Praznik kome je istekao rok trajanja

KOJI minut pre sedam sati, svako jutro Rakovicom su se slivale kolone ljudi. Na prostoru od nekoliko kilometara radilo je 15.000 radnika u četiri fabrike - "21. maj", "Rekord", "Jugostroj" i IMR. Danas u Rakovici radi još samo nas 220 u Industriji motora Rakovica. Predali smo Unapred pripremljen plan reorganizacije, čuveni UPPR, i čekamo ročište 10. juna, kada će državni poverioci reći konačnu reč.

Prvoslav Brkić, koji već pune 32 godine radi u IMR-u, često se priseća nekadšnje Rakovice. Iz vremena kada je u firmi imao 5.100 kolega.

- Mi se nadamo da ćemo naći kupca - kaže Prvoslav Brkić. - Primamo platu, malo kasni, jer moramo iz sopstvenih sredstava da plaćamo i vodu i struju. E, nekada je bilo drugačije. Nekada su se gradile kuće ovde po Rakovici.

Prazniku rada i slobodnim danima u njegovo ime u Srbiji se nekada radovao i 1,1 milion zaposlenih u industriji. Četvrt veka kasnije, srpske fabrike zapošljavaju 430.000 radnika.

- Toliko ih je 1990. godine radilo u osam velikih industrijskih centara - Beograd, Kragujevac, Niš, Novi Sad, Kruševac, Vranje, Subotica, Pirot - kaže Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta. - Krajem 2011. godine u tih osam gradova radilo je svega 46.000 radnika. Ova činjenica najbolje potvrđuje stav da je srpska industrija u najvećoj meri uništena u procesu srpske tranzicije, naročito sprovođenjem katastrofalno lošeg modela privatizacije.

Ovogodišnji Praznik rada dočekuje oko 377.000 radnika u prerađivačkoj industriji. Tek za 60.000 ih je manje uposlenih u trgovini. Sve ih, međutim, premašuje državni sektor. Ćata u državnoj upravi je 160.000, u obrazovanju radi skoro 133.000 i još je oko 164.000 uposlenih u zdravstvu i socijali. Bez javnih preduzeća, za državu radi oko pola miliona ljudi. A osipanju industrijskog sektora u Srbiji još nije došao kraj. Poslednji dan aprila mogao bi da ozvaniči gašenje dobrog dela radnih mesta u 17 strateških državnih preduzeća koja će tog trenutka izgubiti državnu zaštitu.

- Manji broj ovih preduzeća će svakako preživeti, što ne znači da su ona rešila neke od problema. Od nekadašnjeg, a verovatno i budućeg premijera, čuli smo da će svakako "preživeti" RTB "Bor" i rudnik "Resavica" - kaže Savić. - Zadovoljavajuće rešenje će se verovatno pronaći i za PKB, imajući u vidu da ovo preduzeće ima veliki potencijal za razvoj. Za neka od ostalih preduzeća će možda biti, kao i ranije, produžen rok za restrukturiranje, dok će manji broj ovih preduzeća ići u stečaj, koji većina neće preživeti.

Samo od prošlog do ovog Praznika rada u stečaj su otišli "Prvi maj" iz Pirota, novobeogradski IMT, "Beogradska industrija piva", "Želvoz", Fabrika vagona Kraljevo, "Vršački vinogradi", "14. oktobar", "Industrija hemijskih proizvoda Prahovo", "Budimka", "Putevi" iz Sremske Mitrovice, šest delova "Prve petoletke", "Prva iskra" iz Bariča, "Servoupravljači"... Imajući u vidu način na koji je sprovođena srpska tranzicija i naročito privatizacija, nije nikakvo čudo što je većina velikih industrijskih preduzeća doživela propast, smatra Savić. Napominje da je naš bivši ministar za privatizaciju smatrao da država ne treba uopšte da se meša i da tržište najefikasnije nudi odgovor šta treba da preživi.

- Epilog takvog stava je da su se pojedinci enormno obogatili, uključujući i bivšeg ministra, dok je većina industrijskih preduzeća propala, narod ostao bez posla, sela i neki gradovi bez stanovništva, a država bez sigurnog, stabilnog i održivog razvoja - kaže Ljubodrag Savić. - Nesporno je da je ponovna industralizacija Srbije zaista potrebna, ali to nije moguće učiniti u kratkom roku i bez ogromnog svežeg kapitala. Industrijalizacija je mnogo složeniji, zahtevniji i rizičniji posao, koji samo uz efikasnu podršku države, daje dobre rezultate tek u srednjem roku. Savremena globalizacija je nametnula nove nemilosrdne uslove, sa kojima se, nažalost, mogu boriti samo veliki. Srbija je talac vladavine političkih partija, koje uglavnom razmišljaju u okviru jednog izbornog ciklusa, vodeći najčešće pragmatičnu i populističku politiku, sračunatu da se obezbedi barem još jedan četvorogodišnji mandat.

Prvoslav Brkić ,Nada Novaković

Na kraju tranzicije i privatizacije društvene svojine radikalno je izmenjena industrijska, privredna i društvena struktura Srbije, upozorava Nada Novaković, naučni saradnik Instituta društvenih nauka u Beogradu. Na kraju privatizacije uništen je, prodat, poklonjen i nelegalnim načinima i sredstvima iz zemlje iznet gotovo čitav društveni kapital.

- Danas je Prvi maj praznik nove kapitalističke klase, a ne radnika Srbije. Najbogatiji među njima su na svetskim listama najbogatijih ljudi i to im ne smeta da su u isto vreme i dužnici poreza, zarada i drugih primanja radnika - ističe nada Novaković. - Nasuprot njih su sve siromašniji srednji slojevi i razvlašćena i razmrvljena radnička klasa. Srednji slojevi će se naći pod još jačim udarom reformi, smanjenja zarada i sve težeg zadržavanja posla. Radnici će konačno postati marginalni, izopšteni iz najvažnijih oblasti društvenog života. Prvi na udaru su radnici preduzeća u restrukturiranju i onih kojima preti stečaj i likvidacija. Njihovu sudbinu kroje strani kreditori, a već su je uništili domaći preduzetnici, stečajni i drugi upravnici i lokalni moćnici.

Na kraju tranzicije Srbije, prema mišljenju Nade Novaković, Prvi maj nije radnički praznik. On ostaje sećanje na borbu za radnička prava i simbol radničkih protesta i bunta protiv uskraćivanja već dostignutih radničkih prava.

- U Srbiji je to obesmišljeno, jer su i Zakon o radu i stvarna praksa poništili pravo na osmočasovno radno vreme, rad sa punim radnim vremenom, siguran posao i zaradu od koje može da se živi kao čovek, pravo na plaćeno lečenje, bolovanje, obrazovanje, a skoro i na sindikalno organizovanje - napominje Nada Novaković. - Nikada do sada, u poslednjih 80 godina, na ovim prostorima radnici nisu imali manje razloga da se raduju i slave Prvi maj. Umesto slavlja postoje brojni razlozi za protest i demonstracije radnika: protiv nezaposlenosti, siromaštva i uništavanja privrede i društva. Za takav protest nisu spremni ni bivši, niti sadašnji radnici jer se bore za golo preživljavanje. Nema ni primerene sindikalne akcije, ali ni solidarnosti građana. Znaju to politička elita na vlasti i kapitalisti pa ne moraju uopšte da se uzbuđuju.

USPEŠNA TRANZICIJA

Primeri uspešne tranzicije u Srbiji se mogu brojati na prste dve ruke. To su pre svega firme koje su prodate tenderom i to u prvim godinama privatizacije. I dalje uspešno posluju dve fabrike duvana, tri cementare, nekoliko pivara, mlekara i fabrika hrane, valjaonice bakra i aluminijuma u Sevojnu. I još poneki, zaista redak, primer kog naši sagovornici nisu uspeli da se sete.

ODMOR PRE SVEGA

Uranak, roštilj, dan u prirodi - godinama su zaštitni znak Prvog maja. I to se, osim kada vremenske prilike baš izdaju, ne menja godinama. Praznovanje rada, priznaju i sindikalci, nikada nije bio povod za sumiranje položaja radnika, debate da li su plate adekvatne ili kako se sačuvati do nezaposlenosti.

- Danas su najbrojniji zaposleni u državnom sektoru i javnoj upravi. Oni čine više od polovine ukupno zaposlenih, a negativnu sliku Srbije upotpunjuje ogroman broj nezaposlenih, više od milion, i činjenica da na jednog zaposlenog dolazi jedan penzioner - kaže Ranka Savić, predsednik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata. - Mnogi od onih koji su nekada ranili na uranak su danas u penziji. Drugi su dobili otpremnine koje su brzo potrošili i sada preživljavaju, čekajući da steknu uslove za penziju - ukoliko im država poveže staž. Mali je broj onih koji su našli novi posao.

STVARAMO SVE MANjE

Učešće industrije u stvaranju društvenog proizvoda u 1988. godini je iznosilo 44,8 odsto. Kasnije je revidirano na 36,5 odsto. U 2013. godini u industriji se stvaralo 20,9 odsto BDP, a u prerađivačkoj industriji svega 16,1 odsto. U BDP-u Češke u 2012. godini učešće industrije je iznosilo 39,6 odsto.

- Za razliku od Srbije, Češka je umela da privuče strani kapital, sačuva i unapredi razvoj industrije - objašnjava profesor Ljubodrag Savić. - Zbog toga je, između ostalog, Češka od 2004. godine članica EU, a Srbija još uvek tumara na krivudavom putu budućeg članstva u EU.