Izvor: BeautifulSerbia.info, 19.Maj.2017, 09:00

Fantastičan izlet do Fantasta

Fantastičan izlet do Fantasta

Slobodan Ogrizović
Jednog lenjog letnjeg julskog dana krenuli smo na put, da konačno vidimo taj čuveni Fantast, dvorac Bogdana Dunđerskog, kao i susedni Bečej, ostajući i dalje večito zapitani zašto je toliko vremena trebalo da se napravi ovaj tako lep izlet, a do mesta koje je svega stotinjak kilometara udaljeno od Beograda?

Odmah posle prelaska mosta kod Beške i prolaska pored Kovilja (gde je lepo malo se zadržati i videti manastir, ako to već niste učinili), >> Pročitaj celu vest na sajtu BeautifulSerbia.info << dolazi se do skretanja za Šajkaš. Iako je, donekle, privlačna ideja da se ostane na autoputu, sve do skretanja za Srbobran, ipak je izlet – izlet, a kako ćete zaista uživati u izletu nego laganom vožnjom bačkom magistralom – kroz Šajkaš, Đurđevo, Žabalj, Čurug i Bačko Gradište?
Svako od tih simpatičnih, ušorenih vojvođanskih sela nudi ponešto za videti, ali trebalo je ipak stići do Bečeja i nešto videti pre nego što sunce baš upeče. Ali da barem pomenemo nekoliko zanimljivosti!
Đurđevo je, za poznavaoce viskija, čuveno kao mesto u kome se pravi prvi i jedini srpski viski! Nažalost, poseta destileriji „Two doves“ (dve golubice) nije deo turističke ponude Đurđeva, a bilo bi lepo da nas (i vas) jednog dana tamo sačeka putokaz ka viskiju! E sad, možda bi za mnoge tu već bio kraj izleta, a možda bi morali i da prespavaju u Đurđevu, barem dok se ne otrezne od degustacije, ali planovi putovanja i postoje da bi se menjali! Tvorac domaćeg viskija je gospodin Šandor Komaromi, koji je duže od četvrt veka radio i eksperimentisao sa raznim postupcima, sastojcima, burićima… da bi došao do današnjeg (mogu slobodno reći – izvanrednog) proizvoda – malt viskija, proizvedenog isključivo od ječmenog slada, triput destilisanog (onako kako se, na primer, pravi i najbolji irski viski) u klasičnom kazanu i zatim ostavljenog da leškari još najmanje četiri godine u burićima od hrastova sa Fruške gore! Pa kad ponovo krene akcija „kupujmo domaće“  – da znate da se to odnosi i na viski! Na sajtu destilerije možete naći više informacija o dve golubice, kao i mesta na kojima možete da nabavite ovaj proizvod, a – pošto su već i japanski, i tajvanski viski proglašavani za najbolji svetski viski, nema razloga da ta nagrada jednom ne dođe i u naše, tj. Šandorove ruke!

Vozeći se dalje bačkom magistralom, na izlasku iz Žablja doći ćete i do prelaza preko rečice po imenu Jegrička, a table pored puta vas upozoravaju da ustvari prolazite kroz park prirode Jegrička, koji otkida delove opština Bačka Palanka, Temerin, Vrbas i Žabalj, obuhvatajući preko 11 hiljada hektara, što kopna, što vode.

Park je zaštićen zakonom, pa pazite šta ovde radite! A zaštićeno je, pre svega, 80 vrsta vodenih i močvarnih biljaka (pa i vodeni orašak i mešinka, ako umete da ih prepoznate), kao i 198 registrovanih ptičjih vrsta (valjda će odnekud sleteti još i te dve!), među kojima i vodeni bik, crnogrli gnjurac, patke – njorke i kašikare (!), i ko zna šta sve još. Za posmatrače ptica – pravo uživanje. Dakle, i vodeni bik je vrsta ptice, mada postoje i neki pravi vodeni bikovi (iz legendi o Vlasinskom jezeru) koji znaju ponekad noću da izađu iz jezera i naprave lom. Jegrička je ujedno i stanište vidri, koje mogu svakoga dana da jedu drugu vrstu ribe, skoro mesec dana, a onda sve ispočetka.
Na malom zemljanom parkingu pored rečice, odmah uz most koji prelazi preko Jegričke, videćete lokalne pecaroše, neki restorančić, ali ništa značajno – što bi vas zadržalo u vašem pohodu – osvajanja dvorca Dunđerskog.

Uzgred, kad smo već kod geografije, da priču o Jegričkoj zaključimo i informacijom o njenom toku – od kanala DTD, pa do ušća u Tisu, blizu Žablja – što ukupno iznosi (čak) 64 kilometra rečnog toka.
Veoma brzo stići ćete i do Čuruga, još jednog ušorenog vojvođanskog sela, gde možete da vidite veliku crkvu sa, kažu, najvećim zvonikom na Balkanu. Čurug je nekada bio poznat po vetrenjačama, a danas se, odmah uz put, može videti još jedna vetrenjača, ali bez svojih „krila“. Da pomenemo i da je u ovom selu osnovnu školu pohađao današnji Mitropolit zagrebačko-ljubljanski dr. Porfirije.

Severni deo sela izlazi na Staru (ili Mrtvu) Tisu, odakle se može nastaviti i ka Bisernom ostrvu, a u blizini je (ali, nažalost, ne odosmo do tamo) i spomenik žrtvama januarske racije (1942. godine) u Čurugu. Prema podacima Memorijalnog društva, tada je – za desetak dana racije mađarskih fašista – a na ime odmazde za nekoliko, u borbi nastradalih, okupatorskih vojnika – zverski ubijeno više od 500 Čuružana, i među njima najmanje 86 dece starosti do 15 godina. Osim Čuruga, nastradao je i ceo okolni region, i procenjuje se da je ta genocidna racija odnela skoro 13 hiljada žrtava, koji su velikim delom – što ubijeni, što živi ili ranjeni – bacani pod led koji se te zime uhvatio na Tisi. I tako, uvek isto – gde god krenete po ovoj zemlji, krv, kosti, nevine mrtve duše…

A što se tiče pomenutog Bisernog ostrva, osim po dvorcu Rohonci iz 19. veka, ono je poznato i po čuvenom vinu „Krokan“. Vinova loza je doneta – možda iz Francuske, možda iz Alžira, ali ju je grof Rohonci sigurno zasadio baš ovde, na ovom osunčanom ostrvu blizu Čuruga i Novog Bečeja. Tu je i nastao Muskat Krokan, a vino nazivaju i pićem bogataša. Danas ga možete videti i u lokalnim beogradskim radnjama, po ceni od oko 2000 dinara. Vredi, svaki dinar, a čak i ako se malo zamislite zbog cene, biće vam lakše kada čujete da je to vino grof nekada slao na poklon svojim prijateljima – po evropskim dvorovima – i da je tadašnja vrednost flaše Krokana, preračunata na današnju vrednost – iznosila oko 1000 evra! Dakle, vino je pojeftinilo oko 500 puta od tada, pa neka neko kaže da se danas teško živi?

A grof Rohonci je, kako to stoji na sajtu Krokana, bio pravi boem, bonvivan – i osim vina je obožavao i novac, žene, karte, lov… a po legendi je jednom iste noći izgubio, a zatim i povratio i imanje i suprugu Izabelu! Eto, nekad – kad bi vas žena (baš) iznervirala, vi biste jednostavno otišli da se kockate, i – izgubili je na kartama.

Krokan se nekada nije ni mogao naći u slobodnoj prodaji, što nije ni čudo kada su veliki ljubitelji ovoga vina bili čak i drug Tito i De Gol. A kažu da je i Putin, prilikom posete Srbiji, pio baš ovo vino.

Kroz Čurug smo prolazili i u odlasku i u povratku. Tako smo u odlasku opazili tablu – putokaz za restoran – riblju čardu „Tiha Tisa“, a u povratku tamo i svratili. Na malo zbijenom prostoru, u sklopu jednoj simpatičnog domaćinskog imanja, blizu obale Stare, Tihe ili Mrtve Tise, nalazi se pomenuta čarda – koja vam nudi riblju čorbu (i to isključivo od smuđa i šarana), specijalitete od ribe i standardnu ponudu roštiljskog mesa. Posle predivne riblje čorbe, naručismo (a da nas pitate zašto, ne znamo) baš roštilj i – imamo samo jedan savet – ako dođete ovde držite se ribljih specijaliteta!

Inače, ta Stara Tisa je ustvari jedan zatvoreni, polukružni, meandar Tise potkovičastog oblika, i kažu da je tu voda perfektna i za kupanje i za kuvanje (a posebno ribljih čorbi).
Od Čuruga put vodi dalje – kroz Bačko Gradište – pa pored velikih bečejskih ribnjaka, i tako sve do ulaska u (Stari) Bečej. Da biste stigli do Fantasta, čim pređete kanal DTD nastavljate glavnim putem (malo levo, malo desno, ali nema greške) i tako sve do uključenja na Srbobranski put, koji nastavlja skroz ka severu, ka Senti. Međutim, još u samom Bečeju, baš kod „Lukoil“ pumpe, skrećete na put ka Bačkoj Topoli, tzv. Topolski put, a zatim, posle nekoliko kilometara, videćete i obeleženo skretanje ka Fantastu. Još malo vožnje uskim, „dvorskim“ putem, i tu ste.
Takođe, malo pre pomenute pumpe, nalazi se još jedno odvajanje (na levo), na tzv. Iđoški put, koji vas vodi pravo do dvorca. Pa sad, kako vam drago.

I tako, dođosmo i do dvorca Bogdana Dunđerskog, po imenu Fantast. E sad, na šta danas čovek pomisli kada kaže „dvorac“? Par meseci pre ovog izleta, bio sam u Torinu, video kraljevsku palatu, dvorac Kastelo… još uvek se sećam poseta Luvru, Versaju, dvorcima Loare… Fantast svakako ne može da se poredi sa tako velelepnim građevinama, ali je zato tu, blizu, i naš je! I lep je, mada mu ne bi smetalo još doterivanja, i pored toga što se vidi da je dosta toga urađeno i renovirano prethodnih godina.

Najviši deo zamka je četvorougaona kula, ili toranj, na koji se možete popeti uskim, kružnim stepeništem i uživati u pogledu koji puca (čuj – puca, eksplodira!) na sve četiri strane sveta. Osim kule, tu su još i tri, nešto niže kule, jedna kvadratne i dve kružne osnove, sa onim pravim špicastim vrhovima primerenim (zamišljenim) zamkovima iz bajki! Na prozorima nedostaju samo zatočene princeze koje čekaju prinčeve da ih spasu – uspinjući se uz kulu držeći se za njihove duge, duge pletenice!

Veleposednik, Bogdan Dunđerski, izgradio je tako zamak po svojoj volji i želji, a zahvaljujući svom drugarstvu sa čuvenim slikarem – Urošem Predićem – u impozantnoj kapeli, koja se nalazi desetinu metara udaljena od dvorca, posvećenoj Svetom Đorđu – nalazi se divan ikonostas sa nekoliko predivnih Predićevih radova. Kasnije, 1943. godine, Bogdan Dunđerski je i sahranjen u toj kapeli. Posleratna vlast nije se baš mnogo potrudila oko očuvanja dvorskog kompleksa, a usput su iz zamka nestali i nameštaj, umetničke slike, nakit, tepisi, kristalni lusteri i srebrnina. Dvorac su, umesto Dunđerskih, ili barem turista, pohodile – ovce! a kapela zamalo nije postala električna centrala – da je nije, svojim vezama sa tadašnjom vlašću, spasao lično Uroš Predić.

Na ulazu u kapelu možete videti i tablu „Zadužbina Bogdana Dunđerskog – veleposednika starobečejskog i sentomaškog – 1923. godine.“
Fantast danas funkcioniše i kao hotel, sa oko petnaest apartmana i soba. Ljubazno osoblje dvorca/hotela omogućilo nam je da pogledamo jednu sobu, dostojnu hotela sa pet dvorskih zvezdica. Ukoliko hoćete da noćite (i još dobijete doručak) u nekom od apartmana (jedna osoba), to će vas koštati 5.770 dinara (podatak iz jula 2016. godine). Inače, odmah uz recepciju hotela nalazi se nekoliko vitrina sa poređanim peharima i fotografijama najznačajnijih trenutaka iz istorije ergele Fantasta.
Nekoliko prostorija dvorca, uređenih za turističke obilaske, ukrašeno je rustičnim nameštajem, a tu su i svečana sala, i jedan veliki koncertni klavir – te bi se dalo naslutiti da se u okviru Fantasta često organizuju koncerti ili drugi kulturni događaji. Uzgred, dvorac možete obići i sami, a možete se i – pre dolaska – dogovoriti sa lokalnim kustosom i vodičem o organizovanom obilasku Fantasta.
Ergela je posebna priča. Pre rata ovde je trčalo, kasalo i galopiralo oko 1400 rasnih konja, koji su posle rata prodavani Italijanima – po klaničnoj ceni (nadam se da nisu i završili po klanicama). Danas (po informacijama sa raznih sajtova) ovde živi nešto manje od sto grla. Dok smo šetali okolo, mogli smo videti samo 2-3 prazne štale, dok su konji verovatno bili na ispaši ili na nekom treningu, iako je bilo prilično vruće, a sunce visoko.
Po obilasku dvorca, možete sesti u lokalni dvorski restoran, gde se može nešto popiti, a i pojesti (sadržaj jelovnika je delovao privlačno) ali nas je čekao Bečej…
Porodica Dunđerski je imala, osim ovoga, još nekoliko dvoraca po Vojvodini, kao u Čelarevu (koji kao ukras na ulazu ima brata blizanca skulpture lava koja krasi i Fantast), Kulpinu i još poneki.

 
Odmah pored Fantasta, dvorca, nalazi se i veliki, prazan bazen, na čijoj sredini se nalazi mala fontana. Napunjen bazen, sa fontanom u radu – bio bi to zaista predivan prizor za sve posetioce… A po legendi, Bogdan Dunđerski je bazen punio mlekom, da bi se njegova najveća ljubav – Mara Dinjaški Đalinac (nekadašnja – neko kaže žena, a neko kaže verenica, kovača sa imanja Dunđerskog) – kupala u mleku. Nažalost, Mara se kasnije razbolela i umrla, a za spomen na nju – Bogdan je tražio od Uroša Predića da Bogorodica, u kapeli, ima lik njegove voljene Mare.


A ime Fantast – dvorac je dobio po najpoznatijem grlu od onih 1400 predratnih konja, šampionu koji je 1932. godine na beogradskom hipodromu pobedio u sve tri trke i osvojio sve što se moglo osvojiti. Kada je Fantast uginuo, Dunđerski ga je sahranio na ovom imanju, i – po završetku izgradnje zamka – građevini dao ime svog ljubimca.

Uz oproštajnu kaficu i sokić u Fantastovom restoranu, nastavismo naš izlet – povratkom u Bečej.

Ka centru Bečeja, gradićem koji je samo svojim istočnim delom naslonjen na Tisu, vodi jedna vrlo ekološka ulica, po imenu Zelena. Vrlo brzo ćete, sa desne strane, videti jedno od centralnih bečejskih znamenitosti – poslastičarnicu, ili – kako to kažu Mađari: cukrászda – po imenu „Žerbo“. Ne znam da li je bečejski Žerbo u nekoj vezi sa svojim svetski poznatim imenjakom, tj. imenjakinjom (poslastičarnicom) u Budimpešti, koja tamo postoji duže od jednog i po veka? Ovo neobično ime potiče od imena vrhunskog poslastičara, Emila Žerboa, rođenog u Ženevi, u – poznatoj poslastičarskoj porodici, što je bio još jedan dokaz da iver ne pada daleko od klade, a ni šlag od čokolade. Emil je, sa svojim slatkišima – što sa ukusnim tortama sa kremom od putera, što sa punjenim čokoladnim bombonama (na primer – sa višnjom i konjakom) – osvajao nepca cele Evrope. Na kraju se usidrio u Budimpešti, gde se i dan danas njegovo ime pominje sa pijetetom.
Uglavnom, ni bečejski Žerbo nije za bacanje, a kad stanete ispred velikih staklenih vitrina sa kolačima, odmah zažalite što niste par decenija mlađi, i što ne možete odjednom da pojedete barem pet-šest kolača! Šta je tu je… Opet, zaista je teško savladati čak i samo jedan kolač, jer Žerbo a la Bečej nudi, iskreno, i kvalitet i kvantitet. Ko ne voli kolače, tu je i bogata ponuda sladoleda, a sve to možete gustirati u otvorenoj bašti sa unutrašnje strane zgrade.

Nastavismo dalje – po već jakom julskom suncu – dalje, Zelenom ulicom koja malo kasnije prelazi u „Zeleni korzo“ (Zöld korzó, što kaže mađarski narod). Korzo vas vodi pravo ka Tisi i lepo uređenom šetalištu, a usput ćete proći i pored bečejskog hotela, lepe spoljašnjosti, od narandžasto-crvenkaste fasadne cigle – „Imperial lux“, nekada zvanog „Bela lađa“. Malo pre nego što dođete do Tise, videćete i jednu veliku okruglu ploču, blago ukoso uzdignutu iznad tla, na kojoj je u mozaiku prikazan grb Bečeja. Nažalost, ploča je u prilično ofucanom stanju, i šteta je da se ne dovede u red, kad se već neko nekada onomad potrudio da je napravi.

Tisa je divno izgledala, potpuno upivši u sebe zelenu boju okolnog drveća, i verujem da Bečejci svakodnevno uživaju u tom prizoru. A koliko je dugačko šetalište uz Tisu – ne znam.
Ka centru Bečeja možete se vratiti kroz Goranski park, koji se prostire paralelno sa Zelenim korzom, i to je jedan pravi park, sa preko 2300 stabala i stotinjak različitih vrsta drveća i žbunja. Kamo sreće da su bečejski gorani uređivali, na primer, Tašmajdan, pa da su po svim onim ćelavim delovima parka posadili svo to drveće!
Iako je park praktično naslonjen na centar Bečeja, kažu da se u parku mogu ponekad videti srne i zečevi.
A vi se zapitajte da li ste ikada čuli za 39 vrsta žbunja, i to na jednom mestu? A ovde su: japanska aukuba, pa bagremac, fizokarpus, julianova žutika, maklura, pajasmin, pampastrava, puzava mušmulica, šipurak ali i vatreni grm!

Pošto prođete park, videćete i sportski centar „Bečej“ sa termalnim bazenom i Jodnom banjom (radi još od 1904. godine), mesto gde su nekad harali vaterpolisti kluba „Bečej“, koji su 2000. godine čak i osvojili titulu prvaka Evrope! Nažalost, klub je već 2002. godine prestao da postoji, a kasnije je na njegovo mesto uskočio VK „Bečejac“. A prvaci Evrope su te godine bili Aleksandar Šoštar, Slobodan Soro, Predrag Zimonjić, Veljko Uskoković, Aleksandar Šapić, Jugoslav Vasović… Kakav sastav!
Ubrzo se stiže na centralni gradski trg – „Trg oslobođenja“, kojim dominira velika pravoslavna crkva, a trg svojim prisustvom uobličavaju i zgrada opštine, crkva Uznesenja blažene Device Marije, kao i Gradsko pozorište.

Bečej se, inače, nekada nalazio na sred puta između Novog Sada i Subotice, ali se izgradnjom auto-puta našao, pomalo, na periferiji zbivanja. Naravno, od Bečeja do auto-puta imate 15-20 minuta vožnje, tako da je ova nova pozicija, bez svog tog saobraćaja, verovatno i zahvalnija za Bečejce.
Istorija kaže da se gradić prvi put spominje još davne 1091. godine, tako da će u ovome veku Bečej proslaviti prvih hiljadu godina postojanja.
Opet, to što ga je tada neko spomenuo, ne znači da Bečejci nisu ovde živeli i pre toga. Prema nalazima na ovom području, reklo bi se da su neolitski Bečejci ovde pecali i pili Krokan još pre skoro sedam milenijuma, tj. još u petom milenijumu pre nove ere. Posle njih, ovde su živeli i eneolitske Lale, a zatim i bronzane i gvozdene… Kao i na drugim područjima današnje Srbije, i ovuda su prolazili mnogi narodi, mnoge vojske i razni putnici namernici. U petnaestom veku ovde se nalazio i posed despota Đurđa Brankovića, da bi zatim došli Turci, u liku i delu Mehmed-paše Sokolovića, koji nije mnogo mario za zatečene pravno-imovinske odnose, tj. šta je čije.
Ako se eventualno spremate za neko takmičenje iz istorije, onda sami potražite šta se još dešavalo u sledećih nekoliko vekova, tj. kuda su prošle velike seobe, kuda Austrijanci a kuda Turci, pa šta su zatim radili Bečejci dok su bili na Potisko-pomoriškoj vojnoj granici Habzburške monarhije… i tako sve do 1918. godine kada su i Bečej i okolina ušli u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS), koja bi se danas verovatno zvala Kraljevina Srba, Hrvata, Slovenaca, Bošnjaka, Crnogoraca, Makedonaca, Albanaca, Federike Mogerini i ostalih.
Mi smo, reklo bi se, malo poranili sa dolaskom u Bečej, tj. u njegov centar, jer je za septembar 2016. godine (dakle dva meseca posle našeg dolaska) bila najavljena rekonstrukcija centralnog trga. A da mu je rekonstrukcija bila potrebna – jeste.
omenuta, pravoslavna crkva Svetog Đorđa podignuta je sredinom 19. veka i zaista predivno izgleda, sa svoja tri zvonika, koji simbolišu Sveto Trojstvo, od kojih srednji, najviši, ima čak 52 metra visine, a dva niža, bočna po 34 metra. Ili, kako to kažu istoričari umetnosti, ovo je „jednobrodna građevina sa poligonalnom apsidom i pevničkim prostorima obeleženim blagim pravougaonim ispustima“. Blistavo bela boja crkve, kontrastno okružena bogatim zelenilom, pravi je ukras Bečeja.
Ulaz u crkvu krase četiri masivna stuba u korintskom stilu (ništa bez braće Grka), a kada se nauživate u pogledu na spoljašnjost crkve, možete svoje divljenje da nastavite gledajući u centralni ikonostas, podignut negde oko 1860. i neke godine, da bi krajem 19. veka Uroš Predić, lično, naslikao – prestone ikone, pa nad njima praznične ikone i predstavu Svete Trojice nad carskim dverima, a u najvišoj zoni Raspeće i preostale ovalne ikone, kako to već red nalaže.
Ne bi to bila prava srpska crkva da je neprijatelji i okupatori nisu malo bombardovali i rušili, pa je tako srednji toranj oštećen 1944. godine, a obnova tornja i krova crkve izvedena je nekih dvadeset godina kasnije. Prema ogromnim flekama od vode, na delu crkve – tik iza korintskih stubova – reklo bi se da je istekla garancija za radove na krovu, i da je vreme za dodatne popravke.
Nedaleko od pravoslavne, nalazi se i katolička crkva, čiji je sat na zvoniku – ili neispravan ili žuri dva sata u odnosu na pravoslavno vreme. A najverovatnije je da sat uopšte ne radi, jer je zvonik crkve Uznesenja blažene Device Marije upravo u procesu rekonstrukcije.
Odmah preko puta crkve Svetog Đorđa (dobro, ne baš preko puta, jer ih dele desetine metara velikog trga, sa nečim što je verovatno fontana – ali bez vode), nalazi se i zgrada opštine iz 1881. godine, pa njenih 60 metara fasade jasno ograničava konture gradskog trga. Deo te opštinske zgrade je ustvari zadužbina baronese Eufemije Jović, izgrađene u secesionističkom stilu, tj. inspirisane prirodnim oblicima i strukturama (kako se, uzgred, stručno objašnjava šta je to tačno – „secesija“).
U blizini opštinske zgrade, takođe na samom trgu, nalazi se i veliki Spomenik slobodi, posvećen borbi i stradanjima stanovnika Bečeja u Drugom svetskom ratu.
Nije to bio baš neki detaljan i profesionalni obilazak Bečeja, jer je ipak sa svih strana, a najviše odozgo, peklo julsko vojvođansko sunce, i sigurno bi se dalo naći još puno zanimljivih stvari – samo da je naišao neki oblačak – ali nije.

U šetnji do parkinga – sporednim bečejskim ulicama, mogle su se videti i neobično ukrašene fasade i velike drvene kapije, a samo sporadično – po neki Bečejac koga je muka naterala da izađe na vrele ulice, ili je, u boljem slučaju, možda krenuo do lokalnih bazena.

Ovu divnu turističko-istorijsko-kulturnu posetu završili smo, hm, obilaskom još jedne velike građevine, izgrađene početkom 21. veka, sa mešavinom vizantijsko-baroknog i gotičko-secesionističkog-kičerajskog stila, danas nažalost poznatiju i posećeniju mnogo, mnogo više i češće nego što je to slučaj sa bilo kojim od navedenih mesta u ovom putopisu, a po imenu „Fashion Park Outlet“, u Inđiji.
Čim je ovaj putopis objavljen, želeo sam da to podelim sa gospodinom Komaromi Šandorom, proizvođačem prvog srpskog viskija. Na moju veliku žalost, saznao sam od njegovog sina da je gospodin Šandor u međuvremenu preminuo… Zato ovaj tekst posvećujem uspomeni na ovog vedrog, duhovitog, inovativnog i vrednog čoveka, sa nadom da će njegova porodica nastaviti sa proizvodnjom domaćeg viskija, iz Đurđeva.
S. Ogrizović

Nastavak na BeautifulSerbia.info...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta BeautifulSerbia.info. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta BeautifulSerbia.info. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.