Nećemo se odreći svojih svetinja, Kosovo i Metohija će uvek biti deo Srbije

KOSOVO i Metohija nikada ne mogu biti van Srbije. Imamo dovoljno dostojanstva i dovoljno razloga da svim sredstvima čuvamo i branimo naše Kosovo, koje je trenutno veoma ugroženo. Nadam se da Srbija i srpska vlada nikada neće učiniti nijedan gest koji bi vodio odricanju od južne pokrajine. Srpski narod to nikada neće prihvatiti. Naša istorija, kultura i duhovnost neraskidivo vezane za ovaj prostor. Kosovska zemlja je natopljena krvlju i suzama i mi nemamo prava da se nje odričemo.

Ovako na Veliki petak, dan stradanja i smrti, ali i očekivanja Vaskrsenja i radosti velikog praznika, u intervjuu za „Novosti“ budućnost KiM sagledava patrijarh srpski Irinej. U mislima i molitvama Njegove svetosti i najtužnijeg dana u godini, bio je srpski narod koji živi na iskušenjima u južnoj pokrajini, ali i svi ljudi koji stradaju u sukobima od Ukrajine do Bliskog istoka.

Poglavar Spc poručuje i da je srpski narod odavno već u Evropi, koju poštujemo, ali i da moramo da čuvamo naše mesto u porodici slovenskih naroda. Patrijarh naglašava da moramo da se okrenemo sebi i negujemo bogato kulturno nasleđe koje jedino može da nam obezbedi dostojno mesto među drugim narodima.

* Više puta ste u svojim besedama isticali da bi Srbi u plovidbi ka budućnosti trebalo da „svoj mali čamac privežu za veliki ruski brod“. Nije li to suprotno državnom kursu usmerenom ka EU?

- Srpski narod i naša država odavno imaju svoje mesto u Evropi. Naša kultura i istorija deo su evropske civilizacije. Srbi, naravno, pripadaju i velikoj slovenskoj porodici gde je najveći ruski narod. Nemamo pravo, niti razlog, da se odričemo Rusije. Sa njom nas vezuju mnogi istorijski događaji i to ne od juče, već još od doba Nemanjića. To je najbolje pokazao Sveti Sava, kada je napustivši očev dom izabrao ruski manastir da se u njemu zamonaši. Naši odnosi od tada su postali još jači i bitniji. Da ne govorimo šta je za nas učinila Rusija u prošlosti. Dovoljno će biti samo da se prisetimo zasluga cara Nikolaja Romanova za spasenje srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Mi poštujemo Evropu, ali ona je nama donela i mnogo zla. Sa Rusijom, hvala Bogu, to nije nikada bio slučaj. Zato ne vidim nijedan razlog zašto bismo bili protiv Rusije.

* Pominjano je da bi u nastavku razgovora između Vlade Srbije i vlasti u Prištini trebalo da se razgovara i o formalnom statusu Srpske crkve u pokrajini. Postoji li mogućnost dobijanja međunarodnih garancija za misiju i imovinu SPC u pokrajini?

- Nadamo se da će Srbija da učini sve što je moguće da bi Crkvi bila vraćena njena imovina na Kosovu i Metohiji. Očekujemo da u tome dobije i podršku Evrope. To podrazumeva, naravno, i vraćanje svih ostalih dobara koja su danas uzurpirana od strane Albanaca, bez obzira na to kome pripadaju. Reč je o nepravdi koju trpe Srbi, ali i svi ostali narodi koji žive u pokrajini. Srpska crkva na Kosovu imala je velike posede i objekte, koje su joj darovale vladajuće loze, kao i svi koji su smatrali da treba da je pomognu. Setimo se samo Nemanjića i njihovih zadužbina. Komunistička vlast oduzela je najveći deo ovih dobara. Danas kada je sišla sa istorijske scene bilo bi normalno da se to imanje vrati. Očekujem da i Brisel podrži vraćanje crkvene imovine na KiM.

* U domaćoj javnosti sve češće se najavljuje promena Ustava Srbije. Strahujete li da bi u središtu izmena mogla da bude preambula i članovi koji garantuju da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije?

* Pada u oči da se tokom dosadašnjih razgovora o budućnosti KiM vrlo malo govorilo o povratku najmanje 200.000 Srba raseljenih iz pokrajine. Ima li uopšte više tamo za njih mesta?

- To je zaista teško reći. Činjenica je da i oni koji su se vratili žive sa mukom i nemaju elementarnu sigurnost. Oni su lišeni i najosnovnijeg, a to je sloboda kretanja. Srbija bi morala da učini sve u borbi da našem narodu u pokrajini omogući pristojan život. Vidimo da država u poslednje vreme čini sve da olakša život onih koji su ostali da tamo žive. Srbija, ali i oni koji su učestvovali u rušenju srpskih domova, trebalo bi da pokušaju da ih obnove i vrate preostale Srbe na njihova ognjišta. Nadam se da će se oni vratiti svojim domovima, imanjima i grobljima. Ona su, nažalost, najviše ugrožena, jer Albanci nastoje da uklone sve tragove srpskog postojanja. To se dešava pred svetom, koji to vidi i nažalost toleriše.

* Ove godine navršava se vek od početka Prvog svetskog rata, što je prilika koju niz zapadnih istoričara nije propustio da odgovornost za ovaj sukob prebaci na Principa, Mladu Bosnu, pa čak i srpski narod u celini. Dokle ćemo trpeti pritiske „suočavanja sa prošlošću“, sa kojima se ne sreću drugi narodi i države?

- Očigledno je da se vrši revizija istorije, i to onako kako to odgovara revizionistima. Jasna je činjenica da Srbi nisu prouzrokovali Prvi svetski rat. Mnogi vezuju njegov početak i uzroke za atentat u Sarajevu, iako istorija i izvori pak govore da su se Austorugorska i Nemačka mnogo pre toga vremena spremale za rat. Od pojedinih objektivnih istoričara našeg vremena čujemo i da bi rata bilo i da se atentat nije dogodio. Sasvim je jasno da Srbi nisu krivci za Veliki rat i verujem da će ljudi koji se bave istorijom imati hrabrosti da to javno kažu kako bi svet to čuo.

* Važite za čoveka sklonog dijalogu sa predstavnicima svih verskih zajednica. Da li će proces proglašenja za svetitelja kardinala Alojzija Stepinca u Rimokatoličkoj crkvi, koji je pred okončanjem, ugroziti odnose SPC i Vatikana?

- To je izuzetno delikatno pitanje. Dovoljno znamo o Alojziju Stepincu, a na delu imamo pokušaj da se on prikaže u boljem svetlu nego što je de fakto to bio. Možda je to donekle i razumljivo, jer je on u svoje vreme bio značajna ličnost u Hrvatskoj. Verovatno je da naši odnosi sa Vatikanom neće biti ugroženi njegovom kanonizacijom, ali će to baciti senku na Rimokatoličku crkvu. Dobro je poznato kakve su ličnosti u prošlosti proglašavane za svetitelje. Svi drugačiji potezi Crkvu bi činili više političkom organizacijom, a manje Hristovom crkvom, sa nasleđem koje je dobila od svojih osnivača svetih apostola.

* SPC puno je izgubila smrću mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Jovana, koji je u najteže vreme upravljao ovom eparhijom. Kakav kurs očekujete da zauzme arhijerej koji preuzme brigu nad pravoslavnim vernicima u ovom delu Hrvatske?

- Rad episkopa zavisi od njegovog stava, kulture, pogleda na svet i život, ali najviše od stava crkve kojoj pripada. Ma ko došao na mesto mitropolita Jovana, mora sprovoditi ideje, život i odnose SPC. Naša crkva je uvek bila miroljubiva, trudila se da uspostavi kontakt i dobre odnose i sa svim narodima i verskim zajednicama. Taj princip mora biti prisutan i kod budućeg episkopa koji bude došao u Mitropoliju zagrebačko-ljubljansku. Neosporno je da je blaženopočivši Jovan sa dosta mudrosti vodio Mitropoliju u izuzetno teškim vremenima.

* Trenutno je više eparhija SPC bez vladika. U tom krugu su i neke veoma važne za srpski narod, poput Mitropolije zagrebačko-ljubljanske, Žičke ili Slavonske. Da li će na predstojećem prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora biti popunjeni njihovi tronovi?

* Dežurnim kritičarima crkve smetaju sredstva koja SPC, kao i druge verske zajednice, dobija iz državnog budžeta. Na udaru dela javnosti je i imovina koja je vraćena u restituciji, izgradnja hramova, kao i činjenica da verske zajednice nisu u poreskom sistemu. Kako odgovarate na kritike da je SPC privilegovana u srpskom društvu?

- Zabluda je da izgradnja hramova ima veliki zamah. Državi smo blagodarni što i pored velikih svojih ekonomskih teškoća izdvaja deo pomoći i za crkvu. Kada je u pitanju restitucija, SPC je natrag dobila oko 40 odsto oduzetog imanja. Uprkos trudu, brojna su dobra koja nikada neće biti potpuno vraćena. Državi smo zahvalni što nam od nedavno uplaćuje minimum socijalnog osiguranja i što pomaže crkvenu prosvetu. Ali to dobijaju i sve druge verske zajednice. Vraćanje oduzete imovine značilo bi da Crkva ima svoja sredstva i ne bi morala da zavisi od države. Jedino tako bismo mogli da ispunjavamo obaveze koje imaju i drugi pravni subjekti. Zasada to nije slučaj. Privilegije koje imamo zaista su skromne, zbog čega kritike ove vrste smatram neopravdanima.

* Naše društvo razara narkomanija, alkoholizam, mnogo je abortusa, samoubistava. Može li Crkva da bude aktivnija u duhovnom ozdravljenju našeg naroda i koji je put do toga?

- Crkva bi morala da bude aktivnija po tom pitanju. I letimičan pogled na štampu dovoljan je da vidimo koliko zla ima u svetu u raznim svojim oblicima. Njegove forme su izuzetno brojne i one ozbiljno ugrožavaju egzistenciju našeg naroda. Abortus je veliko zlo, kao i droga, alkoholizam, promovisanje homoseksusalnosti... Tim problemima trebalo bi da se pozabavi čitavo naše društvo, naročito naša prosveta i ustanove kulture. Crkva je među njima sigurno najpozvanija. Njoj, međutim, treba stvoriti uslove da dela u tom pravcu. Uvođenje verske nastave od velikog je značaja, jer je neophodno da se najmlađi naraštaji upoznaju sa istorijom, kulturom, svojom verom i duhovnošću. Zato bi bilo vrlo dobro, da veronauka bude uvedena kao obavezan predmet. Razvijanje ljubavi prema životu nekada je bio posao porodice, koja je danas, nažalost, razbijena. Brakovi su često u pitanju, a sve više se promoviše nekakva slobodna ljubav i način života koji nije hrišćanski. Moramo da budemo svesni da ovo zlo nije prisutno od juče. Potrebno nam je zato plansko nastupanje u duhovnom i moralnom otrežnjenju naroda. Bez snažnog morala nema zdravog naroda, niti ekonomije, privrede, politike...

* Predvodili ste nedavno delegaciju SPC na pripremnom sastanku za Svepravoslavni sabor koji je zakazan za 2016. u Carigradu. Šta će biti na dnevnom redu ovog istorijskog skupa?

- Teme ovog Sabora odavno se pripremaju, i potpuno je jasno da će se ticati problema koji su prisutni u našoj crkvi. A njih je dosta. Među glavnim temama biće pitanje jedinstva crkava. U pravoslavlju crkve su nacionalne, s tim što su podele samo administrativne. Crkva je u svojoj suštini jedna i jedinstvena. Pravoslavni poglavari razmatraće načine kako da bude rešeno pitanje prvenstva. Na dnevnom redu Sabora naći će se i pitanje dijaspore. Ovaj termin danas je mnogo širi i ozbiljniji nego što je to bilo u Vizantiji. Crkve su prisutne u celom svetu, ali je pitanje kao rešiti odnos između crkava i vernika u Evropi, Americi, Africi, Australiji... Kalendar jeste važna tema, ali ne i prvorazredna. Sadašnji gregorijanski kalendar je mnogo precizniji nego onaj stari, ali ni on nije savršen. Naša crkva je ponudila verziju kalendara, koji je napravio Milutin Milanković. On se smatra za jedan od najboljih i najpreciznijih. Ukoliko bude govora o tome neće nužno biti izbora između julijanskog i gregorijanskog, već će biti razmatrano koji bi način računanja vremena bio prihvatljiv za sve.

* Hristos je, po Svetom pismu, više puta ponavljao „Ne boj se!“, ističući time da je vera čoveka jača od svakog straha i iskušenja. Ima li srpski narod dovoljno vere da se ne plaši svoje budućnosti?

- Imamo dosta razloga da se plašimo svoje budućnosti, naročito ukoliko bude nastavljeno odvajanje od Boga, vere, istine. Naš strah će biti osnovan ako budu nastavljeni trijumfi nepravde u svetu, gaženja moralnih i zakona zdravog razuma. Ako tako zaista bude svet mora biti ozbiljno zabrinut za svoju budućnost. Jedino rešenje koje nam može pomoći jeste da se vratimo pre svega Bogu, veri i sebi samima. Moramo da u centar svih centara postavimo čoveka. Trebalo bi da znamo da je čovek najsloženije biće i da čitav svet služi čoveku. I država i politika u celini treba da razvijaju zdrav i pun život, gde mržnja neće biti najveća sila i snaga, već ljubav prema čoveku, svetu i svojoj prirodi. Mi hršćani prihvatamo Jevanđelje kao najveću istinu i temelj našeg života. Onda je jasno da su Hristove reči: „Ne bojte se ja pobedih svet“, trijumfalne. To znači da će zaista Hristos pobediti svako zlo, mrak i nepravdu u ovom svetu.

Zabranjeno preuzimanje teksta, ili njegovih delova, bez odobrenja redakcije