Blago nam čuva - ko stigne

SRPSKI muzeji i druge institucije kulture, koji čuvaju naše nacionalno blago, prinuđeni su da obezbeđuju eksponate, kako se kome zalomi. I dok jedni, po starim sistematizacijama radnih mesta imaju zaposlene čuvare, drugi, zbog zabrane zapošljavanja, moraju da angažuju privatna obezbeđenja. To rade na javnoj nabavci, čija pravila nalažu da se angažuje firma sa najjeftinijom ponudom.

Kakvom su riziku u ovoj situaciji izložene naše kulturne ustanove najbolje pokazuje nedavna pljačka u Muzeju istorije Jugoslavije. Počinilac je bio upravo radnik privatne firme koja je bila angažovana da čuva bogatstvo ovog muzeja.

- Svake godine raspisujemo tender na kome strogo vodimo računa koju ćemo firmu angažovati za poslove obezbeđenja, a potom kontrolišemo da li oni zadovoljavaju uslove koje smo propisali - kaže za "Novosti" Dušica Bojić, direktor Istorijskog muzeja Srbije.

Sadašnjim obezbeđenjem su u ovoj instituciji zadovoljni, ali smatraju da bi bilo korektno kada bi država, kao što obezbeđuje svoje organe, imala službu koja čuva nacionalno blago u muzejima, bibliotekama, arhivima.... To ne bi samo rasteretilo budžete muzeja značajnog izdatka za obezbeđenje, već bi to bio i najadekvatniji način da se čuva ovo što baštini ova zemlja.

I Slobodan Nakarada, v. d. direktora Muzeja savremene umetnosti, slaže sa tim da bi obezbeđenje najznačajnijih kulturnih institucija, morala da bude obaveza države.

* Dušica Bojić / Slobodan Nakarada

- U većini evropskih zemalja postoje državne firme specijalizovane upravo za taj posao - kaže za naš list Nakarada i dodaje da je zadovoljan što je na čelu institucije u kojoj još postoji obezbeđenje iz redova zaposlenih.

I u Narodnoj biblioteci Srbije imaju svoje obezbeđenje - portire obučene za protivpožarnu zaštitu, kako bi u slučaju požara mogli da reaguju. Nedavno rekonstruisana zgrada na Vračaru ima i dobar sistem obezbeđenja, video-nadzor i zaštićene depoe sa uređajima koji registruju svaki ulazak.

- U ovim uslovima uvek bih dao prednost obezbeđenju iz redova zaposlenih, iako imamo dobre privatne firme koje se bave ovim poslom. Ali, po zakonu o javnim nabavkama, tender ne dobija najbolji, već najjeftiniji ponuđač - objašnjava za "Novosti" Dragan Glišić, zamenik upravnika NBS.

- Tim firmama je najvažnije da dobiju posao, a onda ga najčešće otaljavaju. Glavna preporuka im je niska cena, a ne kvalitet usluga. Radnici koje angažuju imaju male plate, najčešće je to minimalac, i, uglavnom, nisu zadovoljni.

Pritom, ne stižu da se upoznaju ni sa zgradom, niti sa zaposlenima zgrade koju čuvaju, jer ih "gazda" po potrebi šalje sa jednog mesta na drugo. Mnoge institucije kulture su zbog toga u problematičnoj situaciji, jer je ugovor sklopljen na godinu dana i ne može lako da se raskine.

Ranko Savić, koji je skoro ceo radni vek proveo kao šef obezbeđenja Narodnog muzeja smatra da se ne mogu pustiti "ljudi sa ulice" da čuvaju naše dragocenosti.

- Posao obezbeđenja u muzeju je potpuno drugačiji od onog koji obavljaju naše kolege u privatnim firmama, koji sede na prijavnici i upisuju ko je ušao u zgradu - objašnjava Savić.

- Mi smo dužni da obezbedimo sve koji hoće da uđu u muzej, pritom, još dok kupuju ulaznicu, moramo da procenimo da li su obični posetioci ili možda teroristi ili lopovi. Zato su se ranije proveravale naše psihofizičke sposobnosti i mentalni sklop ličnosti.

Obezbeđenje u muzejima mora da zna kako "diše" zgrada u kojoj rade, a to ne mogu da nauče za deset ili mesec dana. Potrebno je najmanje nekoliko meseci da upoznaju zgradu, nauče da rukuju uređajima i ko zna šta još.

* Nedavna izložba o Pupinu u Istorijskom muzeju Srbije