Bačke njive vrede zlata

Prema nepotpunim podacima katastarskih službi u Bečeju, Srbobranu, Vrbasu i Kuli od početka prošle godine do sada na imena novih vlasnika uknjiženo je oko dve hiljade hektara obradivog zemljišta, kupljenog po ceni većoj za pet i više puta nego pre, recimo, desetak godina.

Zanimljivo je, međutim, da njive ne kupuju zemljoradnička domaćinstva, ni zadruge, niti veća poljoprivredna gazdinstva, nego uglavnom vlasnici raznih preduzeća čija osnovna delatnost nema nikakvih dodirnih tačaka sa poljoprivredom.

Tako je jedan vremešni potomak nekada moćne paorske familije u Srbobranu Sreta D. prodao, nedavno, preduzetniku iz Kule, vlasniku trgovinske firme, njivu od tri hektara plodnog černozema, u prvoj "leniji” pokraj magistralnog puta Novi Sad – Subotica, za ciglih trideset hiljada evra. Kaže, da je znao, da kupac neće pitati za cenu, tražio bi "još koju hiljadarku više”. Njegov ispisnik, Petar K. iz Vrbasa bio je umešniji u cenjkanju, pa je za njivu od nepunog hektara, pokraj tek izgrađene druge trake autoputa Subotica – Beograd, dobio čak dvanaest hiljada evra.

"Biznismeni raznih fela, predosetili su, valjda, da će cena obradivog zemljišta na ovim prostorima rasti do astronomskih visina, što se Srbija više približava članstvu u Evropskoj uniji. Mnoge parajlije računaju da im je bolje da novac ulože u kupovinu parcela i skuplje od sadašnje realne vrednosti, pa da sačekaju koju godinu i preprodaju ih strancima za dvostruko ili trostruko veću cenu. Očekuju, verovatno, da će evropski bogataši pohrliti da kupuju tu zemlju, ne da bi je obrađivali, već da bi na njoj gradili skladišta, parkinge, motele, ili, u šta najmanje verujem, pogone u kojima bi zapošljavali naše ljude", objašnjava fenomen ovog naglog skoka cena zemljišta domaćin iz Kule Veselin Adžić, navodeći da se početkom ovog veka hektar najplodnije zemlje u ovom kraju i to na najpovoljnijoj lokaciji mogao kupiti najviše za tri hiljade evra.

Činjenica je da kalkulišu i prodavci oranica, mahom staračka domaćinstva, ali i kupci. Prvima je novac neophodan da bi – pošto ih je pritislo breme godina i nisu u moći da se bave poljoprivredom – obezbedili sigurnost "trećeg doba”, a drugi, opet, ne pitajući "šta košta” kupovinom nekretnina žele da sačuvaju svoj kapital. Jedino, naslednici zemlje, pa i seoskih kuća, nesvikli na motiku i rad na njivama, koji s porodicama žive u gradskim sredinama, olako, po principu "daj šta daš”, spremni su da u bescenje prodaju očevinu i dedovinu. Nažalost, takav neveseli trend rasprodaje nasledstva nije prisutan samo u bačkoj ravnici, već i u drugim krajevima Srbije.