Izbori u Austriji: Treći put Bog pomaže

Čak i u uslovima očekivano niskog izlaska na birališta, ispod 72 odsto dostignutih prošlog maja, ne treba sumnjati da će se jedan od kandidata sada uspešno useliti u Hofburg i ostati tamo najmanje šest, a najviše dvanaest godina. Bilo šta drugo bi austrijsku državnu blamažu učinilo interno nesnošljivom.

Broj viceva bi narastao, u širokoj lepezi od "šifre lepak" (izborne kartice su se raspadale u pošti) do "beloruskih parlamentarnih posmatrača šokiranih nad grubim nepravilnostima u austrijskim predsedničkim izborima" (kolumna Kristijana Ortnera u listu Pres).

"Izbori bez kraja i konca približavaju se kraju", komentariše NZZ. I dok se Hofer kroz niz tema obraća biračkom telu, Van der Belen ima samo jedno stajalište - da spreči Hofera, piše FAZ.

Da li takva tematska raznolikost i laka kompenzacija znače da je Hofer u prednosti? U principu, on jeste u maloj prednosti, što mu priznaju sva dosadašnja ispitivanja javnog mnjenja. Ali je on bio u prednosti i u maju, kada je izgubio izbore, tako da to ne znači mnogo.

Ovoga puta se agencije za ispitivanje javnog mnjenja ni ne guraju posebno u prvi plan.

Više deluje kao da su srećne ako se njihova prognoza zaboravi istog trenutka kad se pročita - opravdali su postojanje, smestili se u budžet, spasili se još jedne javne sramote.

Posle majskih izbora u Austriji, posle novembarskih u Sjedinjenim Američkim Državama, svima je je jasno: Odlučuje ćutljivi glasač.

Toljaga nacizma

Ključno pitanje koje polarizuje austrijsko glasačko telo jeste odnos prema konstruktu povratka nacizma.

Ideološki prostor Van der Belenovih glasača je vrlo skučen - s jedne strane se nalazi njihov kandidat, s druge nacionalni socijalizam, između spaljena zemlja.

Kao i u slučaju Trampa, nema profesionalno vođenog, ozbiljnog medija u Evropi koji će Hoferu dopustiti "benefit of the doubt", na finom srpskom "blagoslov sumnje" da on možda ipak ne ide Hitlerovim stopama.

Čak i kad se ne ide dalje od titule "desnog populiste", udarci mogu biti vrlo niski, posebno onda kad su izmešteni iz govornog jezika i upakovani u saznajnost slike.

"Zli duh u bečkom Hofburgu" naslovljava minhenski SDZ svoj mnogo komentarisani izveštaj, sugestivno smeštajući odmah ispod naslova Hoferovu ratobornu sliku.

Po kvalitetu fotografije je jasno da je u pitanju zamrznuti "snapšot" video-snimka.

Kandidat Hofer je iskeženih zuba, kao da reži, dok tekst u legendi ispod slike ne ostavlja prostora za sumnju: "Ponižavanje protivnika, lične uvrede - Hoferova kampanja liči na Trampovu".

Iza "režećeg" Hofera se vidi još jedan isečak iz šireg konteksta, ovog puta ne slika već reč, koja bi cela napisana bila imenica.

Iznad Hoferove glave stoji napisano "rauch", dim, odsečak reči, verovatno reči "gebrauch" (upotreba), ili neke od izvedenica, iako se ovde sugeriše na "weihrauch" (tamjan).

U političkim naukama i sociologiji postoji već relativno veliki broj metoda za analizu slike, tako da se ovde ne radi o utisku već o teorijski kontrolisanom postupku razumevanja govora slika.

Spomenimo samo najvažnije - objektivna hermeneutika (Overman), ikonologija (Miler-Dom), ikonika (Maks Imdal), analiza segmenata (Rozvita Brekner), energetske linije ("Feldlinien" Jirgen Rab).

Zainteresovani čitalac bi na dotičnu SDZ-ovu fotografiju iz čiste zabave mogao primeniti bilo koju od gornjih metoda, ili sve njih zajedno, i opet bi smisao otključao sa uvek istim rezultatom: "zli duh koga tamjanom treba isterati sa svetog mesta (Hofburga)".

Kao u maju, u Austriji je stvorena atmosfera obračuna između sila mraka i svetlosti. Intelektualci, umetnici, novinari, igraju "zonu" protiv Norberta Hofera.

U petak uveče, na premijeri u bečkom Narodnom teatru, igrao se "Trafikant" (autor Robert Setaler, režija Sebastijan Šug).

To je savremeni tekst o adolescentu Francu koji 1937. dolazi u Beč iz provincije zahvaljujući porodičnoj vezi ("mamin prijatelj iz mladosti") dobija posao u trafici, sasvim slučajno direktno ispod Frojdovog stana, na adresi Bergase 9.

Ono što sledi je dobro odigrana priča o prijateljstvu neobrazovanog polusiročeta dobre duše i uglednog bečkog profesora, "doktora za udarene", Sigmunda Frojda.

Prijateljstvo koje se prekida dolaskom nacista, godinu dana kasnije.

U katarzičnom obraćanju publici na kraju balade, "Franc" očajava nad nacističkom strahovladom i, kao upozorenje da ju je trebalo prepoznati na vreme, citira izjave Norberta Hofera iz izborne kampanje ("Još ćete se vi čuditi šta je sve moguće!").

Pop(ularna) kultura i Bog u izbornom timu

Ništa u današnjoj Evropi ne pogađa tako nisko kao optužba za reinkarnaciju Hitlera i kompanije.

Segment pop kulture eksploatisan u ovoj izbornoj utakmici ne ide tako nisko, premda takođe nije naivan.

Redakcija austrijskog nedeljnika Profil već na naslovnici poslednjeg broja objavljuje kolektivnu preporuku čitaocima da glasaju za "Sašu" Van der Belena.

Uz "Sašinu" sliku stoji poznati slogan iz engleskih filmova o "Gorštaku" (Highlander) da "na kraju može biti samo jedan".

Sa svoje strane, Hoferov tim je posegnuo za sloganom koji počinje tipski sa "zato što on razume..." nakon čega slede varijacije, da on razume... šta je važno za preduzetnike, za domovinu, za selo i slično.

Poenta se sakrila u zamenici "on", na nemačkom "er", ali napisanoj velikim štampanim slovima kao "ER", dok sve ostalo stoji malim i pisanim slovima.

"ER" je skraćenica za seriju "Emergency room", po našem Hitna pomoć.

Poruka Hoferovog tima je jasna - tu nije reč tek o jednostavnom, legitimnom pokušaju takmičenja za visoku državnu funkciju, ulozi su, naprotiv, mnogo veći: Dolazak Hofera na čelo države je hitna intervencija, on spašava državu, zaustavlja propast. On je hirurg na traumatologiji.

Bog je takođe mobilisan u izbornu kampanju. On je pojmovno uveden preko jednog od Hoferovih slogana koji glasi "Tako mi Bog pomogao!" (So wahr mir Gott helfe).

U jednoj hrišćanskoj zemlji Bog je, reklo bi se, sasvim legitimno pojačanje izbornog tima, pogotovu jer njegovo prisustvo ili odsustvo ni je potrebno, niti ga je moguće dokazivati.

Reakcija "establišmenta" - novinara, političara, crkve, inteligencije - pokazala je, međutim, da to nije tako sigurno da je Austrija hrišćanska zemlja (ORF).

Hofer je prozivan na svim nivoima zato što muti mirnu vodu jedne sekularizovane sredine.

Hofer se lažno predstavlja, dok u suštini nije vernik, glasile su zamerke. U svoj medijskoj i ideološkoj krvi koja je tim povodom prolivena u austrijskoj javnosti, neverovatno je da niko nije otvorio debatu o dve stvari koje upadaju u oči: Prvo, da ima ljudi koji ne veruju u Boga, ali veruju u religiju. I drugo, od kad to Austrija, potpisnica važećeg sporazuma s Vatikanom, nije hrišćanska zemlja?

Osim toga, i druga strana se koristi religioznim hrišćanskim "memima" (mem, "kulturološki gen", apstraktna kategorija definisana po ugledu na ljudske gene).

Na već spomenutoj naslovnici Profila, taj list najavljuje članak "Sedam uputstava za neodlučne", što je direktna aluzija na Jovanovu Apokalipsu i na "Knjigu sa sedam pečata".

Svaki put kad "neodlučni glasač" ne uvaži preporuku redakcije, on prelomi jedan pečat, otvori jednu društvenu pošast.

ORF juče (3. decembra) objavljuje "14 saveta za neodlučne", kao aluziju na 14 Hristovih stanica na Kalvariji.

Tvrdnja da samo Hofer zalud zaziva Božje ime ne stoji. I "Sašini" to rade.

Agresija i ponos protiv nesigurnosti i srama

Dok izborna kampanja FPO-a teče relativno kontrolisano iz jednog centra, kamp Van der Belenovih pristalica je je mnogo heterogeniji.

Ta činjenica je važna jer pripisuje odgovornosti za sve preglasne, pregrube, preradikalne tonove iz predizborne kampanje.

Kad nešto krene u tom smislu kod Hoferovih, zna se ko je odgovoran. U taboru Van der Belenovih simpatizera, to nije tako jasno.

Špigl prenosi komentare iz sedišta austrijskih socijaldemokrata u Beču, prema čijem mišljenju bi stranački vrh bio "užasnut kako je Van der Belen bezbojan i mlitav u nastupima".

Po tome, agresivni tonovi i pretnje koje se iz kruga njegovih pristalica upućuju suprotnoj strani, nemaju mnogo veze sa njim.

Van der Belenovi se radikalizuju i bez Van der Belena, zato što su postavili dijagnozu društvene stvarnosti u kojoj se Hoferova pobeda pojavljuje kao apokalipsa.

Teško je, na primer, reći koliko se Van der Belenu može pripisati odgovornost za demonstracije njegovih pristalica koje se odvijaju pod motom "F*k Hofer", ili za agresiju koja se razlila po Fejsbuku i ostalim društvenim mrežama, gde "prijatelji" vrlo grubo prozivaju "prijatelje" da ni slučajno ne budu tako blesavi i glupi da biraju "nacistu" Hofera!

Neki ovdašnji istaknuti Srbi ostavljaju poređenja s nacizmom po strani, što je razumljivo, jer je Srbe teško optužiti na uverljivi način da su doveli Hitlera na vlast, pa će sada opet.

Ali ima pretnji koje u tom krugu deluju mnogo efikasnije, kao na primer pretnja građanskim ratom.

Glasajte za Hofera, i imaćete ono što ste imali u Jugoslaviji od 1991-1999, glase takve poruke.

To znači da vam, ako glasate za njega, nije bilo dosta što vam se zemlja raspala prvi put, sad biste i ovoj presudili!

Generalno, agresija Van der Belenovih simpatizera hrani se iz njihovog ponosa da su ovog puta na vreme prepoznali društvenu opasnost, za razliku od njihovih očeva, dedova, već i pradedova, koji su tragično zakazali 1938. godine.

Oni su sigurni, samosvesni, znaju da je njihova današnja dijagnoza tačna i ne traže dokaze.

Ali šta ako su ovog puta znaci vremena drugačiji, a oni ih ne vide?

Šta ako se ovog puta ne radi o uglednom profesoru Frojdu i učtivom malom provincijalcu željnom znanja, već o nečem sasvim drugom?

Za razliku od njih, Hoferovi glasači nemaju taj osećaj sigurnosti i samosvesti.

Oni su, onda kad nisu ni članovi FPO-a, niti direktni simpatizeri te stranke, ćutljivi i povučeni zbog javnog pečata srama koji je druga strana stavila na njih.

Takvi izbegavaju anketare agencija za ispitivanje javnog mnjenja, izgovaraju se na pravo tajnosti i anonimnosti.

Hofer nije njihov, ali je Van der Belen njihov još manje. Koju političku formu će danas dobiti njihova neodlučnost i stid koji im je nametnut, to je pitanje.