SUSRET SA ISTORIJOM: Srbija vekovima razapeta između istoka i zapada

GENETSKA strast Srba prema strančarenju nije nikakva novina. Koreni partijskih rasprava i sukoba duži su od vek i po. Doduše, moramo da priznamo da je u vreme Titove Jugoslavije ta strast bila malo više prigušena, ali su zato naši zemljaci našli rešenje kako da utole žeđ za bavljenjem politikom, a da zato ne budu pod udarom Udbe ili opštinskih komiteta. Najpre uz kafu i rakiju, a potom uz pivo, bavili su se "bistrenjem svetske politike". Širom Srbije, usmeni znalci svetskih tokova držali su "predavanja" o Čerčilu, De Golu, Kenediju, Hruščovu, Ben Beli...

Međunarodni odnosi, neutralni položaj Srbije u savremenom svetu je ovih dana i ovih meseci ponovo na dnevnom redu. Kome se carstvu privoleti: ruskom, američkom, nemačkom, kineskom ili balansirati između njih? Argumenti "za" i "protiv" pljušte na sve strane. Površnost i neutemeljenost medija, naslovi tipa "Rusi šalju rakete S-300" i neargumentovanost raznoraznih analitičara samo unose dodatnu zabunu i raspaljuju maštu lokalnih sveznalaca. Nabrajanja kog je ministra postavila Moskva, kojeg Vašington, a kojeg Bon, sastavni su deo pobrojanih nagađanja.

LAGANO prelistavanje hronika minulih vremena kaže da se Srbija pred ovakvim dilemama nalazila gotovo od osnivanja moderne evropske države. Pitanje izbora između Istoka i Zapada počelo je od Prvog srpskog ustanka. Već 1804. godine srpska delegacija na čelu sa protom Matejom Nenadovićem je bila kod imperatora Aleksandra I koji je obećao diplomatsku i finansijsku pomoć, iako je Karađorđe tražio pre svega vojnu podršku, čak i dolazak ruskih trupa u Beogradski pašaluk. Ruski car je 28. novembra 1804. naredio da se izdvoji 5.000 dukata za ustanike u Srbiji i poslao pismo ruskom poslaniku u Carigradu sa uputstvom o tome kako da utiče na Portu.

Karađorđe je pod njihovim pritiskom morao da zaključi konvenciju u 13 tačaka, juna 1806. godine, koju je potpisao pukovnik markiz Pauliči. Ovom konvencijom Karađorđu je oduzeto vrhovno starešinstvo, a Srbija je postala ruska pokrajina, sa gubernatorom i komandantima koji su postavljani u ime ruskog cara. I u vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića, Rusija se mešala u unutrašnje stvari Srbije. To se dešavalo i pre i posle ubistva kneza Mihaila Obrenovića i sve to je dovodilo do velikih zategnutosti između Petrograda i Beograda.

Takođe, postoje mnogobrojna dokumenata koja pokazuju da se Srbija u isto vreme obratila Francuskoj, bolje reći Napoleonu, da joj u borbi protiv Turaka pruži pomoć i zaštitu. Posle bitke kod Asperna, 1810. godine, Napoleon je Karađorđa nazvao najvećim vojskovođom onog vremena. Svojim maršalima je rekao: "Lako je meni biti veliki uz našu iskusnu vojsku i ogromna sredstva. Ali, daleko na jugu, na Balkanu, živi jedan vojskovođa, koji je proizišao iz prostog seljačkog naroda i koji je, prikupivši oko sebe svoje čobane, uspeo da iako bez oružja i snabdeven samo višnjevim topovima, uzdrma temelje svemoćnog Osmanlijskog carstva i da tako svoj porobljeni narod oslobodi tuđeg jarma. To je Crni Đorđe i njemu pripada danas slava najvećeg vojskovođe...".

Na Berlinskom kongresu Srbija je postala nezavisna država

Taj isti Napoleon oglušio se o molbu Srba da im u borbi protiv Turaka pruži pomoć i zaštitu. On je čak 28. jula 1810. ponudio Srbiju - Austriji "u svojinu". "Srbija mora jednog dana pripasti vama", rekao je on lukavom austrijskom kancelaru Meternihu. "Ako hoćete da zauzmete Beograd, ja se tome protiviti neću...".

ODNOSI Srbije i Rusije su puni kontradiktornosti. Gotovo čitav 19. vek, Rusija je bila na strani Beča i Budimpešte u njihovoj politici prema Srbiji. Romanovi su pretili da će njihova vojska umarširati u Beograd, kada su iz Srbije krenuli dobrovoljci da pomažu pokret vojvođanskih Srba. Te 1948. godine i Turci su se hvalili kako imaju punu rusku podršku da Srbiji ne daju nikakve koncesije. Pretili su da će sa njihovim trupama krenuti i 30.000 ruskih vojnika da okupiraju Srbiju i smire je zasvagda.

Ruska sila će preko leđa Srbije često favorizovati Bugarsku. Njihova strategija je bila da u Sofiji najpre načine svoju "zadunavsku Guberniju", a potom neprirodno veliku bugarsku državu. To će i učiniti Sanstefanskim ugovorom, sklopljenim 1878. godine, sa Turskom. Po tom ugovoru Srbija je ostala bez Pirota i Vranja, koje je oslobodila u ratu sa Turcima, kao ruski saveznik. Kao kompenzaciju dobila je Mitrovicu i Novi Pazar. Ali, Turci nisu hteli da napuste ovaj prostor. Na zahtev iz Beograda da se poštuje slovo iz Sanstefanskog ugovora, iz Petrovgrada je stigao lakonski odgovor: "Pa, zauzmite ga vojskom..."

Sve do ovog trenutka knez Milan Obrenović je bio slepo predan Rusima. U ruskoga cara gledao je kao u svog prirodnog zaštitnika, bio je preterao u intimnosti sa ruskim diplomatima i oficirima, igrao je onako kako su oni svirali. Njegova mlada žena, koja je bila upola Ruskinja, upućivala ga je takođe na Rusiju. Rusofilstvo u spoljnoj politici se podrazumevalo. Sanstefanski ugovor je u njegovoj glavi izazvao pravi prevrat - od rusofila postaje austrofil.

Na Berlinskom kongresu Rusija je bila gotova za sve ustupke. Zbog velike Bugarske, Petrovgrad je bio spreman da Austriji prepusti ne samo Bosnu i Hercegovinu, već ceo srpski prostor. Srećom, do austro-ruske pogodbe nije došlo; Austrija ni pod kojim uslovom nije pristajala na veliku Bugarsku, i Rusija nije imala razloga da joj daje više - i Srbija je spasena i postala nezavisna država.

Od 1908. godine, odnosno od austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, iz Petrograda se gleda drugim očima na Beograd. Valjda tada Romanovi i njihovi savetnici shvataju da put do Carigrada vodi baš preko Beča.

Knez Milan Obrenović je od rusofila postao austrofil

SRPSKA i ruska diplomatija biće u raskoraku i tokom Velikog rata. Najveći problem je bio srpski jugoslovenski program i njena nespremnost da se odrekne određenih teritorija u korist Bugarske i Rumunije. I, naravno, Pašićevo odbijanje Londonskog ugovora koji je obezbeđivao izlazak na Jadran i većinu teritorija koje su bile naseljene Srbima.

Tražeći saveznike po Evropi, državnici Srbije u 19. veku stalno su kucali na francuska vrata. To će sredinom ovog veka učiniti i Ilija Garašanin kako bi Srbiju oslobodio uticaja Austrije i Rusije. I Nikola Pašić je, posle Timočke bune 1883. godine, kada se našao u emigraciji, u Bugarskoj, pokušao da makar odškrine vrata Pariza...

Kada je ubijen knez Mihailo, Francuska je pokazala interesovanje za zbivanja u Srbiji. Zauzela je tada stav, da pitanje vladara u Srbiji treba da se reši onako kako to Srbi hoće. Njihovo protivljenje Rusiji da na presto dođe jedan Crnogorac, odnosno knez Nikola Petrović, bilo je zato što su bili protiv sjedinjenja ove dve srpske države...

Dvostruku igru Francuzi će nastaviti i posle Prvog svetskog rata. Na rečima, bila je za sjedinjenje Srbije i Crne Gore, ali kako se rat bližio kraju, Francuska je sa Engleskom bila sve predusretljivija prema kralju Nikoli. Isplaćivala mu je mesečno 200.000 franaka. Zbog Crne Gore Francuska se usprotivila prihvatanju jugoslovenske delegacije na mirovnoj konferenciji u Parizu, koju je predvodio Nikola Pašić.

KRAJEM 1918. iz Zagreba u Beograd svakodnevno su stizali izveštaji o direktnom agitovanje francuskih oficira u korist Italije. Francuska je u jesen 1918. godine, Srbiji iza leđa, raspustila vojsku Esad-paše, koji se izjašnjavao za saradnju sa Srbijom, odnosno Kraljevinom SHS, i čak mu zabranila ulazak u Albaniju.

I ono što je najvažnije, Francuska je obračunala i naplatila od Srbije sve što je učinila za njenu vojsku, tokom rata od 1914. do 1918. godine. Za svaki svoj franak obračunavala je visoke, često zelenaške kamate. I posle rata svuda po Srbiji je bio prisutan francuski kapital, počev od malih klanica pa do borskog rudnika. Francusko-srpska banka u Beogradu je bila toliko moćna da je potiskivala i Narodnu banku Srbije i ugrožavala njen monopol u emisiji novčanica.

INTERES PRE SVEGA

GOTOVO kod svih malih naroda uočljiva je sklonost ka preteranoj zahvalnosti prema velikim silama koje su im u određenom času pružile pomoć, stale uz njih, ili ih na bilo koji način zašititile. Svedoci smo šta se radi u našem komšiluku, kako su Hrvati pevali "Danke Dojčland" ili kako se na Kosovu podižu spomenici američkim zvaničnicima i daju imena ulica i puteva.

Isti slučaj bio je i sa nama. I danas Kalemegdan krasi spomenik na kome piše "Volimo Francusku kao što je ona volela nas". Pa kada su i ti Francuzi počeli da nam iz nebesa šalju "milosrdne anđele", prekrili smo tragove te zahvalnosti. Često smo potpuno gubili iz vida, da nijedna velika sila u istoriji nije nikad ništa učinila - iz saosećanja ili iz moralne obaveze da slabijem pomogne u nevolji, već samo i isključivo u sklopu svojih interesa.