Pratili su žitelji ulice Branka Radičevića u Bečeju svaki nastup naših sportista na Olimpijskim igrama. Ipak, posebno su se lomili prsti kada je veslao Marko Tomićević kome su, nakon svega, spremili poseban doček.

"Ne bi bilo lepo da jedan tako uspešan i mlad čovek uđe u ulicu i da nema nigde nikoga. Zato sam ja, kao najstarija, predložila mladima da pokažemo Marku da nam njegov uspeh znači", kaže Mirjana Đurić.

Neoporavljen od beogradske proslave Marko je stigao u rodni Bečej, a onda shvatio da slavlje tek počinje.

"Tamo sam ostao čvrst. Ovde nisam uspeo i zaplakao sam. Dočekale su me komšije koje viđam svaki dan. Neverovatno iskustvo. Jako mi je drago ako sam sve njih obradovao svojom medaljom. Onda ovo što sam uradio ima veći značaj od mene samog. To mi daje snage i volje da ih obradujem i na sledećoj i narednim olimpijadama", vidno uzbuđen rekao nam je Marko Tomićević.

Među okupljenima bilo je mnogo dece koja su imala bezbroj pitanja za novog idola iz susedstva uz želju da i oni okuse slast sportskih uspeha.

"Želela bih da se ostvarim u karateu. Da jednog dana dođem na olimpijadu i da uspem u tome što radim i treniram",kaže trinaestgodišnja Ivona Dimić.

Ovakav doček ne malo je obradovao Markove roditelje ali i prijatelje.

"Nismo upošte znali šta će biti. Moja obaveza bila je samo da javim kada ćemo stići što ja nisam znao tačno. Sve su spremili i kada smo došli Marku su krenule suze", priča otaca Mirko Tomićević.

"Žao mi je što nisam bio prisutan u Riju kada je osvojio tu medalju. Cela moja porodica ispratila je sve sa puno emocija. Sugrađani smo i prijatelji. O drasli smo zajedno. Ista smo generacija. Trenirali smo vaterpolo i mislim da smo istovremeno prešli u pojedinačne sportove", u dahu priča učesnik OI plivač Čaba Silađi.

Dugo su komšije, prijatelji i rođaci proslavljali Markovo srebro uz nezaobilazne želje da se u Tokiju njihov junak pozlati.