SRCE ZA DECU Nepokretna devojčica iz Knića crta i piše ustima, a poruke kuca nosem

Jovana je rođena sa retkom bolešću, koja se zove artrogripoza. To je bolest ukočenih zglobova, i nedostatka mišića. Ona može da pomera jedino glavu, i pomalo ruku. Odličan je đak šestog razreda. Nasmejana je, pametna, lepa.

- Drugari me zovu na rođendan, a ja ne mogu da odem. Volela bih da odem u kafić sa svojim vršnjacima, ali ni to ne mogu. Želim da odem na koncert, ali ni tu nikada nisam stigla. Zaljubila sam se, a ni svoju simpatiju nemam priliku da iskažem. Makar krišom, pa i da niko ne čuje, njemu da kažem „volim te“. Vezana sam za invalidska kolica, i za put od škole do kuće i nazad - počinje svoju priču Jovana.

Ona piše, crta, boji... Ali olovku drži u ustima. Na likovnom konkursu, na temu „Moja matematika“, osvojila je prvo mesto. Njen crtež je komisija proglasila za najbolji, a niko nije znao kako ga je nacrtala.

- Volim muziku. Gledam na televiziji folklor, moje telo ne može da se pomeri, ali mi zato srce igra. Zamišljam da sam tamo... Sanjam kako igram, i da mogu da vodim kolo na nekoj proslavi... Muzika mi mnogo znači, volim Cecu... Njene pesme, reči me diraju u srce. Htela bih da je upoznam. Imala sam i karte za njen koncert, ali nisam mogla da odem do Kragujevca. Trebalo je neko da me odveze, i vrati, da me prenese, i to je bilo neizvodljivo. Na sreću, imam puno prijatelja. Dopisujem se sa njima. Na mobilnom telefonu poruke kucam nosem. Na kompjuteru miš pomeram ustima levo-desno, u svim pravcima. To je poseban uređaj za decu kao što sam ja - objašnjava Jovana.

Porodica Stanisavljević živi u nedovršenoj kući u Kniću. Prostorije napada vlaga, što dodatno ugrožava Jovanino zdravlje. Majka Ivana i dan i noć bdi nad svojom ćerkom. Na rukama je nosi, hrani, kupa, oblači... Zato i ne može da nađe posao. Nedostaju im i kolica, kojima bi Jovana sama mogla da se odveze do svoje dečje sobe. Dragan, Jovanin tata, radi kao vozač i često je na terenu.