Za njih je restitucija mrtvo slovo na papiru
Pedesetogodišnji Vrbašanin, diplomirani stomatolog bez zaposlenja Tibor Zađva već godinama se sa osamdesetvogodišnjom majkom Emom Merei Zađva potuca od nemila do nedraga. I pored činjenice da je njegov deda Stevan Merei, čuveni predratni somborski sarač rehabilitovan još 2007, na osnovu pismenog svedočenja petnaestak Srba, Tiborova majka ne može da dođe do očeve ne male ostavštine koja je postala biti ili ne biti njihovog biološkog opstanka.
"Oduzeta je saračka radnja, dve kuće i salaš sa zemljom. Od pokretne imovine, između ostalog, oduzeta su i jedna vredna štajerska kola koja su izložena u auli gradske kuće u Somboru", priča Tibor Zađva.
Za nematerijalnu štetu Ema po presudi Osnovnog suda u Somboru treba da dobije 730.000 dinara. Ali, na to čeka baš kao i na kiriju od polovine nekadašnje saračke radnje koju joj lokalna samouprava ne isplaćuje već mesecima iako dugogodišnji korisnik lokala redovno plaća zakup.
"Opština Sombor vrda pod razno-raznim izgovorima da ne može da napravi ugovor. Tu smo već dve nedelje a ugovor još nije spreman mada je još u oktobru doneto pravosnažno rešenje da to pripada mojoj majci", objašnjava Tibor Zađva.
Ema i njen sin Tibor preživljavaju od pomoći austrijskog Karitasa. Ipak, kao svedok tragičnih događaja od 1941. godine pa nadalje ne propušta priliku da se pokloni senima nevino stradalih u Raciji mađarske fašističke soldateske u Čurugu, gde smo je i zatekli, ali i drugim mestima.
"Isto tako sećam se i 1944. godine pa zato uvek, kada dolazim u Srbiju, obiđem oba mesta da odam poštu nevino stradalima. Jer, i moja tetka Polonija Laupert je stradala u novosadskoj Raciji 23. Januara", priča Ema Merei Zađva.
Njenog oca, rodoljuba, koji je spasio na desetine Srba u Somboru odveli su partizani i streljali. Danas, mnogo godina kasnije, Ema, iako je dobila sudsku rehabilitaciju svoga oca, živi bez krova nad glavom i bez primanja.
Iako je još 2011. godine donet Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju malo je onih kojima je i vraćeno ono što je država oduzela nakon Drugog svetskog rata. Ništa bolja situacija nije ni kod obeštećenja za nematerijalnu štetu koju su, na razne načine, na svojoj koži osetile hiljade njih.
Ovo je lopovsko-otimacka drzava i nazalost ce jos dugo tako biti!
Ови људи барем имају судско решење за њихов проблем и вероватно, кад држава то буде могла, ће се то питање решити, а нама је остало само да се надамо да се овакве ствари више никада и нигде неће дешавати.
U Čurugu je 1942 godine počinjen masakr bez presedana u ovom delu Evrope.
Ubijeno je izmedju 2500 i 3500 čuruških mališana, žena, dece, staraca, samo zato što su bili Srbi, Jevreji ili Romi. Bačeni su svi u Tisu i voda ih je zauvek odnela.
Da posle rata mi Krajišnici nismo naselili Čurug, nikada se nebi obnovio u demografskom i svakom drugom smislu.
Ja lično redovno idem i u centar Čuruga u Muzej, i na Treću rampu, i na mesto gde je podignut spomenik stradalim Madjarima.
Iako moji preci nisu sa ovih prostora, poštujem sve nevine žrtve.
Razumem bol onih koji su izgubili svoje najdraže u ratnom i poratnom ludilu.
A što se novca tiče i restitucije.... zar nas još nešto može iznenaditi?
Nema ova Država novca ni za tekuće potrebe na žalost, tako da...... Tužno sve u svemu...
Ne nadam se da ću dobiti neku odštetu, a i ako bude, nek bude "makar jedno dugme, pa da ga uramim i da znam da je to od mojih" kako je govorila moja majka, "da imam nešto od njih,kad njih više nemam"
Od mene toliko, ko hoće-razumeće, a ko neće, pa šta mogu!
Јасно да је управо то највећа неправда према часним, племенитим људима, да их помешају са злочинцима. Пре свега треба да се потомци првих ограде, а ми да не ометамо покајање других проглашавајући Хрвате за усташе, Немце за нацисте...
То нису биле хомогене групације. То вређа.
Треба да се обелодане и да се знају имена оних који су храбро стали уз своје суграђане и пријатеље и сачували им животе. Немачка, мађарска, хрватска држава... могу њима да се поносе и треба да их истичу, а ми да не грешимо душе осуђујући читаве народе, као што је осуђиван наш народ. Треба да знамо ко су нам пријетељи.
Ми тим људима дугујемо захвалност, а њиховим потомцима да вратимо имовину. То је најмање и то је хитно.
Стеван Мереи је заслужио улицу или трг у свом граду, заслужио као мало ко.