– U nedelji pred izbore, serijom od nekoliko programa, zatvoren je u Zrenjaninu pozorišni klub Zeleno zvono. Prepuno je bilo na Tribini „Izlaz uvek postoji – ovo je bio naš pokušaj“ kada su Zrenjaninci izlazili na binu i govorili šta je njima značio ovaj kultni klub, na predstavu „Naši dani“, koju je adaptirao, režirao i izvodi je Radoslav Rale Milenković, nije se moglo ni ući, a nakon maestralne izvedbe aplauz je trajao gotovo deset minuta.
Dan pred samo zatvaranje kluba i koncert Del Arno Benda upriličena je dodela nagrade „Tradicija avangarde“ koju dodeljuje Fond „Vujica Rešin Tucić i Vojislav Despotov“ za doprinos avangardnoj umetnosti. Ovogodišnji laureat je Božidar Mandić, konceptualni umetnik, književnik, performer i osnivač umetničke komune Porodica bistrih potoka iz Brezovice. Podsetimo, odluku je jednoglasno doneo žiri Fonda: Vladimir Vasiljev – predsednik, Svetislav Basara, Vladimir Kopicl, Gojko Božović i Branislav Grubački, koji je svojevremeno i pokrenuo inicijativu za osnivanje Fonda koji bi negovao uspomenu na dva velika pisca iz Zrenjanina – Tucića i Despotova.
„Božidar Mandić je nagradu „Tradicija avangarde“ dobio za ukupno životno delo, s tim da je žiri posebno istakao njegovu retrospektivnu izložbu „Natrag“ održanu u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine kao i roman „Pertle“ u izdanju Službenog glasnika“, rekao je istoričar umetnosti Nebojša Milenković, koji je u svom govoru pre uručenje nagrade naglasio da je Mandić „čovek kod kog su umetnost, literatura i svakodnevica do te mere isprepleteni da nikad sa sigurnošću ne možete jasno razlučiti gde prestaje jedno a počinje drugo, i(li) treće“ – i da je Mandić čuvenu neoavangardističku jednačinu Umetnost = Život, pretočio u jedinstvenu autorsku praksu kakvoj u našoj sredini ne postoji pandan.
Da Božidar Mandić nije „vikend art ljubitelj prirode“, već neko ko je životu u i sa prirodom saobrazio svoja ukupna filozofska, moralna i poetička načela do te mere da je granice među žanrovima nemoguće utvrditi, publika se uverila i tokom gledanja dokumentarnog filma o umetniku koji je snimljen iz jednog kadra u Brezovici, u filmu u kojem sam Mandić objašnjava svoju filozofiju života.
Nagradu mu je dodelio Guta, a Mandić je pobrao ogromne aplauze nakon što se zahvalio na nagradi rečima: „Već sam u godinama kada nagrada ne može da šteti, da ne bude kao u poslovici „Veća šteta od koristi“, tako da se zahvaljujem na njoj. Ovo je nagrada koja daje vrednost celokupnom mom ličnom naporu i naporu mojih prijatelja iz novosadske avangardne scene, kao i ljudima koji su sa mnom živeli 40 godina. Zahvaljujem se i Zelenom zvonu i reći ću, citirajući Beketa, da je zvono uvek simbol buđenja ili znak da je školski čas završen. Mislim da je čas završen za jednu epohu, za jednu civilizaciju koja je pod velikim znakom pitanja i u kojoj pojedinac ima veliku ulogu. Zahvaljujem se prijateljima iz novosadske avangarde iz koje ja iznedrujem svoje osnovne ideje i koje ne napuštam. Zahvaljujem se i žiriju što je prepoznao moju težnju da zadržim svoju individualnu integralnost, da budem nezavisan i da umem da mislim kao mravi, stabla, stene i vetrovi i da o tome govorim jer avangarda je uvek neprihvaćena ali ona uvek naznačuje da se mogu uočiti mogući neki novi putevi za civilizaciju i ceo svet. Ovo veče je dokaz da idemo protiv one rečenice „Avangarda nikom više ne treba“. Da, avangarda je važna, kako to kaže Oktavio Pas – u svakoj epohi, jer oni ljudi koji prednjače, omogućuju da stvarnost i istorija traju.“
Zatvaranje Zelenog zvona
Alternativa mora da postoji
„Ono što se poslednjih sedmica dešava sa klubom Zeleno zvono, pa i sama ova dodela nagrade „Tradicija avangarde“ u ovom prostoru, za mene ima simbolički smisao. Ta simbolika se ne tiče samo Zelenog zvona nego svih nas. Tiče se svesti o tome u kakvom društvu živimo, i toga kakve vrednosti društvo u kojem živimo promoviše. Te vrednosti stoje nasuprot svakoj avangardnosti pa naša nagrada otuda ima specifičnu težinu i, zašto ne reći, i društvenu misiju. Ovaj klub se nameće kao logično mesto za sagledavanje činjenice da društvene vrednosti u koje smo verovali više ne prepoznajemo. Svesti da živimo u jednom konfuznom, zbunjenom i obeznađenom društvu, kojim danas suvereno vlada samo strah. Strah je prisutan na različitim nivoima, iz različitih razloga i u različitim pojavnim oblicima. Pune dve i po decenije je Zeleno zvono bilo oaza građanske hrabrosti, optimizma i nove solidarnosti. I svaki izbori u našem društvu biće apsolutno nebitni ukoliko u međuvremenu ne dođemo do odgovora na pitanje o budućnosti samog društva u kojem živimo. Odnosno, dok ne saznamo odgovor da li uopšte želimo da budemo društvo, a ako rešimo da ne želimo da budemo društvo u kojem se razmišlja, kritikuje, polemiše, u kojem se stalno traže odgovori i postavljaju neprijatna pitanja, tada će i nestanak Zelenog zvona predstavljati simboličan završetak jedne olako prokockane epohe koja urušavajući se u vlastite nedoslednosti, nažalost, nije uspela da iznedri alternativu. U društvima koja drže do vlastitog opstanka, alternative naprosto moraju da postoje“, izjavio je, između ostalog, istoričar umetnosti Nebojša Milenković, koji se pre govora o ovogodišnjem laureatu, osvrnuo i na činjenicu da je ovo bila poslednja dodela nagrade u prostoru kluba Zeleno zvono.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
