Oko 200 tona prerađenog mesa puža svake godine završi na trpezama Francuza, Italijana, Mađara, Grka i Švajcaraca, iz jedine firme u Srbiji s pravom uvoza ove vrste hrane u Evropsku uniju, a na zapadu završavaju i oprane kućice puževa.
Mnogi Leskovčani i ne znaju da u gradu na Veternici radi 35 stalno zaposlenih i 150 radnika u sezoni, u firmi koja celokupnu svoju proizvodnju plasira na inostranim tržištima i koja će na jesen startovati i sa proizvodom - pužem u ljušturi s prelivima.
Bora kaže da ga je na rizičan posao nagovorio prijatelj Grk. Na ceni su beli, vinogradarski puževi, kojih najviše ima u Vojvodini, i sivi, šumski puževi, do kojih može da se dođe i u leskovačkom kraju. Ipak, to je nedovoljno, pa puževe uvoze i iz okolnih zemalja.
Bora, inače, u Beogradu već decenijama ima fabriku kozmetike, pa je odlučio da pužaru podigne u Leskovcu, čiji je kraj siromašan sirovinom.
Rođen sam i odrastao u Leskovcu... Hteo sam da se na neki način odužim Leskovčanima. Subvencije sam odbio jer je ponuđeno po 4.000 evra po novozaposlenom, dok su strancima odobravali od 7.000 do 10.000 evra po novozaposlenom radniku. Samo sam podigao jedan kredit od Fonda za razvoj koji sam uredno i na vreme vratio“, priča dok ispraća vozača koji šleper s puževim mesom treba da isporuči kupcu u Italiju.
Dodaje i da su napravili probnu proizvodnju puža, čije kuvano meso vrate u kućicu i preliju raznim đakonijama.
- Ali Srbi neće da jedu meso od puža, iako je ono puno proteina i najzdravije meso i svojevsrtan je afrodizijak. U restoranima u Beogradu i Novom Sadu, gde dolaze stranci, ide prodaja, ali u Leskovcu - nikako. Ponudićemo marketima u pojedinačnim pakovanjima, pa ako ne ide, opet će otići u inostranstvo, gde za tim specijalitetom vlada velika tražnja - priča Bora.
(Jugmedia/Milica Ivanović/Foto: Jugmedia/Milica Ivanović)
