Sirijac u srpskoj školi: Samo da nađem druga za basket

VALjDA će ostali učenici hteti da se druže sa mnom... A voleo bih i da nađem drugara sa kojim ću igrati košarku. Odavno nisam tapkao loptu, nadam se da nisam zaboravio. Sa tatom sam, ranije, stalno igrao basket. Jedva čekam da se ponovo takmičimo...

Dok ulazi u hol Osnovne škole "Vera Blagojević" u Banji Koviljači, tiho i stidljivo nam, preko prevodioca, priča svoje zebnje i nadanja trinaestogodišnji dečak Munir, izbeglica iz Sirije. Za četiri dana, on će u tom holu, sa rancem na leđima, prvi put upoznati nekog svog vršnjaka iz Srbije, sa kojim će možda deliti klupu, zaigrati košarku i naučiti poneku reč našeg jezika.

Dok sa zaposlenima Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, maleni Munir čeka da bude upisan u školsku godinu, pedagog mu kaže da je raspoređen u odeljenje sedmo dva i da će mu razredni starešina predavati srpski jezik. Kaže da mu je svejedno u kom je razredu, samo da, konačno, ima sa kim da se druži.

Munir je jedan od hiljadu dečaka sličnih godina, koji ovih dana, nedelja i meseci prelaze kilometre, gradove, države i granice, tražeći mesto za odrastanje sigurnije od onog gde su rođeni. Ipak, put ovog dečaka nešto je drugačiji od ostalih "malih migranata" sa Bliskog istoka i iz Afrike. On je u Srbiju stigao sam, bez roditelja. Uplašenog i umornog pronašli su ga volonteri Centra u parku, kraj autobuske stanice, u Beogradu.

- Videli smo dete koje je bilo samo duže vreme - priča za "Novosti" Marea Grinvald, iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila. - Prišli smo mu, pitali da li je neko stariji sa njim, a on nam je rekao da nema nikoga kraj sebe. Shvatili smo da je dečak u našu zeljmu stigao bez pratnje. Pokrenuli smo postupak urgentnog zbrinjavanja. Istog dana smešten je u Zavod za vaspitanje dece i omladine, na Voždovcu, gde je prenoćio na suvom i toplom.

Spavanje u krevetu i kuvani obrok Munir je, te noći, dobio posle nedelju dana pešačenja i sedam neprospavanih noći po šumama, parkovima i ulicama, sve od Turske do Srbije. Volonterima je ispričao da je, pre dve godine, sa roditeljima krenuo iz Damaska u Zapadnu Evropu. Svi zajedno stigli su do Istanbula, gde su proveli sedam meseci. Put je morao da se nastavi dalje, ali Munirovi majka i otac plašili su se da povedu dete na daleko i nesigurno putešestvije. Smestili su ga u školski internat. Oni su pošli u svoj "eldorado" i čekali trenutak kada će moći da se vrate po dete. Dečak, na pragu svojih tinejdžerskih godina, proveo je godinu i tri meseca sam u glavnom gradu Turske.

- Tamo je pohađao školu i živeo u đačkom domu - objašnjava nam Gordana Vukašin, pedagog Centra, koja pokušava da dečaka upozna sa ovdašnjim životom. - Bio je u stalnom kontaktu sa roditeljima, ali je sve vreme razmišljao samo o tome kada će ih ponovo videti. Nije više mogao da izdrži samoću i rešio je da krene ka svojoj porodici.

Kako se ne bi brinuli, Munir nije rekao majci i ocu da je pošao stazama poznatim samo krijumčarima ljudima. Pre tri nedelje priključio se izbeglicama koje su krenule put zemalja zapadne Evrope. Javio im se, kako kaže, tek kada je ušao u Srbiju.

- Bio sam malo uplašen, ali morao sam da krenem - priča nam povučeni i tihi dečak, krijući krupne crne oči. - Nisam više želeo da čekam. Put je bio težak i naporan, dok nisam došao u Srbiju, ali nije strašno. Najteže je bilo u Makedoniji, jer nisam znao da li će me pustiti da prođem. Bilo je i dobrih ljudi koji su me pazili, a bilo je i onih, pomalo, neprijatnih. Naročito policajaca.

- Kontaktirali smo sa njegovim roditeljima, koji su uspeli da dođu do jedne evropske države - objasnili su nam u Centru. - Iako bismo svi voleli da dete što pre bude sa porodicom, pravni proces spajanja, međutim, traje i po nekoliko meseci. Kako bi mogao da ostane toliko dugo u našoj zemlji, zvanični staratelj, odnosno Centar za socijalni rad u Loznici, zatrašio je azilni status za Munira.

Čekajući da ponovo zagrli majku i zaigra košarku sa ocem, dečak iz Sirije sledeće nedelje nastaviće školovanje, koje su prekinule bombe, kada su mu razorile kuću. Kaže da mu je ovdašnja škola lepša nego ona u Damasku.

Dok znatiželjno pregleda školske prostorije, Munir, pogledom traži fiskulturnu salu, jer bi, kada odraste, voleo da bude profesor fizičkog. Priznaje da mu od ruke idu i nauke. Ali prvo, kaže, da mu se ostvari najveći san - da, opet, bude sa svojom porodicom. Na nekom sigurnom i mirnom mestu.

U Centru za zaštitu i pomoć tražiocima azila pokušavaju da ojačavaju psihofizičko stanje dece.

- U svim kampovima organizujemo individualna i grupna psihološka savetovanja, kreativne radionice koje bi ih odvojile od teške situacije, kao i jezičke kurseve za pripremu dece za ulazak u obrazovni sistem. Dosada je u školu krenulo 35 dece-migranata, dok je šestoro završilo ceo razred.