Na Rogozni samo starci

Miljojka Aksentijević (80) iz zabitog Žunjevića na Rogozni nije imala poroda, muž joj je odavno preminuo, pa već dve decenije živi sama u kolibi od blata, a od imovine poseduje samo stari "ciganski" šporet, metalni krevet i dve kokoške. Jedva, kaže, preživljava i neretko - gladuje...

Malo dalje, u Dragočevu, još zabitijem selu na ovoj planini, takođe sama živi Stana Minić (76). Nije se udavala, nema nikakva primanja i dve decenije nije sišla u Novi Pazar. Da joj nije rođaka i bližnjih komšija, priznaje, skapala bi od gladi...

- Ovo je opustela planina. Ljudi su mahom otišli ili poumirali, pa da povremeno ne svrati poštar Rade Joković, koji mi iz Novog Pazara donese hleb i lekove, mesecima ne bih srela čoveka. Zaboravila sam kad poslednji put bejah u Novom Pazaru, a kako i da odem kada me noge izdaju, a puta i autobusa nema - veli Miljojka i moli Boga da ne "padne" u postelju, jer ovako još uspeva da bere kleku i pečurke, pa od toga kupi brašno i namirnice, a za lekove ako ostane...

Desko Vukosavljević živi sam u zabitom Javoru, nekada velikom selu, ali za razliku od Miljojke, Stane i još mnogo usamljenih, napuštenih i od svih zaboravljenih staraca, ima gde da ode, a često ga posećuju deca i rođaci. Decenijama se borio da Rogozna živne i ne opusti, ali nije uspeo.

- Kasno smo dobili struju, put ni do danas... Ko je god mogao i imao gde, otišao je, pa se s planine odselilo čak 80 odsto stanovništva. Ogromna teritorija između Srbije i Kosmeta ostade prazna, što mi nazivamo ekonomskim genocidom, s obzirom na to da mnogih sela više nema ni na geografskim kartama. Moga naselja u kakvom-takvom životu održavaju po dva-tri starca, ali će i njih snaći ista sudbina jer opština i država, uprkos našim decenijskim molbama, nisu želele da nam poboljšaju život i zaustave seobe - naglašava Vukosavljević, dugogodišnji odbornik i predsednik Mesne zajednice u Rajetićima, najveće na planini.

Radiša sa ćerkama Nikolinom i Dijanom

A, pedesetogodišnji Radiša Barać iz Zmijanca podseća na to da je na Rogozni svojevremeno svako veće selo imalo školu, a u nekima je bilo i po 200 đaka. Sada su sve zatvorene, dok je ona u Odojeviću čak i srušena, te trune u korovu, pa njegove ćerke Nikolina i Nevena, jedini đaci, nastavu pohađaju u magacinu lokalne prodavnice. Pritom, učiteljica Danka Nikolić često pešači iz 20 kilometara udaljenog Novog Pazara, jer se do sela zimi ne može ni traktorom...

Čitave zime smo bili u snežnoj blokadi, molili opštinare da nam očiste put do sela, ali se uvek nalazili neki izgovor da ne dođu. Tako je godinama, pa sam decu svako jutro na leđima nosio do škole... U nadi da će biti bolje, bio sam čvrsto rešen da ostanem na svom imanju, mada sada nisam siguran u to. Zbog dece ću morati da odem, samo ne znam ni gde ni kako - zaključuje Barać.


HIDO - SVEDOK PROPASTI

- TUGA je svuda velika, a na Rogozni najveća... Starcima nema ko da pomogne, pa im ja, da bi nekako preživeli, kupujem brašno, lekove, obuću, odeću, šporete, koze, kokoške... Uz pomoć dobrih ljudi radim ono što bi opštinske i državne ustanove trebalo da čine. Bilo je više slučajeva kada preminule nije imao ko da sahrani, pa sam ja i to morao... Zašto je država tako olako otpisala jedan ogroman deo svoje teritorije? - pita se osvedočeni humanitarni radnik iz ovog kraja Hido Muratović.