Cena zlata

Poput mnogih svojih predaka Inka i Huan Apaza je opčinjen zlatom. Dok se spušta u ledeno okno na visini od 5100 metara u peruanskim Andima, taj 44-godišnji rudar puni usta lišćem koke koje će mu pomoći da se nosi s neizbežnom glađu i umorom. Svakog meseca, bez dana počinka i bez plate, Apaza dirinči u dubinama tog rudnika ispod glečera, a iznad La Rinkonade, najvišeg grada na svetu. Svakog dana se suočava s opasnostima koje su došle glave mnogim njegovim kolegama – eksplozivi, otrovni gasovi, urušavanja – da bi vadio zlato za kojim u svetu vlada velika potražnja. Apaza podnosi sve to, bez novčane nadoknade, samo da bi dočekao današnji dan, poslednji u mesecu, kad on i njegove kolege smeju u trajanju jedne smene – četiri sata ili malo duže – da iznesu i zadrže onoliko kamenja koliko njihova umorna ramena mogu da podnesu. Taj drevni lutrijski sistem – cachorreo – koji još preovladava u visokim Andima, zamena je za platu: džak kamenja koji možda sadrži malo bogatstvo u zlatu ili – što je mnogo češći slučaj – skoro ništa.

Apaza još čeka da mu se osmehne sreća i da nađe veliki grumen zlata. „Možda će danas biti taj dan“, kaže uz širok osmeh i pri tom blesnu njegov jedini zlatni zub. Da bi sebi povećao izglede već je „platio zemlji“: položio je bocu piska, domaće rakije, kod otvora okna, nekoliko listova koke tutnuo je pod kamen, a još pre nekoliko meseci jedan šaman je u njegovo ime žrtvovao petla na svetoj planini. Sada dok ulazi u okno, Apaza na svom maternjem kečua jeziku mrmlja molitvu božanstvu, vladaru ove planine i sveg zlata u njoj.

„Glečer je naša uspavana lepotica“, kaže Apaza pokazujući glavom prema vrletnom vrhu i večnom ledu visoko iznad rudnika. „Bez njegovog blagoslova nikad ne bismo našli ni trunku zlata. A možda ne bismo uspeli ni da izvučemo živu glavu.“ Ovo područje nije baš eldorado, ali već više od petsto godina svetlucave zlatne žile ispod ovdašnjeg glečera na 5000 metara nadmorske visine privlače ljude u ovaj deo Perua. Među prvima su stigli Inke koji su ovaj večno sjajni metal nazivali „sunčevim znojem“; potom su došli Španci čija je pohlepa za zlatom i srebrom podstakla osvajanje Novog sveta. Ali tek u novije vreme, zbog skoka cene zlata – u proteklih osam godina povećala se 235 posto – 30.000 ljudi se sjatilo u La Rinkonadu i pretvorilo taj zabiti logor kopača zlata u naselje prljavih udžerica na vrhu sveta. Taj komad ničije zemlje tone u sopstveni otrovni otpad i bezakonje, a preplavili su ga sanjari i špekulanti koji, pokretani nadom i beznađem, očajnički žele da se obogate makar to podrazumevalo uništavanje njihove okoline – i njih samih.

Prizor možda izgleda skoro srednjovekovno, ali La Rinkonada je „Divlji zapad“ jednog potpuno modernog fenomena: zlatne groznice XXI veka.

Nijedan element nije golicao i zaokupljao ljudsku maštu toliko kao svetlucavi metal čiji je hemijski simbol Au. Hiljadama godina je želja za posedovanjem zlata terala ljude na bezumne postupke, izazivala ratove i pokretala osvajanja, osnaživala carstva i valute, rušila brda i šume. Zlato nije neophodno za ljudski opstanak; u stvari, ono od njega ima srazmerno malo praktične koristi. Ali njegove glavne vrline – neuobičajena gustina i kovnost, kao i njegov neuništivi sjaj – učinili su ga jednom od najtraženijih artikala na svetu, bezvremenim simbolom lepote, bogatstva i besmrtnosti. Od faraona (koji su zahtevali da se sahranjuju pokriveni zlatom, koje su oni nazivali „mesom bogova“), preko kalifornijskih kopača zlata (čija je luda trka izgradila američki zapad), do finansijera (koji su prihvatili savet ser Isaka Njutna i zlato učinili osnovom svetske ekonomije) – skoro svako društvo je kroz istoriju zlatu pridavalo gotovo mitološku moć.

Grozničava opsednutost ljudske vrste zlatom trebalo je da oslabi u modernom svetu. Malo koja kultura još veruje da zlato može da podari besmrtnost, a sve zemlje sveta – Sjedinjene Države su to učinile poslednje, 1971. godine – ukinule su „zlatni standard“ kojem se Džon Mejnard Kejns sjajno narugao kao „varvarskom reliktu“. Ali, zlato ne samo da je zadržalo sjaj nego je zbog globalne nesigurnosti postalo još privlačnije. Cena zlata je 10. septembra 2001. godine iznosila 271 dolar po unci, a u martu 2008. je dostigla rekordnu cenu od 1023 dolara – a taj prag bi ponovo mogla da pređe. Osim kao luksuzna roba, zlato ponovo služi i kao sigurna luka u kriznim vremenima. Nedavni skok cene zlata, delimično izazvan terorističkim napadom 11. septembra 2001, dodatno je podstaknut padom vrednosti dolara i nervozom zbog nailazeće globalne recesije. Potražnja zlata je 2007. godine premašila ponudu za 59 posto. „Zlato je oduvek posedovalo tu vrstu magične privlačnosti“, kaže Piter L. Bernstin, autor knjige „Moć zlata“. „Ali još nije jasno da li smo mi vlasnici zlata, ili zlato poseduje nas.“

I dok su investitori navalili na nove fondove „zlatnog standarda“, na nakit još otpada dve trećine ukupne potražnje zlata, pa je 2007. godine svetska prodaja zlata iznosila rekordnih 53,5 milijardi dolara. U Sjedinjenim Državama, u sklopu kampanje „Bez prljavog zlata“, mnogi najveći trgovci zlatom su prestali da prodaju zlato iz rudnika koji nanose znatne društvene ili ekološke štete, ali takvih obzira nema u Indiji, najvećem potrošaču zlata na svetu, gde je opčinjenost zlatom utkana u kulturu, kao ni u Kini, koja je 2007. godine pretekla Sjedinjene Države i postala drugi najveći kupac zlatnog nakita na svetu. I pored sve svoje privlačne moći, cena zlata merena uništavanjem ljudskog zdravlja i životne sredine nikad nije bila tako visoka. Deo izazova i opčinjenosti zlatom je u tome što ga je veoma malo. U ljudskoj istoriji iskopano je samo 161.000 tona zlata, jedva dovoljno da se napune dva olimpijska bazena. Više od polovine te količine izvađeno je u proteklih pedeset godina. Najbogatije naslage zlata se danas ubrzano eksploatišu, a nove se retko otkrivaju. Iscrpljena je 160 kilometara duga južnoafrička zlatna žila, a nema više ni kalifornijskog grumenja veličine trešnje. Većina preostalog zlata se javlja u tragovima u udaljenim i krhkim kutkovima naše planete – što neminovno dovodi do uništavanja prirode. Ali kopača, na veliko i na malo, koji su spremni da se prihvate tog posla ne manjka.

Na jednoj strani su vojske siromašnih radnika koji posao nalaze u manjim rudnicima kao što je onaj u La Rinkonadi. Prema podacima Organizacije Ujedinjenih nacija za industrijski razvoj (UNIDO) na svetu, od Mongolije do Brazila, ima između deset i petnaest miliona takozvanih „sezonskih rudara“ koji rade u rudnicima kad nisu zaokupljeni poljoprivrednim poslovima. Primitivnim metodama, koje su se kroz vekove tek neznatno modifikovale, oni proizvode 25 posto svetskog zlata i izdržavaju ukupno sto miliona ljudi. Za te ljude je ta delatnost životno važna – ali i smrtonosna.

U Demokratskoj Republici Kongo proteklih deset godina traje rat lokalnih naoružanih bandi za kontrolu nad rudnicima zlata i trgovačkim rutama. Te bande pri tom terorišu i kinje kopače, a zaradom od prodaje zlata kupuju oružje i finansiraju svoje aktivnosti. U indonežanskoj pokrajini Istočni Kalimantan vojska je – u sprezi sa pripadnicima obezbeđenja jednog angloaustralijskog proizvođača zlata – silom proterala male kopače zlata i spalila njihova sela da bi napravila mesto za veliki rudnik. Hiljade demonstranata protiv širenja jednog rudnika u peruanskoj Kahamarki policija je zasula suzavcem i batinama.

Smrtonosni efekti žive jednako su opasni za kopače amatere koji se uglavnom služe živom da bi izdvojili čisto zlato i tako šire taj otrov u gasovitom i tečnom obliku. Stručnjaci UNIDO-a procenjuju da trećina žive koju ljudi ispuštaju u životnu sredinu potiče od sezonskih kopača zlata. To pretvara naselja kao što je La Rinkonada u neku vrstu obrnutog mitskog mesta Šangri-la: potraga za metalom besmrtnosti samo pospešuje smrtnost kopača.

Na drugoj strani imamo velike površinske rudnike u vlasništvu najvećih svetskih rudarskih korporacija. Uz pomoć armada supervelikih mašina u tim rudnicima, koje ostavljaju velike ožiljke našoj planeti, proizvodi se 75 posto svetskog zlata. Ali oni donose i radna mesta, modernu tehnologiju i razvoj u zabite delove sveta. Problem je u tome što se u procesu dobijanja zlata stvara više otpadnih materija po unci nego u proizvodnji ostalih metala, a disparitet između količine zlata i otpadnih materija zapanjuje: veliki proseci na površini Zemlje vide se iz svemira, ali čestice koje se iz njih vade su mikroskopske, pa često više od 200 njih može da stane u glavu čiode. Čak i u uzornim rudnicima kao što je Batu Hiđau u istočnoj Indoneziji, u vlasništvu rudarske korporacije Njumont koja je potrošila 600 miliona dolara na ublažavanje ekoloških rizika, nemoguće je izbeći poražavajuću računicu: da bi se u tom rudniku dobila jedna unca zlata – količina potrebna za izradu prosečnog venčanog prstena – potrebno je iskopati više od 250 tona kamenja i rude!

NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U JANUARSKOM BROJU DONOSI:

- Prava cena zlata

- Iza zidova Bele kuće

- Polarna saga I i II

- Pečalbari od pamtiveka

Više o januarskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com.