Sudbina Jezdimira Dangića: Gestapo ga uhapsio naši streljali

POD kojim okolnostima i sa kojim namerama je Jezdimir Dangić (1897-1947) pregovarao sa nemačkim okupatorom, ali i sa istaknutim predstavnicima partizanskog pokreta? Da li je kao vođa četničkog pokreta u istočnoj Bosni za nekoliko meseci okrvavio ruke, kako mu je pripisano, zbog čega je streljan kao ratni zločinac? Na ova pitanja tek bi trebalo da odgovore nepristrasni istoričari. Izvesno je da je iza sebe ostavio obimom malo, ali veoma zanimljivo književno delo, gurnuto duboko u zaborav kao i njegov autor.

Neobičan životni put Dangića, koga su nosili burni istorijski događaji, a sa njima i zablude raznih vrsta, u najkraćem izgleda ovako. Bio je najmlađi pripadnik Mlade Bosne i kao član revolucionarne omladinske organizacije u tuzlanskoj gimnaziji suđeno mu je 1914. zbog veleizdaje; pet godina kasnije s Božom Ilićem organizator je komunističkih manifestacija u Beogradu; zbog revolucionarnog angažmana, tamnovao je u kazamatima Tuzle, Zenice i Sarajeva; posle studija prava postao je žandarmerijski oficir i jedno vreme ostao veran levičarskim idejama pomažući svojim drugovima da se izvuku iz zatvora, između ostalog i Rodoljubu Čolakoviću.

U rat je ušao kao pripadnik četničkog pokreta Draže Mihailovića, po čijem je naređenju avgusta 1941. imenovan za komandanta svih četničkih jedinica istočne Bosne. Tokom saradnje dva, u to vreme, oslobodilačka pokreta u Bosni, oktobra 1941. bio je učesnik pregovora u kojima su na drugoj strani bili Rodoljub Čolaković, Slobodan Princip Seljo i Svetozar Vukmanović Tempo. Iako je sklopljen dogovor, vrlo brzo je došlo do međusobnog nepoverenja i sukoba. Uz pomoć Gestapoa, Nemci su ga uhapsili 12. aprila 1942. i prebacili u logor kod Nirnberga, odakle je uspeo da pobegne u Poljsku, gde se priključio jedinicama u oslobođenju Varšave. Ponovo je, međutim, poslat u zarobljenički logor posle pada Varšave u nemačke ruke. Oslobođenje je dočekao u Krakovu, odakle su ga sovjetske jedinice, na zahtev jugoslovenskih vlasti, izručile 1947. Osuđen je i pogubljen u Sarajevu.

Kao pisac ozbiljnog dara, Dangić se predstavio knjigom "Naše tamnovanje" (1938), za koju je dobio nagradu Srpske kraljevske akademije iz Zadužbine Pavla i Radojke Vuković. Ista nagrada pripala mu je i za knjigu "Glad i tamnice" (1940), koja predstavlja nastavak prethodne, a opisuje tamnovanje svoje i svojih drugova u Tuzli i Banjaluci.

"Naše tamnovanje" Vladimir Ćorović je ocenio kao "knjigu pisanu s puno topline u kojoj se oseća visoko blagorodstvo duše", zaključujući kako se "u našoj književnosti odavno nije pojavila knjiga posle čije lektire čovek oseća potrebu da postane bolji". U knjizi "Glad i tamnice" Bogoljub Srebrić je uočio "savršenu umetničku intuiciju", "živo i plastično prikazivanje" tamničkog života, "sposobnost za produbljivanje i analizu duše". Najviše pohvala izrekao je Milan Ćurčin, koji je, napominjući da ovo, srećom, nije literatura na koju smo se naučili, i kako se ona danas kod nas upražnjava, zapisao: "Koliko je tu praviji i neposredniji put odabrao drug Vase Čubrilovića iz tuzlanske gimnazije, Jezdimir Dangić, objavljujući svoj dnevnik iz svetskog rata, doživljenu istoriju i nepatvorenu sliku života, s jednakom ljubavlju za braću svih vera i s puna srca i osećanja za sve saučesnike u događajima, čak i za tamničare". Ćurčin je zaključio da i prva i druga knjiga nisu samo autentična dragocena građa za istoriju naše skorašnje prošlosti, "nego je u isti mah i vrlo aktuelna ratna čitanka, kao poručena za ovo naše opet ne junačko doba, da bodri duh i podigne moral".

Od 1937. do 1941. Dangić je u listu "Politika" objavio dvadesetak pripovedaka. Na njihov značaj ponovo je ukazao književni istoričar Gojko Tešić.

-Trebalo bi pošteno iščitati ono što nam je ostalo i od onih proskribovanih, anatemisanih, likvidiranih pisaca, da bi se bez predrasuda moglo suditi o onome što je značajno za celinu jedne kulture. Integritet umetničkog konteksta čine tvorevine i pobednika i onih koji su u ratnom vihoru poraženi - kaže Tešić.

U PRVOJ tački optužnice Dangiću je stavljeno na dušu da je 10. aprila 1941. izdao naređenje žandarmima da streljaju dva vojnika kod kojih je nađena suma novca a da ih prethodno nije ni saslušao. U tački četiri zapisano je: "Kriv je što je čitavo vreme svog dejstvovanja u istočnoj Bosni, zadojen velikosrpskom šovinističkom idejom, radio ne samo na likvidaciji partizana i NOP, nego i na istrebljenju muslimana, smatrajući ih kolektivno odgovornim za ubistva Srba od strane ustaša, pa je u tom cilju stalno raspirivao mržnju i bratoubilačku borbu..." Navođeni su i konkretni primeri pokolja, kao i spaljivanje živih ljudi u selu Zidinama, ali je Dangić tvrdio da za to nije znao.

PISMO JOSIPU BROZU TITU

POŠTO je Vrhovni vojni sud potvrdio presudu, Nevenka, supruga Jezdimira Dangića, obratila se pismom Josipu Brozu Titu, u kome je, između ostalog, navela: "Moj muž je svega sedam i po meseci bio u akciji. Narod ga je povukao sa sobom. Ustaše su ubijale; padali su životi. Moj muž je imao samo jednu želju, da pomogne svom narodu. Borba je bila teška, delovalo se u najhaotičnijem dobu. Ono što se dešavalo tada i što se sada njemu pripisuje, nije bio plod njegova stava, nego posledica haotičnog stanja i očajničke borbe naroda koji je bio u celini svirepo gonjen od okupatora i njegovih pomagača. Ja duboko žalim što je moj muž krenuo u akciju, taj poduhvat je bio iznad njegovih moći. U njegovom slučaju ponovila se istorija srpskih ustanika već ne znam koji put."

(U petak: Izgubljen u crvenim maglama)