Miloš Šobajić: Srpski geni sve opraštaju i prihvataju

SVOJIM slikama Miloš Šobajić odavno opominje da pad može i te kako da bude bolan, a da se uz lom, rastaču i ideali, nadanja i iluzije. U razgovoru za "Novosti", poznati srpski slikar i profesor emeritus na Fakultetu umetnosti i dizajna pri Megatrend univerzitetu, situira nas u aktuelnim planetarnim kovitlacima, otkriva naše zablude i verovanja, i meri sačuvanu intelektualnu, umetničku i duhovnu snagu.

Akteri na vašim slikama su izmileli na trotoare. Čovek koji doživljava udes na vašem platnu u potpunosti je iskoračio iz slike i izašao u smutnu stvarnost?

- Nemački kritičar Volfgang Koš kaže da se čitav sadržaj mojih slika sruči na stopala posmatrača i prignječi mu prste. Tačno je, živimo u vreme udesa. I sve je gadnije. Ali, čovek je odvajkada bio u škripcu. Slikao sam ga prvo u velikim gomilama, pa ga onda, sedamdesetih, izdvojio, da bih na kraju i njega počeo da brišem, u korist stvari koje su se nalazile oko njega, pa je ostao samo trag njegovog prolaska kroz prostor. Stigao sam, sad, do gušenja. Neko nas guši, znamo i ko. Opstajemo, živimo, ali se gušimo.

U vašim delima pojedinac doživljava razne vrste fizičkih i psihičkih lomova. Gde je klizavije, na vašem platnu, ili na ulici?

- Živimo u prostoru iskrivljenom po dijagonali, u kom nigde nisi siguran. Klizavica je ogromna. Jedan dan ne možeš da predvidiš, da bude onakav kakvim si ga zamislio. Stalno se nešto ispreči, da se oklizneš. U trpnom smo stanju i svakog časa očekujemo udarac. Deo smo ogromne gomile kojom neko rukovodi i usmerava je u raznim pravcima, ali ne u onom u kom bi pojedinac želeo da ta gomila ide.

Bilo je dovoljno pogledati vaša platna i skulpture, pa videti šta nam se sprema. Vaše slikarstvo je, u neku ruku, predskazujuće?

- Kažu da umetnik oseća budućnost. Verovatno postoji određeni senzibilitet, ali ne bih rekao da sam prorok. Nije to bio ni veliki Pikaso. On je samo, na svojim slikama, prekinuo linearnu perspektivu. A kad perspektive nema na platnu, nema je ni u životu.

Šta ne valja u ovom našem svetu u kom danas živimo?

- Kultura je stavljena pod komandu. Sve podseća na staljinističko doba. Komesari su danas glavni kreatori. Umetnost je subverzivna i kao takva ne odgovara nijednoj vlasti. Svaka želi da je ukroti i stavi pod svoje. Tako i ova današnja, svetska vlast, pokušava da je svede na minimum štete po nju. S tim što je to kroćenje sada očiglednije nego ranije. Prave vrednosti su bačene u potpuni zapećak. Za "urlikalice" ima para, za umetnost nema. Ne može država da se stvara samo privredom. Sve izgleda zamućeno, prljavo i neodređeno. Preovladava neobrazovanost. Nisu potrebni veliki pojedinci, već gomila koja će raditi ono što se od nje traži. Mali čovek se u tom haosu ni za šta više ne pita. Koriste svaki trenutak njegovog slobodnog vremena, zasipaju ga svim i svačim, i stvaraju mu iluziju da i on, tako, u nečemu učestvuje. Za to vreme, jedni se silno bogate, drugi strahovito siromaše. Zbog toga je razočaranje sveprisutno. Situacija je vrlo napeta. Predoseća se opasnost.

Kako to popraviti?

- Mi, mali, sigurno nemamo alat za tu opravku. Kao mlad, bio sam veliki optimista. Mislio sam da svet ide prema rajskom stanju. Svađao sam se sa starijim prijateljima koji su tvrdili obratno. Međutim, prevario sam se. Ovo je čudno stanje. Ko god da pobedi, neće biti dobro.

Kako se ova naša Srbija snalazi u svetskim lomovima?

- Mala smo zemlja, koja nema pravo odluke. Oduzeli su nam Kosovo, pa još kažu da treba da ćutimo. Loše se živi, teško plivamo, ali smo, nekako, ipak, na površini.

Šta vredi, a šta ne valja kod nas?

- Imamo ljudski potencijal i kvalitet. Vrlo smo talentovani, od sporta i umetnosti, do velikog biznisa i lopovluka. Postoji veliki borbeni element, ali je očigledno već godinama upražnjavan u pogrešnom pravcu. Ne valja što je kultura potpuno zapuštena, što su muzeji zaključani. Nije dobro što nema dovoljno sredstava za život, pa ima mnogo ljudi koji su spremni da za sto evra urade ono što se od njih traži. Svetski moćnici nas vrte kao pione na bojnom polju, onako kako oni to žele, da ginemo za njihove interese.

Koliko je duha, posle svega, zadržao srpski narod?

- Taj duh se dosta promenio, ali nema sumnje da ga i dalje posedujemo. Pogledajte samo društvene mreže, nema ničeg duhovitijeg od toga. Narod zna šta mu rade.

Ima li nam mesta u toj zajedničkoj Evropi i treba li da hrlimo u njen zagrljaj?

- U svakom pogledu pripadamo Evropi. Nismo Azija. Naša umetnost je odvajkada bila evropska, od manastira do danas. Ali, sumnjiva mi je ta administrativna organizacija koja se zove EU. Napravljena je iz nečijih interesa koji nama ne bi u potpunosti odgovarali.

Dokle treba da se zbližimo s braćom Rusima?

- Koliko god možemo, iako u istoriji u tome do sada nismo uspevali. U najtežim trenucima smo bili razdvojeni, jer su oni uvek bili u teškoj krizi, kad je nama pomoć bila potrebna. Dva naroda koji se vole, koji imaju sličan jezik, istu veru, široku dušu, treba da budu jedan uz drugi. Mi smo, na neki način, i žrtve zbog toga što svi misle da smo predvorje Rusije, i da je Rusija, u stvari, na Balkanu, u Srbiji. Neka tako i misle, ja se s tim slažem. To su naša braća po krvi i materi. Hvala bogu da se Rusija probudila, pa ponovo postoje dva pola. Dok je postojao samo jedan, ovi drugi su odlučivali o svemu, mogli nekažnjeno da bace bombu u svačiju kuću. Sad ipak moraju da se zamisle da li to mogu da urade tek tako.

Jedan ste od retkih ko je krenuo suprotnim pravcem - dok mnogi maštaju da odu na Zapad, vi ste se sa Zapada vratili kući.

- Posle 35 godina provedenih u Parizu, odjednom sam shvatio da mesto gde se radi više uopšte nije bitno. Mediji su toliko postali moćni, da od bilo kuda možeš da radiš šta god hoćeš. Nije više važno gde radiš, nego šta radiš. Možeš da napraviš film u planinama Bosne i da dobiješ svetske nagrade, a možeš da snimaš u Holivudu koliko god hoćeš i da ne uradiš ništa. Velika je satisfakcija imati jedan od najuspešnijih univerziteta te vrste u ovom delu sveta. Imam i veliki atelje u Beogradu, izlažem po svetu, radim, našao sam svoju najveću ljubav Draganu. Uživam.

- Svako širenje vidika pomaže. Mrdni, putuj, promeni mesto, ako ništa drugo, protiv uroka. Ako možeš, treba sve videti, da bi ti mnogo toga bilo jasnije. Mada, ima i onih kojima je sve jasno i kad sede kod kuće, na vrh brda. Iz Francuske sam doneo smirenost, otklon u razmišljanju, način u ophođenju. Pariz daje veliku nonšalanciju u odnosima. Sigurno je da sada staloženije donosim odluke.

- Iako današnji fakulteti po "Bolonji" daju vrlo skučeno obrazovanje na nivou maturskog saznanja, ipak je izvanredna stvar dobiti akademski stil i šlif. Ali, i životna škola je vrlo moćna stvar. Volim pijacu, mnogo sam na njoj naučio. Svestran čovek mora da ima obe diplome.

Kojim vrednostima učite vaše studente? Šta im je danas najpotrebnije?

- Poznavanje osnovnih vrednosti. Neki ljudi od kojih sam se to najmanje nadao, pojma nemaju ko je Luj Armstrong. Njih interesuje brza lova. Hoću sve, odmah i sada. A onda te ne zanima ko je Lav Tolstoj. Jer, potrebno je mnogo vremena da se pročita "Rat i mir". Šta će ti Gogolj i Kafka, kad ti treba brza hrana?

Čemu će nas sve ovo naučiti?

- Ničemu. Kao što nas nije naučio Drugi svetski rat, kao što nije ni Jasenovac, kao što nas ništa ne nauči ičemu. Zbog našeg genetskog sastava, sve praštamo i prihvatamo.