Jedna sirijska porodica koja je nedavno raseljena u gradu Vebsteru u Masačusetsu nada se da bi njihova hendikepirana ćerka mogla da dobije medicinsku negu i da će se jednog dana mir vratiti u njihovu zemlju posle šest godina rata.
Lejla simboliše priče mnogih sirijskih izbegličkih porodica. Radeći teško da bi zaštitila svoju decu, bila je i suviše zauzeta da bi shvatila da joj je jedan bubreg prestao da radi, sve dok nije stigla u Sjedinjene Države.
“Kada sam prvi put došla u Ameriku mislila sam da nemam zdravstvenih problema. Kasnije sam saznala da mi je otkazao bubreg. Moji lekari kažu da je jedna od opcija da dobijem novi bubreg. Ali, nema davaoca koji bi zamenio moj bubreg. Pored toga moja ćerka je hendikepirana. Prolazimo težak period.”
Ona kaže da se stanje njene hendikepirane ćerke Lilas promenilo kada je porodica potražila utočište u Turskoj, jer joj nije bilo dostupno lečenje.
“Pošto smo Sirijci niko nije brinuo za nas u Turskoj. Pokušavala sam da obezbedim fizikalnu terapiju za moju ćerku ali uzalud. Tri I po godine bile bi dovoljne da se završi tretman. Ona bi do sada mogla da hoda.”
Posle više godina u Turskoj, Lukman, Lejlin muž kaže da je porodica dobila priliku da emigrira. Medjutim, mnogi ljudi poput njih još uvek pate.
“Stotine, čak hiljade dece su poput Lilas. Mnoga od njih su hendikepirana zbog rata. Najverovatnije neće biti lečena. Neka im Bog pomogne. Mi ćemo ovde imati šansu za lečenje.
Porodice i ljudi u nevolji, kaže Lejla su oni koje najviše pate zbog rata.
“Jako boli kada vidite ljudsku borbu za život i nemogućnost da se pobegne. Konkretno, hendikepirani ljudi poput naše ćerke ili nas, koji nemaju dovoljno novca da se leče. To je previše. Saosećam sa njima.”
I dok se Lejla i Lukman živo sećaju svog grada Afrina, njihova deca gube ta sećanja, ali su puna nade u budućnost u Americi. Oni se raduju danu kada će možda biti u stanju da pomognu rodjacima i susedima koji su ostali u Siriji.