Padavine nagoveštene sa perleske strane bile bi obično umerene, kavano bi bilo dva ili tri dana, posle čega bi opet moglo da se ore, kosi, šparta, drlja, seje... Ako bi se, međutim, predveče načomrdilo iznad Idvora, kiša bi morala da pada danima.

Širmu je imao popa, možda koja učiteljica, u većini kuća nije postojao nijedan kišobran. Ako te kao pešaka ili biciklistu zatekne kiša, žuriš kući. Kiša može da te zatekne u ataru, gde ili sediš ispod kola, ako je u pitanju letnji pljusak, ili navrat-nanos vataš konje, umotavaš se u pokrovac, žuriš isto kući, gde će pljusak biti još jači dok budeš puštao konje, ali sad ćeš moći da se presvučeš.

Opakliju su imali samo čobani i subaša, jer su se po službenoj dužnosti mogli naći na brisanom prostoru gde od kiše nema nikakvog zaklona.

Ali, vratimo se suši, prirodnoj ali nadasve štetočinskoj pojavi koja se baš posle oslobođenja bila navrzla na našu žitnicu. Jedne se godine u ataru, u baštama i vinogradima sve posušilo, sve svenulo, izgledalo je da niko neće imati klas žita, ni klip kukuruza; Mila Purić vratio se iz atara i žena ga bojažljivo pita kako izgleda žito, jel bar na nekom delu njive nešto niklo, a on će: „Jeste - tamo di je pišala kobila.“

E takvog jednog poodmaklog proleća, koje se spojilo sa sušnom prethodnom jeseni i htelo da ćutke pređe u sušno leto, čekalo se na kišu i samo se o njoj razgovaralo, tad su i kroz Farkaždin prošle dodole, kao poslednja mera koju čovek može preduzeti da umilostivi mater Prirodu, i jedne subote iznad Idvora, gle - gomilaju se oblaci, sivi, crni, gusti, samo da ji ne otera oluja, smrklo se pre vremena, odjedared je zaladilo, vetar nije jak, ali je hladan, kao da je silom spušten i prepušen na sokake i avlije, te se noći što bi rekao Milojko Pantić nebo otvorilo, probudimo se sutradan moja sestra i ja, devet sati, baba i mama nisu ustali. Duhovi! Kiša je pala uoči Duhova, koji su se zvali i Dovi; ne bi se ni inače radilo, jer Dovi uvek padaju u nedelju, ali sad se ne bi moglo upolje ni da je četvrtak!

Nikad pre toga, ni posle toga, nismo izjutra videli roditelje da spavaju, uglavnom nismo znali ni kad ustaju, i sad smo se čudom čudili, šta je bilo, deda je uranio i uveliko počistio štalu, naranio marvu i napojio je, namirio sve, a pala je kiša, i još pada, baba je govorio da ova kiša zlata vredi, zla-ta, prošlo mi je kroz glavu da ćemo se možda i obogatiti, taj mi je san smesta razvejan: nećemo biti gladni, što bi se desilo da je kiša zakasnila još samo par dana, a sad eto pada i pada, iziskujući da se na nju odgovori nečim jedinstvenim.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.15.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.