Inđijski rekorder dalmatinskih korena

-Svi su moji odatle, otac, majka, ja i četvorica braće. Naučili smo deliti i pomagati, a ja sam izabrao ono što mogu da dajem stalno, krv. Smatram da je to humano, zapravo nema se tu šta objašnjavati, evo legitimacija, ja sam krenuo sa tim još kao mladić, od 1970, dakle, sa 20 godine, jer sam rođen 1950. godine. Kada sam iz Dalmacije došao u Srem, nastavio sam na isti način. Ima u Odžacima Žarko Vučenović, koji je dao krv više puta od mene, čak 160 puta. Jedina Vučenovićeva primedba, nakon tolikog iskustva, jeste da bi Crveni krst mogao biti aktivniji, da se krv daje redovno, te da davaoci imaju bolji tretman. Sramota je da se ljudi pozivaju preko medija jer neme dovoljno krvi da bi se izvršile operacije, spasio nečiji život… Davaću krv dok ne napunim 65 godine, jer je to kod nas gornja granica.

-Kakva su sećanja na stari kraj? – vraćam priču.

-Što sam stariji to se više sećam, bilo je i Donje Koljane, ali je ono potopljeno, pa su se mnogi iz tog kraja jednostavno iselili. Time su iz Cetinske krajine otišli mnogi pravi domoroci, još tamo 1957. godine, kada je građena hidroelektrana Peruča. Da bi elektroprivreda napredovala, ispada da su bili suvišni ljudi. Neko je odlučio da je lakše iskoreniti prave domaćinske kuće nego tražiti druga rešenja. Kao da im je bili jeftinije da isele selo… – počinje svoju priči iz starog zavičaja Ilija Miljković.

– Da, mi smo u Koljanima, dakle, Sinjani i viteška alka je naša koliko god i bilo kojega drugog Sinjanina. Kao što su i poznata grupa „Čuvari Hristova groba“ naši, zajedno sa Vrličanima. Moji Koljani su blizu Sinja i Vrlike. Evo, stare fotografije, snimljena je 1962. godine, a vidi se moj otac i majka u staroj nošnji Dalmatinaca, iz doba kada su Srbi i Hrvati u tom kraju zajedno sanjali bolju budućnost. Evo, ovo su toke, dukati, srma, prava kapa i kićena sprema. To je stradalo 1995. godine, kada mi je i majka umrla. Ona je tu spremu sakrila, baš nekako pre „Oluje“, a našli smo je mnogo kasnije. Većsu je bili izgrizli moljci, tako da će morati da prođe čitav proces reparacije da bi dobila izgled kakav je bio, objašnjava i vadi fotografije koje potkrepljuju njegovu priču. Na jednoj slici ponosno, kako prirodni manekeni, poziraju njegov otac i majka u prelepoj dalmatinskoj nošnji, a popred njih i dvojica njegove braće, koji smerno, stidljivo, kako su se većnekad vaspitavala deca, gledaju prema foto-aparatu…

Tu su i druge slike, sa Draganom Holcerom, snimljene u Štutgartu, kada je taj rođeni Nišlija napustio splitske „bile“ i igrao fudbal za nemački tim. Vidi se da Iliji srce nije ravnodušno na pomen Hajduka. Čak i onda kada su bili Zvezdaši ili Partizanovci, u Dalmaciji su posebno mesto imali za Hajduk. Dok pokazuje plaketu kada je proglašen za prvog građanina Inđije za 2009. godinu, pogled mi pada na fotografiju na kojoj se vidi jedno ogromno stablo, koje je, kao da je uzeto iz nekog botaničkog magazina, natkrililo i kuće i ljude. Bez da sam postavio pitanje, krenu da objašnjavanje:

-E, to je košćela, stara 140 godina, sve je veća i veće, stalno raste, a grane, krošnja u rasponu mogu da imaju trideset metara. Ta mi je slika posebno draga jer se na njoj vidi otac, koji je krenuo prema torini, evo ga ovde desno, a majka i njena komšinica sa svojom kćerkom, stoje i nešto pričaju uz deblo, dogovaraju se o nekom zajedničkom poslu, jer su to stalno radile. Evo ga desno krov porodične kuće, sa druge strane je pojata, a ovde iza i čatrnja, u kojoj se skupljala kišnica. Tako se nekad živelo i bukvalno svakodnevno borilo za život.

Gledamo na fotografiji deblo košćele, koštale, kostjela ili koprivića kako onako ogroman, izbrazdan i isprepleten kvrgama stoji kao neki gizdavac, svestan snage, dugovečnosti, a neki kažu da takvo stablo može da daje male ali slatke plodove na dinarskim područjima i do hiljadu godina.

Donator organa

Pre pet godina Ilija Miljkovićje na Vojno-medicinskoj akademiji (VMA) postao donator organa. Dobio je donatorsku karticu 2009. i time svoj dobrotvorni rad proširio.