Radnici kod privatnika izrabljeni i bedno plaćeni

Istina je, međutim, da mnogi sanjaju da prebace čak i ovu minimalnu sumu, jer se u njihovim novčanicima mesečno ne složi više od 15 crvenih novčanica. Za toliko rade prodavci u buticima, radnice u pekarama, kafićima, u mnogim trgovinama, šnajderke...

Iako je Vlada Srbije propisala da poslodavci moraju da plaćaju radni sat minimalno 121 dinar, mnoge gazde to ne poštuju, pa umesto zagarantovanog iznosa isplaćuju znatno manje. Odluku države ne poštuju striktno ni firme koje su pod njenom kapom, a stručnjaci i sindikalci smatraju da je zbog toga i postojanje minimalne cene rada potpuno obesmišljeno.

"Nije retka pojava u Srbiji da poslodavci isplaćuju zarade manje od minimalne i na to već dugo upozoravamo. Neshvatljivo je nereagovanje nadležnih državnih organa, pre svega, inspekcije rada. I onda kada se po prijavi sindikata izvrši inspekcijski nadzor - konstatuje se da je preduzeće u finansijskim problemima i da će kada budu bolja vremena problem biti rešen", smatra Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata.

Od rešenja uglavnom ne bude nikada ništa. Najveći problem je u tekstilnoj industriji, trgovini, uslugama, građevini. Radnici "Jumka" iz Vranja dugi niz godina primaju između 15.000 i 18.000 dinara. Obrazloženje je da više nije moguće. Što nije po zakonu, nikome ništa. Zaposleni imaju mogućnost tužbe, ali joj retko pribegavaju, bojeći se otkaza, a sve pod parolom daj šta daš.

Bahate gazde usavršile su nekoliko načina za izrabljivanje zaposlenih. Osim onih koji angažuju radnike na crno, ima i poslodavaca koji radnicima regularno uplaćuju minimalac, ali onda od njih traže da im vrate 6.000 dinara. Postoji deo zaposlenih koje gazde obmanjuju pričom da im zapravo daju minimalac od oko 20.000 dinara, ali kada od njega odbiju poreze i doprinose, za isplatu ostaje oko 13.000 ili nešto više neto plate.

"Znam da to nije tačno, jer da me je šef prijavio, morao bi na minimalnu zaradu od 20.000 dinara neto da plati još oko 7.000 dinara za poreze i doprinose, pa bi mi bruto plata bila oko 28.000 dinara mesečno. Sve to znam, ali nemam drugi izbor nego da radim pod tim uslovima. Bolje sam prošla od kolegince koja živi u selu i mesečna karta za prevoz je košta oko 6.000 dinara. Njoj ne ostane ni 10.000, ali nema bolji posao, pa trpi i muči se", priča A. Veljković iz Novog Sada.

Dr Nada Novaković, naučni saradnik Instituta društvenih nauka, napominje da se to dešava jer poslodavac ima sva prava da pitanje plaćanja prevoza sam reši i organizuje. Radniku ostaje da se nada da neće ići peške do posla ili da pristane to sam da plaća.

"Oslabljeni sindikati nisu sposobni i spremni da brane dostignuti nivo zaposlenosti i zarada. Klatno moći je prevagnulo na stranu kapitalista i države kao najvećeg poslodavca. To se najbolje vidi kod pregovaranja oko minimalne zarade u Srbiji. Mesecima traje rat pregovarača, a rezultat je sve gori po radnike. Potom se sve stiša, a dogovorena cena rada zakuca na duže vreme, iako je već nerealno niska u odnosu na stvarne troškove života", kaže Novakovićeva.

Satnica kao u Kambodži

Po dostupnosti materijalnih dobara, pristupu većine građana sistemu obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite Srbija je daleko ispod nivoa koji je postojao ovde pre 1990. godine, napominje Novakovićeva.

"Najveću cenu toga platili su i plaćaju manuelni radnici, a potom delovi seljaštva i srednjih slojeva. Njihova 'satnica' od jednog evra je na nivou onog u Kambodži, a među najnižima u Evropi. Kinezi su nas odavno pretekli u mnogo čemu, pa i u visini minimalca. U manjim sredinama, gde je prevoz skuplji, zaposleni na markicu potroši i do trećine minimalca. Ako ne pristane na to, stiže pretnja da će ga zameniti za drugog koji jedva čeka kakav-takav posao", napominje Novakovićeva.

Ona kaže da, u suštini, postojeći minimalac je ekonomski i socijalno besmislena kategorija. "On svakako nije minimalna najamnina, koja bi bila dovoljna za preživljavanje i biološki opstanak radnika. Njena visina zavisi, pored ostalog, i od stanja na lokalnom tržištu rada", kaže ona.

Stoga je eksploatacija radnika još veća tamo gde je privreda u većoj meri uništena, a stopa nezaposlenosti viša. Tamo nema velikog pogađanja oko visine zarade, uslova rada i radnog vremena. Važno je doći do bilo kakvog posla, pa se pristaje i na blanko otkaze, radno vreme koje traje i po 12 sati, rad u smenama, noću, praznicima, koji je uz to i neplaćen.

Novakovićeva ističe da sve to može samo u Srbiji, jer se u razvijenoj Evropi poštuje i osmočasovno radno vreme, plaća prekovremeni, smenski i rad državnim praznicima, postoje velike kazne za povrede na radu, a najamnina i sve druge obaveze prema radniku i državi moraju da se isplate.

"U suprotnom, sledi visoka kazna i bankrot vlasnika preduzeća. Naš Zakon o radu smo proglasili 'evropskim i reformskim', a on sve to krši i vraća nas vek i po unazad", zaključuje Novakovićeva.