Izvor: RTS, 25.Jul.2016, 00:32   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Predivni um jednog ludaka (četvrti deo)

Čovek sa novim idejama je lud – sve dok ne uspe...
PRVI DEO
DRUGI DEO
TREĆI DEO
- Pope, Pope...
- Kažite, Gazda...
- Gol za Kolumbiju.
Prvi koji progovara je Pablo Emilio Eskobar Gavirija, veliki i strašni vođa narko kartela iz Medeljina. Drugi je njegov odani sikario Džon Hairo Velaskes Vaskes, poznat i kao Popaj. Sve se dešava tokom potere policije, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << dok su obojica bili opkoljeni.
Pablo Eskobar, ni malo nervozan, slušao je radio.
Obožavao je fudbal.
„Fudbal je metafora života", rekao je Žan Pol Sartr. On je isto voleo fudbal.
Koja to još stvar može u dva paragrafa da spoji francuskog egzistencijalistu i kolumbijskog narko basileusa? Čoveka koji je tražio smisao postojanja i života i čoveka koji za postojanje i život nije mario ni najmanje, koji je gospodario po principu plata o plomo (srebro ili olovo, odnosno mito ili metak). Odavde možete samo da nastavite dalje. Koja bi to stvar još mogla da spoji belgijsku mlekarku i novozelandskog lovokradicu? Balkanskog penzionera i jukatanskog tinejdžera? Turskog apsolutistu i argentinskog papu?
Razloga zbog kojih je fudbal predivan je malo manje od beskonačno. Svako pronađe nešto za sebe. Ali ono što svi u njemu pronađu jeste njegova životolikost.
Fudbal ima čudnu naviku, donekle uznemirujuću, da nas podseća na našu sopstvenu prolaznost. Fudbalski život u sebi nosi iste fiziološke procese kao i regularni život, samo što se oni smenjuju u dosta skučenom vremenskom okviru. Jedan igrač pređe put od talentovanog prospekta do izmorenog veterana za otprilike ono vreme koje je potrebno da se završi osnovna škola.
Iste dileme i izbori koje postoje u životu postoje i u fudbalu. Kako doći do cilja koji će nas usrećiti? Da li ćemo pitomo igrati po pravilima ili ćemo, tu a onda i tamo, zaobići neko pravilo? Da li nam je važnije umeće ili snaga? Možda pamet ili želja? Da li je vredniji rad ili talenat? Koliko znaš ili koga znaš? Koliko možeš ili koliko smeš?
"Posle mnogo godina tokom kojih sam video mnoge stvari, ono što znam sa najviše sigurnosti o moralnosti i dužnostima čoveka dugujem fudbalu", napisao je Alber Kami. A da, on je takođe obožavao fudbal.
Svi ljudi jednako žele da budu srećni, a samo ih razlikuje pristup u ostvarenju te želje. Svi treneri podjednako žele da pobeđuju, a jedino što ih razlikuje jeste pristup u ostvarenju te želje.

Žudnja za trijumfom je neodvojivi deo svih nas. Ona je ostatak našeg antropološkog i biološkog razvoja, kao umnjaci ili slepo crevo. Sport je, u svom najprizemnijem tumačenju, samo zamena za rat. Kažu da je otprilike tako i nastao. On je civilizacijski prihvatljiv način artikulisanja naše čežnje za konfliktom. Više nemamo plemena, imamo klubove i navijačke grupe. Više ne osvajamo teritorije i resurse, već turnire i lige. Pobeda je zadovoljenje primalnih ljudskih nagona. Ona je potreba koju svi osećamo. Tako i Marselo Bijelsa. Samo što...
En cualquier tarea se puede ganar o perder, lo importante es la nobleza de los recursos utilizados, kaže on. U svakom poslu se može pobediti ili izgubiti, ono što je važno jeste plemenitost sredstava koja se koriste.
Bijelsina sredstva i metodi zaista funkcionišu u stvarnom svetu, ali je za njihovu kultivaciju potrebno strpljenje i razumevanje. Elitni klubovi imaju sve osim toga. Radije će kusati svoj umereni fudbal na sobnoj temperaturi, ako će im to donositi rezultate odmah i uvek.
Zbog toga Bijelsa nikada neće dobiti priliku da se razmaše sa svojim idejama u nekom evropskom blokbaster klubu. Kastni sistem u fudbalu je surov. Klubovi kategorije ispod, kakve Bijelsa jedino može da vodi, ne mogu da se suprotstave megaklubovima koji su kao mediteranski korsari poharali sav talenat dostupan.
Neko će reći da dobar trener od svake ekipe može da napravi pobedničku. To je podjednako netačno kao i suprotno uverenje, po kome treneri nisu ni potrebni kada ekipa ima dovoljno igračkog kvaliteta.
Ova druga tvrdnja funkciju trenera gotovo svodi na onu koju imaju one lepe devojke koje se osmehuju i poziraju pored velelepnih automobila na sajmovima. Ne, timovi se rađaju i umiru zajedno sa svojim trenerima. Veza među njima je neraskidiva i predstavlja osnovnu jedinicu ovog sporta.
Treneri, međutim, nisu svemogući. Njihov uticaj ima vrlo jasne ograničenosti. Slično kao kada pokušavate da se pokrijete premalim ćebetom.
Taktika je ništa drugo do pokušaj da se nametne red u haos koji jeste fudbal. To je uvek samo pokušaj, jer su sile koje vršljaju na fudbalskom igralištu prejake. Sreća, ili sudbina, ako verujete u takve stvari, je vrlo moćna stvar. Kao trener, jedino što nastojite jeste da umanjite njenu ulogu što je više moguće.
Ali nije reč samo o sreći. Sve utiče na krajnji epilog. Da li se napadač naspavao prethodne noći, da li se štoper pomirio sa devojkom, da li je golmanu išlo sunce u oči... A nismo ni došli do onog najočiglednijeg, sposobnosti fudbalera, koje trener može opet samo delimično da oblikuje.
Bezbroj je varijabli, a samo jedan trener. On može da navije igrače i usmeri ih u pravom smeru, ali su igrači ti koji pobeđuju ili gube.
Zato, kada procenjujemo rad trenera, rezultat skoro – još jednom skoro – i nije važan.
U Marselju, Marsela Bijelsu je dočekao transparent na kojem je stajalo El Loco, haznos soñar (El Loco, učini da sanjamo). A on je učinio baš to. Kada je stigao, bila je to 36 promena trenera u 28 godina u klubu sa Velodroma. Nisu osvojili ništa sa njim, ali njega su zapamtili. Isto kao i na San Mamesu u Baskiji. Tako, kada su Olimpik Marselj i Atletik Bilbao igrali u prvoj rundi nokaut faze Lige Evrope u sezoni 2015/2016, navijači dva tima su se sastali i pevali su pesme o Marselu Bijelsi. Makar su oni shvatili...

Naše pamćenje je pristrasno. Mi vrednujemo ono što se završi dobro, a ne ono što je dobro rađeno. Mi napadamo ono što se loše završi, a ne ono što je rđavo rađeno. Volimo nekoga jer je pobedio, ne zato što je zaslužio da pobedi. To je prosto pogrešno. Minhenski Bajern je bio sjajan tim u 90. minutu finala Lige šampiona 1999. godine. U 93. minutu su bili grozan tim. To nije tako. Stvari su mnogo kompleksnije od tog binarnog poimanja „pobeda – dobro, poraz – loše".
Na kraju, mi koji plaćamo da budemo deo fudbala, umesto da budemo plaćeni za to, i ne bi trebalo previše da brinemo o rezultatu.
Niko se nije zaljubio u fudbal zbog pobeda ili poraza. Niko se nije zaljubio u fudbal zbog brojeva i konfeta. U fudbal smo se zaljubili zbog onoga između. Marselo Bijelsa je kralj onoga između.
Proces oplemenjuje i ispunjava, ne rezultat. Sutradan, posle utakmice, polemiše se o procesu i toku. Rezultat je podatak. Suvoparan i egzaktan, on naprosto jeste. O njemu se ne polemiše.
Niko ne ulazi na stadion u 90. minutu, pogleda u semafor i izađe napolje. Ono najlepše u fudbalu ni ne dopire do semafora. Ono najlepše u fudbalu je neopipljivo i apstraktno. Marselo Bijelsa je kralj neopipljivog i apstraktnog.
Naslada potiče od mirisa i ukusa same igre, a ne od njenog ishoda. Pobeda će uvek biti cilj, ali je igra smisao.
Ako vam sve ovo zvuči patetično i sladunjavo, možda malčice čudno, dobro je. Treba tako da zvuči. Fudbal kao i da ne postoji bez doze ludosti. Marselo Bijelsa je apsolutni kralj ludosti.

Nastavak na RTS...