Kako se kradeni automobili, poput „kantrimena“, „legalizuju“ kod nas

ISTRAGA pogibije Luke Jovanovića, kao i detaljni pregledi i provere svih 112 „mini kantrimena“, koje voze građani Srbije, pokazali su da je gotovo svaki peti ukraden! Većina ovakvih vozila nestala je u Austriji, potom Italiji, Švajcarskoj...

Na našim drumovima, međutim, ne voze se samo ukradeni „miniji“, već i vozila drugih marki. Operativci beogradske policije došli su do čvrstih saznanja o organizovanim ekipama koje su se bavile legalizacijom ovakvih automobila - pravljenjem falš registarskih oznaka, falsifikovanjem saobraćajnih dozvola, prekucavanjem brojeva šasije i motora...

- Tokom rutinskih pregleda „kantrimena“, koji se voze po Beogradu, od četiri vozila tri su bila ukradena - navode u MUP Srbije. - Ljudi su kupovali „minije“, a da nisu bili ni svesni da uzimaju nelegalno vozilo. Mnogima je odgovaralo da ne prebacuju automobile na svoje ime, jer je skupo, pa voze na ovlašćenja, a tu se kriju najveće zamke.

Kako je Marko Milićev, osumnjičen da je 25. jula na Brankovom mostu automobilom pokosio i usmrtio Jovanovića, došao do ukradenog „kantrimena“, još se ispituje. Sumnja se da je i sam deo ekipe koja se bavi krađom i preprodajom takvih vozila, ali i ta informacija se tek proverava.

Policiju je zanimalo i kako je Milićev nesmetano vozio automobil sa stranim tablicama po Srbiji. Zakon o bezbednosti u saobraćaju, međutim, dozvoljava da naš državljanin upravlja vozilom sa stranim registarskim oznakama, ali samo ako dokaže da ima prijavljeno privremeno prebivalište u toj državi, odnosno radnu dozvolu u EU. Nagađa se da je Milićev, koji je i dalje u bekstvu, i takav papir falsifikovaao kako bi mogao da vozi bez problema.

„Kantrimen“, kojim je usmrćen Jovanović, imao je italijanske oznake EL - 024 - KH. Milićev je, kako se sumnja, koristio lažna italijanska dokumenta, a, navodno, u „šteku“ je imao i nemačke papire. On je jedno vreme boravio u ovoj zapadnoevropskoj zemlji, gde je hapšen i osuđivan zbog provala i krađa.

Istražuje se i da li je „mini“, koji je vozio Milićev, deo većeg „kontingenta“ ukradenih vozila koji je iz zapadne Evrope završio na prostorima Balkana. Nekoliko je metoda po kojima organizovane ekipe kradu vozila, a potom ih sa „opranim“ papirima šalju dalje. Takva vozila najviše i vole domaći kriminalci i njihovi saradnici, jer kad počine krivična dela, na taj način im se teže ulazi u trag.

Prema nezvaničnim saznanjima, skupoceni automobil koji se ukrade u stranoj državi odmah završi u nekoj od ilegalnih radionica ili garaža u toj zemlji. Tu dobije „nova“ dokumenta i oznake, a posle izvesnog vremena „legalno“ se prebaci u drugu državu.

- Na primer, ako je auto ukraden u Beču, kao što je ovaj „kantrimen“, on se jedno vreme drži u „šteku“, a onda sa falš papirima prebaci do Beograda - objašnjava naš sagovornik. - Tu se preproda. Obično skupocena vozila imaju strane tablice i voze se na ovlašćenja.

Vlasnika ukradenog automobila u zapadnoj Evropi, nestanak ljubimca ne „boli“ mnogo. Većina takvih vozila je kasko osigurana, naplati se osiguranje i vrlo brzo oštećeni građanin može da uzme isti ili sličan auto. Potragu za ovakvim vozilima pokreću osiguravajuće kuće, koje su posle isplate premije, postali vlasnici ukradenih četvorotočkaša.

Ukradeni auto, posle izvesnog vremena začas prevali nekoliko hiljada kilometara i preko određenih centara na Balkanu, često završi na Bliskom istoku (Turska, Iran, Sirija...), gde se preproda sa falsifikovanom dokumentacijom. Do Srbije, automobili nestali sa ulica zapadne Evrope, najčešće stižu uhodanim trasama preko Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Mađarske, Bugarske...

ANKARA DIKTIRA BRZINU IZRUČENjA

U SLUČAJU da turski Interpol locira i uhapsi Marka Milićeva, moći će da ga isporuči Srbiji na osnovu dva međunarodna pravna akta. Ipak, niko još ne može da kaže koliko bi trajao taj proces ekstradicije, jer će dinamika u potpunosti zavisiti od turskog pravosuđa.

- Srbija sa Turskom ima potpisana dva ugovora o pravnoj pomoći u krivičnim stvarima - kažu u Ministarstvu pravde. - Prvi je Konvencija o sudskoj pravnoj pomoći između SFRJ i Turske. Potpisana je 8. oktobra 1973. godine, a stupila je na snagu 1975. godine. Drugi pravni akt po kojem Srbija ima pravo da zahteva ekstradiciju Milićeva je Konvencija o izdavanju između SFRJ i Turske od 17. novembra 1973. godine. Ona je takođe stupila na snagu dve godine kasnije. Oba ova akta su i dalje na snazi.

Kada bi Interpol u Turskoj pronašao osumnjičenog, Ministarstvo pravde Srbije bi tada moralo da zahteva svu neophodnu dokumentaciju od suda koji će voditi postupak protiv njega. Tek kada se sve prikupi, pravi se zahtev za ekstradiciju, koji se šalje turskom pravosuđu. Naravno, sva dokumenta pre toga moraju da budu prevedena. Od tog momenta sve je u rukama vlasti u Ankari i potencijalno izručenje Milićeva bi zavisilo od njihove ažurnosti. Pored toga, situaciju bi moglo da zakomplikuje ukoliko bi se utvrdilo da ga Turska ili neka druga država krivično gone.

Trenutno najtraženiji srpski begunac je poslednji put viđen u Istanbulu, odakle mu se zvanično gubi trag. Za Milićevim je raspisana crvena Interpolova poternica, što znači da će biti uhapšen gde god da bude identifikovan. Iako su se pojavile različite informacije o tome da je pobegao u neku drugu zemlju, i dalje je najverovatnije da se nalazi u Turskoj.

N. M. N. - V. C. S.