Zapelo oko 70.000 hektara zemlje

Od toga najviše u Beogradu i Novom Sadu.

Od ukupnog broja objekata vraćeno je 4.089 poslovnih prostora, 785 stanova i 832 zgrade.

U isto vreme vraćeno je 265 hektara, 24 ara i 18 kvadratnih metara neizgrađenog građevinskog zemljišta, 4.511 hektara, 24 ara i 18 kvadrata šumskog zemljišta i 20.329 hektara, 98 ari i 14 kvadratnih metara poljoprivrednog zemljišta. Vraćanjem te imovine, Agencija za restituciju rešila je oko 60 odsto zahteva, dok preostali čekaju sledeću godinu, ali i izmenu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obezbeđenju. Najveće „kašnjenje” Agencija ima kod vraćanja oduzetetog poljoprivrednog zemljišta jer se od nje potražuje 92.000 hektara.

Javna rasprava i konačan izgled Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenja davno je već završena, ali ga još nije usvojila Vlada Srbije, koja treba da ga uputi na usvajanje poslanicima Skupštine Srbije. Međutim, upravo te izmene treba da omoguće bržu i efikasniju restituciju, odnosno posutpanje po zahtevima za vraćanje oduzete imovine i obeštećenje, kao i bolje rešavanje pitanja obeštećenja i rešavanja problema u dosadašnjoj primeni Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Očekuje se da izmene narednih meseci budu usvojene da bi se već na jesen ubrzao postupak restitucije, i to upravo u vraćanju oduzetog poljoprivrednog zemljišta, ali i građevinskog.

Jer, najveći problem u primeni tog zakona odnosi se na vraćanje poljoprivrednog zemljišta koje je u međuvremenu, od oduzimanja do danas, bilo predmet ukrupljavanja parcela – komasacije. Zakon o vraćanju oduzete imovine predviđa samo jednu nejasnu odredbu koja načelno daje pravo na vraćanje komasiranog poljoprivrednog zemljišta, i to tako da se vraća zemljište koje je u postupku komasacije dobijeno za oduzeto zemljište.

Nejasnoća tog zakona je u ovom slučaju višestruka: prvo, nejasno je kako bi se vraćalo zemljište koje je u komasaciju ušlo kao zemljište koje je u privatnoj svojini, pa je samim tim iz komasacije i izašlo kao privatno zemljište, a imovina koja je u trenutku donošenja odluke Agencije za restituciju u privatnoj svojini koja je stečana u skladu sa zakonom, ne može biti predmet vraćanja. U takvim slučajevima ta odredba zakona je jednostavno nesprovodiva jer treba imati u vidu da ona ukazuje na vraćanje zemljišta u naturi, a ne na obeštećenje.

Ukoliko se u praksi i zauzme stav da se u tom slučaju zemljište vraća, postavlja se pitanje koje bi se onda zemljište vratilo jer ne postoji niti jedan zakonski kriterijum koji bi pomogao u donošenju odluke o vraćanju, a ono što je u zakonu predviđeno za vraćanje ne može se vratiti.

Drugi problem odnosi se na to što Agencija za restituciju, da bi utvrdila koje zemljište je bilo predmet komasacije, mora da pribavi kompletne spise komasacije, koje, po podacima na koje je ona ukazala, iako ih je još pre više od dve godine tražila po službenoj dužnosti od nadležnih organa, osim u nekoliko opština, nije uspela da pribavi. S obzirom na to da je komasacija sprovođena nekoliko decenija, a u nekim opštinama još je u toku, pomenute spise je, kako se pokazalo, gotovo nemoguće pronaći. U slučajevima kada nema spisa, postupak je potpuno blokiran iz objektivnih razloga.

Treći problem je što je, čak i u onim opštinama u kojima su pribavljeni spisi komasacije, neretko teško naći parcele koje su oduzete među parcelama koje su bile predmet komasacije. Iako su one nesporno ušle u komasacionu masu, često su parcele koje su oduzete menjale brojeve i površine od trenutka oduzimanja do komasacije, što dovodi do toga da se ne mogu pronaći u iskazima komasacije pod brojevima pod kojima su oduzete.