Kirsten čisti Karlovački Dunavac, sa istim žarom kao 30 godina mlađe kolege.

I nije joj prvi put... Godinama već dolazi u Srbiju, na volonterske kampove.

"Ljudi u Finskoj mešaju Slovačku, Sloveniju i Srbiju. Ni ja se ranije nisam mnogo interesovala, ali sam 2010. prvi put bila u Nišu gde sam upoznala sjajnog studenta medicine, i onda sam odlučila da se vratim i upoznam zemlju", priča.

 

"Sviđa mi se mentalitet ovdašnjih ljudi. Uprkos teškom životu, uvek se smeju i raspoloženi su. Ne sviđa mi se što mladi ljudi odlaze iz zemlje. I obrazovani i neobrazovani. Na taj način država umire", dodaje.

Vraćajući se uporno, ne samo da nas je upoznala, nego je Kirsten dobila ideju i da o Srbiji napiše knjigu. U Finskoj ih nema, sem onih iz doba Jugoslavije.

Našla je izdavača a novac za istraživanje dobila je od finske vlade. Konačno, knjiga se u prodaji pojavila 2014.

"Želela sam da razgovaram sa naučnicima, poput profesora Todora Kuljića, o istoriji i politici, ali i da prikažem obične ljude, i pričam sa njima o porodici i životu. O njihovoj ličnoj istoriji. Da se vidi kako žive obični ljudi na Balkanu i u Srbiji", kaže Kerstin Jokisalo Nojman.

U međuvremenu, gospođa iz Finske je postala povremeni državaljanin. Kupila je seosku kuću u Kupinovu, sa dvorištem, cvećem i kokoškama, kako i pristoji.

Tu sa suprugom provodi vreme leti, ali nije sigurna da bi u Srbiji i mogla stalno da živi.

"Možda ipak ne, ne bih imala zimi šta da radim u bašti", kaže.

To joj, ipak, ne smeta, da je i dalje upoznaje, sa istim žarom kao prvog dana.