Izvor: RTS, 28.Mar.2015, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Profil reprezentacije Portugala, ili ko čeka "orlove" u Lisabonu
Razbacivanje frazama je omiljena novinarska slabost i razbibriga, ali reprezentacija Portugala nam ne ostavlja previše manevarskog prostora. Oni zaista jesu „tim jednog čoveka" i tim koji je decenijama „prelepi gubitnik", prepun kvalitetnih igrača, sposobnih da igraju atraktivan fudbal koji, naposletku, ipak ne daje željeni rezultat. Takođe, u utakmici sa selekcijom Srbije, u kojoj će lopta svakako opet biti okrugla, a dogovori iz svlačionice nedvosmisleno ispoštovani, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << oni jesu vrlo očigledni favarit.
Selekcija Portugala je prvi put na Evropsko prvenstvo otišla 1984. godine. Dakle, čekali su dugo, imajući u vidu da se najbolji evropski timovi takmiče u različitim formatima od 1960. godine. Stigli su do polufinala, kada ih je zaustavila Francuska Platinija, Tigane i Žiresa, kasniji pobednik turnira, savladavši ih sa 3:2 u jednoj od zanimljivijih utakmica kojim nas je kontinentalni šampionat obradovao.
Pre toga, Portugal je 1966. godine, nošen voljom i umećem „crnog pantera" Euzebija, stigao do polufinala Mundijala u Engleskoj. Tamo je od njega bolji bio domaćin, odnosno još jedan pobednik. Međutim, Portugal je u meču za treće mesto bio bolji od Sovjetskog Saveza (za koji je gol postigao Eduard Malofejev, kasnije legendarni trener, najpoznatiji po romantičnom pristupu i uspehu u Dinamu iz Minska).
Portugal u nekim današnjim obrisima, odnosno Portugal kao redovni učesnik velikih takmičenja, i favorit ili favorit iz senke (opet te fraze) na istim, nije postojao pre 1996. godine. Tada je porasla generacija sa Ruijom Koštom, Luisom Figom, Fernandom Koutom i Vitorom Baijom, između ostalih. Kažemo porasla, jer je reč o onima koji su znani i kao „zlatna generacija", odnosno dvostruki uzastopni prvaci sveta za igrače do 20 godina.
Ipak, uspeh iz mlađih kategorija nikada nije, makar ne u željenoj potpunosti, transferovan i u seniorskoj konkurenciji. Bilo je tu nekih polufinala, jedno vrlo bolno finale, ali „zlatna generacija", a ni ona posle nje, predvođena Kristijanom Ronaldom od svih ljudi, nije uspela da zapravo osvoji zlato.
Nije teško naslutiti, Kristijano Ronaldo je centar igre Portugala i svih njenih stremljenja i danas, i to će sasvim sigurno biti dokle god bude bio deo nacionalnog tima.
Njegovo prisustvo u timu je beskrajno značajno bez dileme, ali ne mora da bude u potpunosti pozitivno. Kao i svi igrači najviše klase, on privlači mnogo pažnje, što neumitno otvara prostor njegovim saigračima. Takođe, protivnik, ma ko on bio, nikada se neće usuditi da izađe previše visoko protiv ekipe koja u svom sastavu ima ovog fudbalera sa Madeire, jer mu to može kreirati prostor koji će on, budite sigurni, znati da iskoristi.
Ali, dok sve ovo koristi selekciji Portugala, činjenica stoji da ekipe koje previše zavise od jednog fudbalera umeju da budu jednodimenzionalne, relativno lako čitljive. Ako sastav ima jedan izvor kreativnosti, posebno u završnoj trećini terena, uz adekvatan taktički pristup nije ga teško zaustaviti ili pacifikovati. I na kraju, nije mali broj instanci u kojima se Ronaldovi saigrači osećaju obaveznim da odigraju loptu baš njemu, iako su oni sami, ili neki drugi igrač u njihovom dresu, u boljoj poziciji. Real Madrid je proćerdao silne prilike ove i nekih prethodnioh sezona baš iz tog razloga.
Ono što je izvesno jeste da Portugal nema napadača, ili barem nema izrazito kvalitetnog napadača. Zbog toga verovatno neće ni igrati protiv Srbije sa konvencionalnim špicem, iako je Elder Postiga bio u timu u pobedi nad Jermenijom sredinom novembra. U krajnjoj liniji, ovaj koncept nije stran u Portugalu, jer je Karlos Keiroš jedan od pionira igranja bez napadača u timu. Taj koncept je i doneo u Mančester junajted kada je stigao na Old traford 2004. godine.
Treba očekivati na kraju, a navodi u portugalskoj štampi to potvrđuju, da će najistureniji biti Kristijano Ronaldo.
Selektor Fernando Santoš je po prirodi malo oprezniji (bio je selektor Grčke, to nešto govori), i od samog početka se činilo da njegova shvatanja ne odgovaraju potpuno fudbalskom senzibilitetu u Portugalu.
U meču sa „orlovima" možemo očekivati da će svoj tim postaviti u 4-3-1-2 formaciji, odnosno popularnom „rombu". Pored Ronalda će najverovatnije biti Nani, koji igra sjajan fudbal otkako se vratio u Sporting. Toliko mu je lepo u domovini, da je, prema navodima, čak odbio da se vrati u Junajted sa pozajmice pre vremena.
Iza njih, kao trequartista, stoji Dani, fudbaler koji već godinama igra u Rusiji, a to radi jako dobro. On nije neko ko se kreće previše, ili barem to nije sada kada ima 32 godine, ali je vrlo mek sa loptom u nogama, a selekcija rešenja mu je verovatno najbolja u ovom timu.
Tijago je očigledni izbor na poziciji zadnjeg veznog, iako mu je konkurencija sve bolji Vilijam Karvaljo. Govorimo o fudbaleru vrlo izraženih tehničkih karakteristika, ali i fudbaleru koji je vrlo disciplinovan, poziciono svestan i spreman da se nedvosmisleno podredi timu. Nikakav drugačiji i ne može da bude, kazaće možda neko, kada igra u timu Dijega Simeonea.
Carrilero sa desne strane, odnosno vezni fudbaler koji će špartati desno od Tijaga, biće Žoao Mutinjo. Fudbaler Monaka ima vrlo lepu nogu i čist udarac. Prekidi su njegov resor, osim, razume se, kada Ronaldo želi da ih izvodi. Mutinjo je jedan od najvažnijih igrača ovog tima, i njegov eventualni slabiji dan bi mogao da bude vrlo važan za Srbiju.
Levo će igrati Eliseu ili, začudo, Koentrao. Kakav god slučaj bude bio, ovaj drugi će igrati na poziciji levog beka. Oni će biti zaduženi da nadomeste večiti problem 4-3-1-2 sistema, njegovu fabričku grešku, a to je širina u fazi napada.
Pepe i Karvaljo bi trebalo da budu dva štopera. Obojica zadnjoj liniji daju neophodnu čvrstinu, ali i, često zanemarenu, sposobnost davanja mirnog prvog pasa, koji daje ton celom napadu.
Na desni bok će Bosingva (verovatnije) ili Sedrik Soareš, mladi fudbaler Sportinga. Bosingva se nalazi u onoj poslednjoj fazi svoje karijere, i trenutno igra u turskom Trabzonsporu. On nije toliko pouzdan kada situacija od njega zahteva upad u završnu trećinu terena i stvaranje viška, ali treba ga očekivati u jednom ofanzivnijem svojstvu, posebno ako imamo u vidu da je ispred njega Mutinjo, fudbaler koji će, prirodno, svoje mesto tražiti više u sredini terena.
Na golu je Rui Patrisio, čuvar mreže vrlo izraženog refleksa i pravi shot stopper. On je, takođe, i veliki linijaš, odnosno golman koji neće uvek izaći na centaršut. Kada se odluči da to uradi, desiće mu se ponekad da podleti pod loptu, što stvara poznati efekat „presecanja lijane". Još važnije, stvara i priliku za rivala, u upravo su prekidi jedan od osnovnih načina na koji Srbija može da ugrozi Portugalce.
Utakmicu, i način na koji joj timovi pristupaju, određuju ambicije. Za Srbiju znamo - ona mora da napadne i da se trudi da postigne gol. Bod(ovi) su neophodni, očiglednije ne može biti. Portugal, na drugoj strani, takođe ulazi sa vrlo naglašenim rezultatskim težnjama u ovaj susret, iako u njihovom slučaju on nije striktno povezan sa vrlo neprijatnim položajem na tabeli u kojem se nalaze, kao što je to slučaj sa srpskim timom.
Kada je tako, a kada igraju timovi kod kojih ne postoji preveliki disparitet kvaliteta, krucijalna je sposobnost da se održi defanzivna kompaktnost tokom svih 90 ili već koliko minuta. I, naravno, šanse. Srbija mora da iskoristi šanse pred golom rivala u ovoj utakmici, jer je teško zamisliti da će ih biti previše.
.jpg)
