme, čekala sam na rezultate testa 4 dana koji je došao negativan. U životu nisam osetila veće olakšanje, toliko sam bila srećna što neću nikome preneti. Međutim, stanje se sve više pogoršavalo. U svakom momentu sam bila mnogo psihički jaka, pozitivna i nasmejana, trudila sam se da se mislimavati, ne možete ni jesti, ali u glavi sam govorila “izdrži i ovome će doći kraj”, ni sumnjala nisam da je taj “kraj” mogao izgledati drugačije - kaže nam Ana, dodajući da su se u narednim danima novi simptomi samo nizali.

- Nakon što sam osetila bolove u leđima, ispod lopatica, znajući da nisam paranoična i da nisam umišljala stvari, otišli smo kod pulmologa. On mi je prepisao nove antibiotike, jer je bio siguran da po mojoj krvnoj slici, ja nisam kovid pozitivna. Te antibiotike nisam ni počela da pijem, nije bilo vremena… Usledili su novi simptomi, veoma brzi i jaki otkucaji srca, otežano disanje, povraćanje. To je bio trenutak kad sam molila za pomoć, kad sam rekla da je vreme da se pozove hitna pomoć. Znala sam da mi treba pomoć, želela sam da se sve završi, bilo je iscrpljujuće i ja, onako pozitivna devojka, ovome nisam videla kraj.

Pošto imam dijabetes, mislili smo da sam u ketoacidozi i, uz konsultacije sa medicinskim stručnjacima otišli smo u Urgentni centar. Dok pišem ovo, 5 meseci kasnije, osećam istu onu bol, iste one suze u očima mi sad naviru kao tad dok sam u čekaonici čekala na pomoć. Sećam se kako su me ljudi oko mene gledali, sećam se tih utešnih očiju koje kao da kažu “drži se, dete”. Nakon višesatnog čekanja, moj otac je tražio da mi bilo kako pomognu, verujte mi da nije to uradio, legla bih na sred poda i bilo bi me briga kako to izgleda. Nisam više mogla, mislila sam da ću se svakog trenutka onesvestiti. Ubrzo sam bila smeštena i nakon što su potvrdili moje sumnje, a to je da sam u ketoacidozi, daju mi terapiju. Osećala sam veliko olakšanje što sam pod njihovim nadzorom, znala sam da će mi biti bolje uz njih. Onda opet čekanje, od jedne do druge analize, od ultrazvuka do rendgena… Od momenta kad su me primili nisam više mogla da hodam. Koliko god se trudila - snage nisam imala. Nakon što i oni počinju da sumnjaju da imam koronu, odlučuju da me prebace na odeljenje gde se nalaze pacijenti moguće pozitivni na kovid. I u tim momentima, bila sam nasmejana i pozitivna, verujući da se bliži kraj. Međutim tad test pokazuje da sam pozitivna, dolazi hitna pomoć i vode me u kovid bolnicu. Ne mogu a da ne spomenem te divne ljude koji rade u ambulantnim kolima, oduševili su me i stvarno učinili da na momente zaboravim gde sam. Moje raspoloženje se još više diglo iako znam gde idem. Zato želim da istaknem koliko je bitno biti okružen takvom energijom u tim situacijama! Ovim putem želim ako iko od njih ovo pročita zna da je jedna mlada devojka Ana jako srećna što je baš na njih naletela - priča Ana.

- Naredna četiri dana su bila prava borba za život. Kad vam sad neko kaže “borba”, možda je ta reč već izgubila svoju jačinu, ali kad bi je pročitali opet i stvarno razmislili o njoj, imali biste bolju predstavu o mom boravku u bolnici. Iz dana u dan, stanje je bilo sve gore i gore. Četiri dana, a meni se stanje ne popravlja, sve više sam postajala svesna kako je sve ovo jedna preozbiljna stvar. Imala sam napade gušenja i puls mi je bio ubrzan, temperatura preko 39 stepeni. Osoba kao što sam ja, uvek nasmejana i pozitivna, u tom momentu sam 80% bila sigurna da je za mene ovo kraj. Osoba sam koja obožava život, raduje mu se i živi ga punim plućima. Nisam želela da se tu završi, sa svojih samo 20 godina, pa život je preda mnom, ima još mnogo stvari koje želim da doživim. Nakon što sam dobila dijabetes, moj život se promenio za 180 stepeni, od tog momenta moj život čine sitnice, od tog trenutka moj je život postao jedna oaza smeha i pozitive. Nije bilo vreme da mu kažem zbogom.

- U ta četiri dana ja bivam priključena na kiseonik, na visoke doze kiseonika, sve kako bi na bilo koji način izbegli taj respirator. Bila sam premeštena nekoliko puta na razna odeljenja, cela se bolnica borila da jedna mlada devojka ne ode, da je izvuku…

Nažalost, od tako lošeg stanja dosta se stvari ne sećam, ali sećam se jedne jezive scene na intenzivnoj nezi pulmologije, kad se desilo “nešto” (tačno šta je to bilo ne znam, rečeno mi je da je bio napad gušenja – ja se ne sećam), ali sećam se da sam ih sve onako uspaničene oko sebe gledala, da su mi išle suze i da su moje usne izgovarale “molim vas, ne dajte mi da umrem, ja volim život”. U tom trenutku sve je stalo, sad mi se sve više čini da je trajalo i nekoliko minuta, pogledi uprti u mene, ti nesigurni pogledi puni tuge. Brzo prebacivanje na jedinicu intenzivne nege, gde me uspavljuju i priključuju na respirator. U tom momentu to je bila moja poslednja šansa…

Rečeno mi je da je anesteziolog primetio da se borim i da ću se sama izvući, te su tako odlučili da me nakon 18h skinu sa istog. Znam koliko im je bilo teško, znam koliko su me svi tamo gledali kao malo dete puno života, kao njihovo dete... Kad sam se probudila, sećam se da je moja duša toliko želela da se nasmeje, da im pokaže koliko sam im zahvalna, ali nisam imala snage. Bila sam jako umorna, samo su mi suze pošle, imala sam potrebu sve redom da ih izgrlim i zahvalim što nisu odustali od mene. Kao najmlađi pacijent koji je bio u tako lošem stanju, moram reći da su ti ljudi, svi medicinski radnici, spremačice, jedni veliki ljudi i da sam im neizmerno zahvalna na svemu. Na svakom osmehu, na svakoj brizi, na tome što su me tako voleli i brinuli o meni kao da sam neko njihov… Takve stvari se nikada ne zaboravljaju, pa samim tim se i danas, nakon 5 meseci, a sigurna sam i da će se do poslednjeg dana mog života, ovo nalaziti u mom srcu. Nažalost, nemam način kako da stupim u kontakt opet sa svima njima i zato koristim ovu priliku da se ovo čuje, koristim priliku da im na ovaj način zahvalim na svemu. Od tog momenta, ja sam postala neki drugi pacijent, nasmejan i srećan, toliko zahvalan… Nadam se da će me se takve i sećati - kaže nam Ana.

- Od momenta kad sam se probudila, sve je krenulo nabolje. Sećam se momenta nakon samo par dana od najgoreg momenta, od momenta kad sam gubila dah, da je došao doktor poručujući mi da su rezultati odlični i da su mi pluća kao da se maltene ništa nije desilo, iako sam imala jaku obostranu upalu… Sećam se koliko smo svi bili srećni i ponosni, oni na mene, a ja na njih. Moj lek je bila njihova briga, osećala sam se da nisam sama i samim tim imala još veću snagu da se borim, kao da mi je njihova energija tu snagu davala. U bolnici sam ukupno bila 14 dana, na naše veliko čudo moj oporavak je išao odlično. Čuda se dešavaju, a sigurna sam kad imate toliku volju za životom, neko gore neće dozvoliti da taj život napustite.

- Na moju veliku sreću, za sad nemam nikakve posledice. Moj oporavak je išao odlično. Ono što me je uplašilo jeste što sam nakon desetak dana od izlaska iz bolnice, osećala neku slabost u grudnom košu. Znajući da mnogi imaju posledice i da je jedna od njih vezana za kardiloške probleme, samo sam se toga plašila. Odmah sam otišla kod kardiologa i ustanovili smo da je razlog mog visokog pritiska i ubrzanog pulsa u stvari jedan lek koji sam morala da pijem kako bih završila svoju terapiju. Dobila sam neke lekove i nakon dva meseca, prestala sam da pijem lekove i sve se vratilo u normalu. U međuvremenu, ja sam polako uvodila aktivnosti u vidu šetnji, praveći kroz njih progres. Kad god me je neko pitao da li sam se oporavila skroz, rekla sam da dok ne budem mogla da treniram u teretani kao pre, neću moći da kažem da sam se u potpunosti oporavila. A danas? Da, mogu reći da sam se skroz oporavila i neizmerno sam zahvalna na tome.

Postoje stvari koje su se promenile u mom životu, jedna od tih stvari je prioritet, moj pritoritet sada je biti zdrav, srećan i zahvalan na ovom divnom životu - u svakom njegovom segmentu. Još jedna stvar koja se kod mene promenila, jeste moj optimizam, i dalje ja verujem da će sve biti kako treba, ali to više nije ona sigurnost od pre, nakon cele ove situacije postala sam plašljiva. Mada dok to ne remeti moju “oazu sreće” ne brinem - zaključuje Ana.
Pogledaj vesti o: Coronavirus

Nastavak na SrbijaDanas.com...