Vujošević za Novosti: Tražim mir u sebi i buru na terenu

NIJE život jednosmerna ulica. Postoji reciprocitet uzimanja i davanja, ljubavi i mržnje. Pametan čovek oseti šta je ispod površine.

To, u ekskluzivnom razgovoru za "Novosti", kaže naš proslavljeni košarkaški trener Duško Vujošević, koji je sada čudo počeo da pravi i u Limožu. Ceo grad mu kliče, pozdravljaju ga na ulici, već ga slave kao heroja. Za kratko vreme prešao je put čoveka koji je na mala vrata otišao iz Partizana, kluba s kojim je nanizao velike uspehe, do novih profesionalnih radosti.

Jeste li očekivali ovako sjajan početak?

- Iskreno, nisam! Kada sam dolazio, nismo postavljali ciljeve. Klub se tada nalazio na 11. mestu u francuskoj ligi i sa te pozicije ne može da se očekuje bogzna šta. Pokušavam da što pre uspostavim sistem u ekipi koja je bila dosta zapuštena. Smena trenera je već nešto što pokreće tim. Sigurno su i igrači imali motiv da se dokažu. Pojavila se i sreća, koja je u sportu obično nečim zaslužena. Sve se to poklopilo. Krenulo je dobro, sada to treba održati.

Hoćete li vratiti Limož na stare staze evropske slave?

- Svestan sam limita i slabosti, kako tima, tako i sopstvenih. Igrači nemaju zadovoljavajuće radne navike. Ja ne znam jezik, ne poznajem dobro ligu, nemam do kraja uvid u snagu konkurenata. Ali moje ambicije su velike. Ako nešto misliš da možeš da uradiš, onda si, u principu, u stanju i da to ostvariš. Mislim da možemo da se vratimo na staze trijumfa.

Kako ste proveli međuvreme?

- Dosta teško sam podneo period dok sam bio bez košarke, od septembra do januara. Imam šećernu bolest i da bih mogao da živim, svako veče moram da se ubodem iglom i sebi dam insulin. Shvatio sam tada da mi, na neki takav način, skoro neophodan za život, nedostaje i dnevna doza košarke. Mimo para koje se njome zarađuju, i slave koju ona donosi, košarka mom životu daje smisao i osećaj korisnosti.

U čemu je razlika biti trener Partizana i Limoža?

- Poslednje tri godine u Partizanu nisam primio ni petinu sume iz ugovora. I ta petina je bila neravnopravno raspoređena. Zaista bih bio socijalni slučaj da pre toga nisam imao ugovor u Rusiji. Još je veći problem kad radite s igračima koji nisu plaćeni. Sve vreme sam pokušavao da okrenem priču na to da od toga ne treba da prave alibi, da treba da imaju obavezu, a da će pare stići pre ili kasnije, na ovom ili nekom drugom mestu. Takvih problema u Limožu nema.

Da li biste mogli da iznesete neke nepoznate detalje oko vašeg odlaska?

- Iz Partizana nisam otišao bezbolno. Pojedini ljudi iz kluba pravili su propagandu da bi opravdali svoje postupke. Znao sam ka kom kraju ovo ide, koliku ću cenu da platim i ko će biti izvršioci - ljudi za koje sam se borio i za koje sam podmetao leđa. Jednostavno, nisam više imao snage da to podnosim. Sve je to bilo i pitanje smisla. Protiv mene je vođena kampanja, izazvana time što sam pokušao da branim pravo Košarkaškog kluba Partizan na časnu egzistenciju i ravnopravan tretman, što sam ukazivao na nemale nepravilnosti onog dela državnog aparata koji bi trebalo da vodi računa o sportu, i onih kojima to nije posao, ali se time bave. Zbog svega, izazvao sam snažna neprijateljstva prema sebi. Zna se u Beogradu zašto sam otišao. I dok sam bio trener, pričao sam šta se dešava u klubu i oko njega, dajući drugima priliku da reaguju. Neka neke stvari, zasada, ostanu kovertirane.

Ima li mnogo gorčine posle svega?

- Kad sada, s ove tačke, posmatram život koji sam proveo u Partizanu, kad se uzme sve, i dobro i loše, ne bih ništa menjao. S ljudima sa kojima sam radio napravio sam fantastične uspehe, naročito ako se uzmu u obzir uslovi i budžet. Bilo je mnogo lepo i mnogo teško, odnosno, kako bi to rekao jedan od mojih omiljenih glumaca, Bekim Fehmiu, bilo je blistavo i strašno.

Jeste li vi u nečemu grešili? Zamerate li sebi nešto?

- Sigurno je da je bilo grešaka, ali znam da sam iz Partizana otišao moralno čist. Nije bilo trulih kompromisa i korumpiranosti. Kod mog omiljenog pisca Danila Kiša ima i ona rečenica: "Ne dajte se pasjim sinovima, Borise Davidoviču!" Ni ja se nisam dao. A grešaka, sitnih, bilo je. Velikih, ljudskih, moralnih - nije.

Da li se, i koliko, politika u Srbiji meša u sport?

- Meša se, i to mnogo! Navijači su snaga, oni su i glasači, i vlast želi da kontroliše makar jedan deo njih. Odatle kreće mnogo toga.

Treba li privatizovati sportske klubove?

- Ako se ne varam, Limož nije privatni klub i pripada gradu. Košarka nije profitabilan sport u Evropi. Za njom država ima potrebu kao i za školstvom, zdravstvom, kulturom, koji takođe nisu profitabilni. Potrebno je zakonom stimulisati ljude koji imaju višak para da jedan deo odvoje za društveno korisne projekte. Poreski sistem treba da stimuliše donacije i sponzorstva, naročito s novcem od kladionica i igara na sreću. Ali vlast ne želi da napravi takav sistem. Ona želi da odluči mimo objektivnih kriterijuma kome koliko ide para, i da na taj način kontroliše, omogućava ili onemogućava razvoj određenih klubova, da oni koji su njima simpatični dobijaju sredstva. I dosta toga se, nažalost, tako, opet, svodi na politiku.

Nedostaje li vam Beograd?

- Ja sam neka vrsta endemske biljke. Rođen sam u Titogradu, ali od pete godine živim u Beogradu, i to je grad u kom se najbolje osećam. Uvek sam u inostranstvo odlazio s podsvesnom željom da se brzo vratim. Posle svega što mi se desilo, i što se tamo dešava, sada sam, možda, po prvi put otišao bez te želje.

Pratite li utakmice Partizana otkako ste otišli iz kluba?

- Kad god mogu! Kad nemam trening ili utakmicu na nekom od sajtova pogledam šta radi Partizan. Moj problem i jeste što sam pupčanom vrpcom vezan za Partizan. Dolazak u Limož je u tom smislu, možda, lekovit, jer imam toliko obaveza da ne mogu da se bavim drugim stvarima.

Je li vam bilo tužno kada ste gledali da se Partizan borio za opstanak?

- Ipak nije stavljena tačka na crno-beli svet!

Jeste li se čuli s novim trenerom Džikićem, vašim bivšim pomoćnikom?

- Ne.

Zbog čega?

- Nije me zvao.

Da li biste mu, iz ljubavi prema Partizanu, sada dali neki savet?

- Znam da je pismen trener, koji dobro poznaje košarku, ima dovoljno iskustva i u stanju je da se sam brine i o sebi i o timu koji vodi.

Kada biste mogli, koga biste iz ove ekipe Partizana doveli u Limož?

- Vanju Marinkovića. Odličan je momak i veliki potencijal.

Hoćete li se jednom vratiti u Partizan?

- Možda jednog dana, u nekoj drugoj ulozi.

Kakav je bio prvi susret u Limožu s vašim bivšim igračima iz Partizana, Vestermanom i Mekejlebom?

- To su moji ratni drugovi! Francuzi koji su bili u Partizanu, kao što su Lovernj ili Vesterman, pokazali su da imaju veliko građansko i sportsko vaspitanje. Pamtim lice Vestermanovih roditelja kada je po drugi put povredio ukrštene ligamente. To su podneli tako stoički i gospodski. Sećam se i lica roditelja nekih naših igrača koji su za mnogo sitnije povrede bili skoro ljuti. Radu sam se učio i iz francuske kulture, čitajući "Pisma" Flobera. Patriota sam, na svoj specifičan način, i drago mi je što se emocije između jednog dela Srbije i Francuske obnavljaju preko momaka koji su igrali u Partizanu. Mnogo mi je lakše što su Leo i Bo sada tu. Znamo se i oni su deo mojih navika preneli saigračima.

Kako su vas primili ostali igrači?

- Dobro. U suštini sam strog trener. Imam i loše osobine. Psovač sam, emotivan, nekada nervozan, impulsivan. Ali, zaista volim svoje igrače.

Znate li da sada i mnogi u Srbiji navijaju za Limož?

- To mi predstavlja ne samo satisfakciju, nego i dodatnu obavezu!

Jeste li stigli da upoznate grad?

- Nisam! Znam samo da ima 150.000 stanovnika, što prija čoveku u mojim godinama. Limož je lep grad, ali je meni Beograd najlepši! Ipak, znam da čovek mora da nađe utočište u sebi.

Da li ste, bar, probali francuske specijalitete?

- Ono što najviše volim, i što je najbolje u Francuskoj, sireve, ne smem da jedem! Na hipoproteinskoj sam dijeti, zbog bolesti. Postao sam, osim kada je riba u pitanju, vegetarijanac, što mi, na neki način, i prija.

Kako izgleda vaš dan?

- Dosta vremena potrošim na planiranje treninga. Onda održim trening, pa ostanem da radim s nekim od mlađih igrača. Najbolje se osećam na terenu. Tu se potpuno probudim. Puno vremena se potroši i na putovanja. Jedan deo dana provedem i na telefonu. Nisam s porodicom, i to mi teško pada. Nisam želeo da sina prebacujem iz škole na polugodištu, dok se sve ne učvrsti.

MORATE DA STOJITE IZA SVOJIH STAVOVA
Jeste li počeli da učite francuski?
- Znam samo nekoliko reči - mersi, bonžur, i to je sve. Nepoznavanje jezika mi, naravno, smeta. Jezik je veoma bitan za ovaj posao, da se igrači motivišu, da se prenesu emocije. Ipak, s druge strane, i najveći državnički poslovi se obavljaju uz pomoć prevodilaca.
Francuski komentatori kažu da je dovoljno da pogledate igrače, pa da sve razumeju...
- Morate da pokažete da znate to što radite, da imate čvrstinu, da stojite iza svojih stavova, i kad dobijate, i kad gubite.