ON JE SPASAVAO LUBARDINE SLIKE: Ulazak u Iličićevu bio je kao ulaz u srce tame

NEKADAŠNjI pravobranilac grada Beograda, a danas direktor Agencije za restituciju, Strahinja Sekulić jedan je od ljudi zahvaljujući kojima su spasene slike Petra Lubarde. Umetnikova udovica Vera imala je poverenja samo u njega, zbog čega mu je i poverila ključ od svoje kuće u Iličićevoj 1.

Uprkos tome, on do danas nije kročio u renoviran Lubardin legat na Dedinju. Kaže, nelagodu i ukus gorčine u ustima, koji su pratili pregovore i spasavanje vrednih slika, još ne može da zaboravi. Ipak, pristaje da sa nama obiđe izložbu "Neviđeni Lubarda", u Domu Jevrema Grujića, povodom 110 godina od umetnikovog rođenja.

- Ova slika je iz legata - kaže Sekulić, pokazujući s vrata na veliko platno rađeno nitro-lakom na lesonitu. I zaista, među različitim slikama koje pripadaju Kući legata, privatnim kolekcionarima, "Tarketu" i Medija centru "Odbrana", "Akvarijus" je donet baš iz Lubardinog legata.

Veru Lubardu upoznao je u jesen 2006.

- Obavešteni smo da se u njenoj kući, koja je, inače, vlasništvo Beograda, desio napad. Predmet u vezi s tom kućom već je bio u Pravobranilaštvu grada, pa su pozvali Darijana Mihajlovića, tadašnjeg sekretara za kulturu, i mene. Lubardinu udovicu Hitna pomoć je smestila u Prihvatilište za odrasle u Kumodraškoj ulici - seća se Sekulić.

Njegova sećanja su, delom zbog protoka vremena, a delom zbog jeze koja ga i sad prožme kad se seti prvog ulaska u vilu, iscepkana.

Vera je pre toga godinama živela sama, zaštićena od nepoželjnih pogleda visokom ogradom. Posle smrti muža, 1974. godine, sklopila je ugovor sa Beogradom, kome je poklonila 57 slika i 130 crteža, kao i originalan nameštaj i pribor koji su se nalazili u ateljeu pokojnog Petra. Grad se tada obavezao da će osnovati spomen-galeriju.

Međutim, došlo je do nesuglasica, i do 2006. ona je živela sama, zatvorena u kući sa slikama. Pričalo se da je neke prodala u bescenje. Kada je komisija prvi put uspela da pobroji ono što je ostalo, zatekla je 37 umesto 57 slika.

- Darijan Mihajlović i ja smo otišli u prihvatilište da je obiđemo - nastavlja razgovor Sekulić. - Zauvek sam zapamtio tu tužnu scenu. Ležala je u krevetu, u samom vrhu sobe, jezivo mršava, s velikim naočarima, bez zuba... Na njoj nije bilo ni traga nekadašnje lepote. Umorna starica o kojoj godinama niko nije brinuo. Ali čak i takva, žena je - žena. Odneli smo joj buket cveća i videlo se koliko je time bila dirnuta.

Vera Lubarda 2008. godine,foto R.Radetić ,Slike su bile razbacane po podu kuće u Iličićevoj,foto V.Danilov

Jedno od prvih test-pitanja, kako ih Sekulić naziva, bilo je odakle je rodom. Rekao je, iz Crne Gore.

- I moj Petar je bio iz Crne Gore. Da li ste Srbin ili Crnogorac? - pitala je starica.

- Srbin - odgovorio je Sekulić.

Danas je ubeđen da mu u to vreme, da je rekao da je Crnogorac, nikada ne bi ukazala poverenje i poverila ključ.

- Bila je inteligentna, šarmantna i manipulativna. Sa njom nikada niste bili sigurni na čemu ste. Izazivala je kod ljudi strah. Svakog trenutka je mogla da promeni mišljenje i da pregovori o slikama propadnu. Morao sam da joj povlađujem - otkriva naš sagovornik.

Grad je želeo da renovira kuću u Iličićevoj i da za to vreme obezbedi drugu vilu, stan ili bolnički apartman Lubardinoj supruzi. Međutim, prema Sekulićevim tvrdnjama, ona nije želela da se makne iz svoje sobe u prihvatilištu.

- Prioritet nam je bio da zaštitimo umetničku zbirku, ali istovremeno i integritet Verine kuće, i da u nju ne ulazimo protiv njene volje - nastavlja nekadašnji pravobranilac. - Stalno je test-pitanjima proveravala da li je neko slučajno ulazio u kuću. Tako bi mi, kao uzgred, rekla: "Kako niste videli tu komodu, stoji desno od ulaza." Morao sam da joj objašnjavam da nisam bio u kući i da ne znam za komodu. Bila je zadovoljna.

Lubardin "Zbeg",foto Z.Jovanović

Istina je da je u pratnji policije samo jednom provirio kroz vrata, ali se nisu makli dalje od predsoblja, zatrpanog gomilama smeća. Osećao se kao da je upao u loš horor film.

Gospođa Vera više puta je izjavljivala da želi da se vrati u vilu, međutim, uvek bi u poslednji čas odustajala. U utorak bi pozvala gradskog pravobranioca i rekla "preseliću se u četvrtak". A onda bi u sredu uveče zvala da kaže da se selidba otkazuje jer "ima obaveze". To je trajalo sve do njene smrti, u prihvatilištu, u junu 2008.

Strahinja Sekulić održao je do kraja obećanje i u kuću niko nije ušao do 40 dana posle njene smrti.

Vera i Petar Lubarda Foto privatna arhiva

TELEFONSKI POZIVI

GOSPOĐA Vera me je povremeno zvala da mi čestita praznike ili da pita kako sam ili gde sam putovao. Sećam se da sam jednom putovao u Pariz. Pričala mi je o tome kako je i ona išla u francusku metropolu, a suvenir koji je donela odatle držala je stalno uz sebe u prihvatilištu - priča Sekulić.

NOVINE IZ 1968.

VERA Lubarda nije bila jedina starica bez naslednika koju je Hitna pomoć morala da smesti u prihvatilište. Policajci sa Savskog venca prepričavali su Sekuliću tužne sudbine starih, u čije kuće su morali da uđu, a za koje je vreme očigledno odavno stalo. U jednoj od njih sačekala ih je na stolu otvorena "Politika" iz 1968.